Научни рад “Остаци отоманске архитектуре у Никшићу”, објављен у часопису Metu Journal of the Faculty of Architecture, истражује архитектонско насљеђе Никшића из османског периода. Аутори овог рада, доцент Владимир Бојковић и др Јелена Бајић Шестовић са Архитектонског факултета Универзитета Црне Горе, документују историју Никшића и истичу важност очувања културне баштине, подизања свијести стручне јавности и грађана ради добробити будућих генерација.
„Веома је мало истраживача који су се бавили османском архитектуром у Никшићу, иако је 400-годишњи период под османском влашћу оставио дубок траг на град. Овај преглед остатака османске архитектуре у Никшићу доприноси формирању базе података за даља истраживања ове значајне теме. Јасно је да је из тог периода преживио само врло мали број грађевина, које представљају примјере прилично скромне архитектуре. Ипак, ове грађевине свједоче о једном специфичном времену, а њихово очување и реконструкција требали би бити приоритет“, наводи се у раду.
Османски период града Никшића
“Године 1456. Османлије су освојиле већи дио Херцеговине, укључујући град Оногошт (познат током средњег вијека као Никшић), и успоставиле вилајет под називом Херцег. Град је био под османском влашћу више од четири вијека, све до 1877. године. Као и у другим градовима на Балкану (Лоwрy, 2003; Yениşехирлиоğлу, 1983; Киел, 1979), Османлије су најприје уништавале градове које су освајале, а затим их обнављале према властитим урбанистичким и архитектонским методама. Јасно је да су Османлије градиле Никшић на остацима средњовјековног Оногошта, чинећи процес изградње сложеним и дубоко прожетим локалном културом, градитељима и идентитетом града (Цераси, 1988; Киел, 1979). Након што су Османлије обновиле Никшић, град је проглашен кадилуком и добио статус касабе (провинцијског града). Овај статус је захтијевао да град садржи кључне урбане компоненте, попут џамије, мектеба (исламске школе), могућег хамама (турског купатила), имарета (јавне кухиње), текије (мјеста окупљања), хана или каравансараја (путачке гостионице), те чаршије (низа продавница и радионица) (Челебија, 1973)“.
Бегова кућа – породица Мушовић
„Данас, уз велике напоре, можемо само замислити како је османски Никшић могао изгледати. Мали број писаних докумената пружа непотпуне и непрецизне описе, док су гравуре и скице града ријетке. Ипак, на основу ових оскудних извора и преосталих материјалних доказа, можемо створити представу о томе како су одређене типолошки разноврсне грађевине могле изгледати“.
„Међу ријетким остацима некада импресивне османске стамбене архитектуре у Никшићу налазе се куће породице Мушовић, од којих су сачувани само темељи, и кућа породице Мекић, гдје је очувана само улазна фасада“.
„Једна од најимпресивнијих грађевина била је бегова кућа породице Мушовић, смјештена на Попима, на јужној страни града. Почетком 18. вијека породица Мушовић је преузела ову зграду, која је првобитно припадала митрополиту Оногошта, и претворила је у харем. Вјероватно је да се овдје налазио и средњовјековни двор династије Немањића. Главне собе за госте капетана Мушовића биле су смјештене у великој, четвороспратној кули грађеној од лијепо клесаног камена. Временом је породица Мушовић изградила додатне објекте, који су били окружени рововима. Нажалост, од ових грађевина данас је остала само гомила камења, а њихова реконструкција би била веома захтјевна“.
Кућа породице Мекић
„Кућа породице Мекић, једна од ријетких османских кућа смјештених изван градских зидина, изграђена је средином 19. вијека и током времена је доживјела значајне промјене. Најмање измијењени дио је источна улазна фасада, израђена од фино клесаних камених блокова. Улазна врата су украшена карактеристичним орнаментима. Приземље куће је вјероватно имало радње у којима су се обављали трговина и занатске дјелатности“. (Фотографија: Орнамент изнад улаза у кући продице Мекић)
Нестанак типичних османских кућа
„Османска породична кућа, као стамбени комплекс, представљала је основну ћелију града, самосталну јединицу оријентисану ка унутрашњости. … Стамбени комплекс се састоји од куће која се простире на два спрата, с подрумом или шупом за стоку смјештеним вјероватно у приземљу. Комплекс је ограђен високим зидовима, формирајући двориште које је садржавало кухињу или мутваку, тоалет, разне врсте складишта и, могуће, врт са повртњаком, а вјероватно и извор воде. Ниједна типична османска кућа из овог периода није очувана на подручју Никшића“.
Хаџи Исмаилова џамија
„Вјерске грађевине имају кључну улогу у обликовању урбаних простора, а на Балкану се развио специфичан типологија џамија прилагођена историјским околностима. … У граду су постојале четири џамије, а још пет у околини, што одражава територију коју је покривао кадилук Никшић. Од ових девет џамија, само је једна очувана до данас – Хаџи Исмаилова џамија, смјештена у унутрашњем језгру града. Изграђена 1807. године од никшићког трговца Хаџи Исмаила Лекића из братства Мехмедникића, ова џамија припада типу с четвоространим кровом и тријемом“.
Лековића кула
„Током османског периода, Никшић је био обиљежен изградњом бројних одбрамбених кула. Од њих је сачувана само Лековића кула, иако је углавном у рушевном стању (18). Начин градње и стил обраде камена сугеришу да је кула изграђена крајем 18. или почетком 19. вијека.
Лековића кула је вјешто изграђена од фино клесаног камена, што подсјећа на мајсторство приморских градитеља. Кула има само једна врата на јужној страни, која воде у велики, високи простор с високим плафоном. Одатле уски пролаз са дрвеним степеницама омогућава приступ првом спрату. Уске пушкарнице су и даље видљиве с унутрашње стране зграде. Аутентичне карактеристике куће дјелимично су изгубљене након радова на проширењу обављених 1950. године“.
Хаџи Исмаилов мост
„Османски градитељи истакли су се својом вјештином у изградњи и обликовању мостова (Реџић, 1983). Познавали су законе статике, али су такође имали посебан осјећај за пропорције и облик мостова (19). Један од ријетких преосталих мостова из османског периода у Никшићу је Хаџи Исмаилов мост преко ријеке Зете, смјештен у Дуклу. Изграђен 1807. године од стране трговца Хаџи Исмаила Лекића, мост је дуг приближно 110 метара и израђен је од фино клесаних камених блокова. Карактеришу га неправилни полукружни лукови. Локација моста имала је стратешки значај, јер је означавала прелаз трговачких рута и била је праћена одбрамбеном кулом (Катанић и Гојковић, 1961)“.
Проблем очувања османске баштине
„Уништавање и постепени нестанак грађевина османске архитектуре видљиви су у многим градовима диљем Црне Горе и шире, посебно у градовима који су некада били под османском контролом, а гдје данас постоји само мала муслиманска популација. Комплексан историјски и политички контекст Балкана, као и учестале промјене у демографској структури, компликују разумијевање узрока запуштености и деградације ове вриједне културне и архитектонске баштине. … Међу османским структурама под државном заштитом налазе се: градски бедеми, Хаџи Исмаилова џамија, Хаџи Исмаилов мост и Лековића кула. Осим бедема, који су „нестали“ и постепено ишчезли јер је камен с њих коришћен за нове грађевине након одласка Османлија, Управа за заштиту културних добара успјела је сачувати ове грађевине од даљег оштећења, али још увијек нису подузети адекватни кораци за њихову потпуну обнову“.
Поред ових структура, у овом раду се наводе и други трагови који би требали бити дио процеса ревалоризације културне баштине и номинације за статус непокретног културног добра Црне Горе, како би били адекватно обновљени и очувани за будуће генерације.
Детаљније информације доступне су у научном раду.
Informacije o radu preuzete su iz Liste naučnih radova Univerziteta Crne Gore
Извор: УЦГ
