Razgovor vodio: Novica Đurić
Ovaj Božić dočekujemo u senci užasne tragedije koja se dogodila na Cetinju pre nekoliko dana. Sastradavajući svim bićem u bolu sa ožalošćenim porodicama molimo se za pokoj duša nevino postradalih, među kojima je i dvoje dece, i za život i ozdravljenje ranjenih. Prizivamo u pomoć Svetog Petra Cetinjskog, mirotvorca, da vrati mir i spokojstvo ovom gradu i da zaštiti od svakog zla porodice koje u njemu žive.
Zbog zla koje je proradilo kroz nesrećnog ubicu moramo se svi duboko zabrinuti. Za sve nas ostaje bezbroj otvorenih pitanja šta ćemo preduzeti da se ubuduće ovakve nesreće nikada više ne dogode. Uvereni smo da sve ustanove u našoj državi, uključujući crkve i verske zajednice, mogu dati svoj doprinos opštoj bezbednosti, solidarnosti i unapređenju kvaliteta života. Sa verom u Božju pomoć i uz posvećenost problemima i istrajan rad na rešavanju istih možemo učiniti mnogo, rekao je mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, u ekskluzivnom intervju za „Politiku”.
Istakao je i da „crkva ima duhovni autoritet koji izvire iz njene službe i Jevanđelja Hristovog koje propoveda. Na osnovu toga ona može da ima konstruktivnu ulogu u društvu, pod uslovom da se njeni sveštenoslužitelji drže podalje od dnevne politike, da se ne poistovećuju ni sa jednom političkom partijom”.
Koje je mesto Pravoslavne crkve u savremenom crnogorskom društvu?
Ako govorimo o pravnom statusu Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, možemo reći da je on danas mnogo bolji nego što je bio decenijama ranije. Posle političkih promena 2020. godine usvojen je Zakon o slobodi veroispovesti, koji je za nas, nadam se i za ostale crkve i verske zajednice, prihvatljiv. Potpisan je i Temeljni ugovor između SPC i države Crne Gore. Tim pravnim aktima osigurana je sloboda vere, zaštićena su imovinska prava, obezbeđena je potpuna ravnopravnost svih tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Crnoj Gori.
Međutim, iako su pravne pretpostavke zadovoljavajuće, to ne znači da u pojedinim činiocima crnogorskog društva nema onih koji istrajno rade na ukidanju naših stečenih prava i na preotimanju bogatog duhovnog i svakog drugog nasleđa Mitropolije crnogorsko-primorske i ostalih svetosavskih eparhija u Crnoj Gori. To nas nimalo ne iznenađuje. Crkva je u ovom svetu kao lađa spasenja, izložena udarima vetrova sa svih strana na morskoj pučini.
Njen krmanoš je Gospod Isus Hristos, njegovi saradnici su po milosti božjoj episkopi, sveštenici, đakoni i svi verni. Konačno, koliko god nam je važna pravna sigurnost u državi, mnogo nam je važnija sigurnost koju imamo kao saradnici božji. Zbog toga sveštena lica imaju dvostruku odgovornost. Na prvom mestu da službu božju vršimo verno i časno, a na drugom da se borimo za verska prava i slobode, ne samo svoje Crkve, nego i ostalih vera. Sloboda u Hristu Gospodu i civilna sloboda međusobno se ne isključuju. Punoća i jedne i druge slobode čine sadržinu ideala kome težimo.
Kakva je uloga Crkve u očuvanju duhovnosti?
Prisustvo i dejstvo Duha Svetoga u Crkvi je žila kucavica njenog života. Ne možemo imati istinski opit hrišćanske duhovnosti bez učešća na svetim bogosluženjima. Kroz njih veje neuhvatljivi povetarac živonosne blagodati Duha Svetoga.
Međutim, duhovnost u Crkvi ne svodi se samo na bogosluženja. Pretače se u sve vidove hrišćanskog života, naročito u kulturu, umetnost i etiku. U korenu svih najuzvišenijih vrednosti koje je srpski narod iznedrio kroz vekove stoji pravoslavna vera. Za poslednjih nekoliko decenija u znatnoj meri je obnovljena svest o nezamenjivoj ulozi Crkve i u našoj prošlosti i u sadašnjosti.
Mi imamo dužnost da jevanđelskom službom koja nam je poverena i istrajnim radom nastavimo apostolsko delo naših prethodnika kako bismo ne samo očuvali, nego i unapredili duhovnost. To je istovremeno unapređenje kvaliteta života i dostizanje njegovog punog smisla.
Ocenite trenutne odnose između pravoslavne zajednice i drugih verskih zajednica u Crnoj Gori. Postoje li zajednički projekti ili inicijative za jačanje međusobnog razumevanja?
Naši odnosi s drugim crkvama i verskim zajednicama su dobri, očekujemo da će u budućnosti biti još bolji. Ti odnosi se ne iscrpljuju samo u komunikaciji između verskih lidera, kako se to danas kaže, nego uključuju i međusobne prijateljske susrete sveštenstva i verskih službenika, različitih vera i različitim povodima. Nemamo, koliko vidim, nikakvih nerešenih pitanja koja bi opterećivala naše odnose.
U danima koji su pred nama očekujem intenzivniju komunikaciju i saradnju u pokretanju zajedničkih inicijativa prema državi u vezi s regulisanjem statusa verskih škola, vraćanjem nepravedno oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama, vraćanjem verske nastave u državne škole, rečju – u vezi s poboljšanjem položaja svih vera u Crnoj Gori.
U kojoj meri Crkva može doprineti promovisanju verske tolerancije i zajedničkog života u društvu koje je verski i kulturno raznoliko?
Tolerancija, ovde u značenju verske trpeljivosti, iako upotrebljiva, nije baš najbolja reč za odnos prema bilo kome, jer trpeljivost ne znači iskrenost, otvorenost i spremnost da se pomogne drugome koji drugačije od nas veruje i misli. Pravoslavnoj crkvi je svojstveno da prihvata različitosti jer su one povod za dijalog i za izgrađivanje dobrih odnosa punih međusobnog poverenja i ljubavi. Uveren sam da takav pristup različitostima imaju i druge tradicionalne, ovde dejstvujuće vere.
Naslušali smo se u vreme komunističkog sistema glupih i dosadnih priča o tome kako vere dele i zavađaju ljude. To isto, i još gore, slušamo i danas od mnogih priučenih i nedoučenih intelektualaca. Ljude i narode ne razdvajaju i ne zavađaju verske različitosti same po sebi, nego ljudski gresi koji nas prvo odvoje od Boga, a onda i zavade s bližnjima i svakog čoveka sa svojom savešću.
Najviše zastupljene vere u Crnoj Gori – pravoslavna, rimokatolička i islam – izgrađivale su vekovima svoje sisteme vrednosti, koji svaki sa svoje strane doprinose stabilnosti države i harmoničnosti društva. Pometnja i problemi u društvu, pa i među samim verama, nastaju onda kad se ljudi udalje od suštine svoje vere. Dakle, ukoliko svi dostojno poštujemo i živimo svoju veru uvek ćemo biti sposobni za konstruktivni dijalog i za rešavanje svih teškoća, pa i međusobnih nesporazuma.
Često se govori da se vladike i sveštenici u Crnoj Gori bave politikom. Da li je tako?
Ako se politika bavi Crkvom, i to s namerom da je ugrozi i ponizi, onda smo mi sveštena lica dužni da damo adekvatan odgovor, što smo i učinili kad je decembra 2019. donesen Zakon o slobodi veroispovesti, koji je zapravo bio zakon za likvidaciju SPC u Crnoj Gori. Nismo osnovali političku partiju, nismo se poistovetili ni sa jednom strankom, nego smo dali otpor tadašnjem režimu na jedinstven način.
Izašli smo zajedno s vernim narodom na litije, koje nisu bile politički pokret, nego projava neuništive vere i snage koju Crkva ima. Iako nisu bile politički pokret, litije su imale neke političke posledice, narod se ohrabrio i prvi put u istoriji Crne Gore smenio režim na redovnim izborima.
Preporučujete li vernima da se aktivno bave politikom?
Ne preporučujem ni da se bave, niti da se ne bave, i to iz dva razloga. Prvi, zato što ne bih mogao da snosim posledice takvih preporuka, drugi, zato što mislim da svaki vernik treba dobro da razmisli i da slobodno odluči ukoliko želi da se bavi politikom.
Da li im onda preporučujte da izlaze na izbore?
Vernici su istovremeno i građani države. Glasanje na izborima razumem kao građansku dužnost koju treba izvršavati. Kad pojedini ljudi govore da ne vredi izlaziti na izbore, i to potkrepljuju dosta ubedljivim razlozima, poštujem njihovo mišljenje, ali se ne mogu s njima složiti jer mi to liči na odustajanje od borbe za dobro. Kad bi svi građani ove ili bilo koje druge države glasali slobodno po svojoj savesti, mislim da bi se stanje u društvu lagano menjalo nabolje.
Može li Crkva da ima konstruktivnu ulogu u politički podeljenom društvu uz čuvanje od političkih procesa?
Crkva ima duhovni autoritet koji izvire iz njene službe i Jevanđelja Hristovog koje propoveda. Na osnovu toga ona može da ima konstruktivnu ulogu u društvu, pod uslovom da se njeni sveštenoslužitelji drže podalje od dnevne politike, da se ne poistovećuju ni sa jednom političkom partijom. Ukoliko se dosledno drže svoje službe, tek tada mogu i pomoći da se uklone nesporazumi i da dođe do mira i civilizovanog dijaloga među različitim činiocima društva.
Po apostolu Pavlu, sveštenici vrše službu pomirenja, koje ih je Gospod udostojio. Međutim, koliki god bio duhovni i moralni ugled pojedinih sveštenika, iskustvo pokazuje da njihov uticaj na tokove društvenog života nekada može biti presudan, ali češće nije, zato što se u ovom svetu ljudi pretežno rukovode pojedinačnim ili interesima neke grupe, a retko se opredeljuju za večne vrednosti, one za koje se valja žrtvovati. Kako god bilo, onima koji hoće da čuju Crkva svojim bogatim iskustvom može uvek pomoći da prevaziđu međusobne nesporazume, da se usaglase i da rade za opšte dobro.
Mitropolit Joanikije na božićnom prijemu u ordinarijatu Barske nadbiskupije
Koju poruku u današnjem vremenu nosi Nemanjin duh kao jedan od osnivačkih stubova pravoslavlja u ovom regionu?
Stefan Nemanja, Sveti Simeon Mirotočivi, zasluženo je dobio, ubrzo posle svog svetačkog proslavljenja, zvanje vožda i zaštitnika otačastva. Ne samo zbog toga što je stvorio jaku državu, nego i zato što je svoju državu i svoj narod duhovno i kulturno prosvetio i uzdigao.
Ukrasiti svoju otadžbinu mnogim svetinjama, do tada kod nas neviđene lepote i veličine, privesti svoj narod Hristu, duhovno ga osnažiti i objediniti, nadahnuti ga bogoljubljem i rodoljubljem, sabrati u jedno rascepkane srpske pokrajine i stvoriti moćnu državu – sve to zajedno mogao je da postigne samo vladar duboke vere i silne energije, motivisan nezasitom ljubavlju prema Crkvi i svom narodu.
U ovom vremenu krize porodice i morala važno je istaći i Nemanjine roditeljske vrline. On je kao muž i otac imao ljubav i autoritet koji objedinjuje i jača porodicu. O veličini tog autoriteta svedoči i to što u njegovoj porodici, dok je on bio živ, nije bilo svađa i razdora, nego se tek posle njegovog upokojenja zavadiše njegovi sinovi Vukan i Stefan. Međutim, on ih je posredovanjem Svetog Save izmirio kad se svojim moštima kao novi svetac vratio iz Hilandara u Studenicu.
Ovo je redak primer očinskog autoriteta koji razrešava krvavi bratski sukob svojim posmrtnim dejstvom, iz onog sveta. S takvim vrlinama i zaslugama Nemanja je i kao istorijska ličnost i kao svetac primer za ugled celom svom duhovnom potomstvu, ali i više od toga, nadahnitelj i najpouzdaniji rukovoditelj za svako bogougodno delo.
Uloga Crkve u obrazovanju i kulturi
Može li Crkva da pruži doprinos u oblastima kao što su obrazovanje, kultura i društvena pravda?
Crkvi je glava Hristos, ovaploćeni Logos Božiji, izvor svake mudrosti i znanja. Zbog toga je njoj svojstveno da se bavi prosvetom, da osniva prosvetne ustanove različitih nivoa, u kojima mladi od najmlađeg pa do zrelog uzrasta mogu da stiču i duhovna i svetska znanja. Zato je Mitropolija crnogorsko-primorska uz pomoć dobrih ljudi osnovala Pravoslavnu gimnaziju „Sveti Sava” u Podgorici, ne da bismo u Crnoj Gori imali još jednu školu, nego da bismo dali pun doprinos kvalitetu obrazovanja i vaspitanja mladih. Ova mitropolija se još od epohe Petrovića do danas uspešno bavila prosvetnom delatnošću. Njena Cetinjska bogoslovija nedavno je proslavila 160. godišnjicu osnivanja
. Početak rada gimnazije je prirodni nastavak našeg dugogodišnjeg samopregornog rada na planu prosvete. Crkvi je takođe svojstveno da se bavi kulturom. Bogato kulturno nasleđe Srpske pravoslavne crkve svedoči o njenoj neprestanoj kulturnoj delatnosti, koja je u prošlim vremenima dostizala visoke domete, a i danas ih dostiže.
Isto tako, Crkva, kao jedan od subjekata društva, uvek se brinula o pravnom poretku u svojoj državi. Prvi pravni zbornik oslonjen na norme vizantijskog crkveno-građanskog prava dao je srpskom narodu Sveti Sava svojim Zakonopravilom. Sveti Petar Cetinjski, po ugledu na Svetog Savu, sačinio je kratki zakon nazvan Stega, koji je imao izuzetno veliki značaj za stvaranje moderne crnogorske države. Oslanjajući se na jevanđelje i na svoju bogatu pravnu tradiciju, Crkva je dužna da se uvek zauzima za pravdu i za poboljšanje pravnog poretka u društvu.
Izvor: Politika
