Пише: Бранислав Предојевић
Дефинитивно постоји тај континуитет смрти и континуитет мог умјетничког дјеловања (смијех). Није баш тако датумски прецизно повезана са промјенама моје каријере, али како да кажем, те смрти, под знацима навода, су одредиле неки мој, хајде рећи ћемо умјетнички правац. У ствари, још горе, одредиле су мој живот.
Рекао је ово за „Глас Српске“ Доктор Неле Карајлић, писац, музичар, сценариста, публициста и једна од легендарних појава у културној митологији региона, објашњавајући да ли постоји нека тајна веза између великих смрти у протеклих 40 година и заокрета у његовој умјетничкој каријери. Real estate
Како он луцидно објашњава смрт маршала или Јосипа Броза Тита јесте означила на много начина почетак каријере бенда „Забрањено пушење“, док је смрт Југославије довела до почетка рада „Но смокинг оркестра“ и интернационалне каријере, а његов властити блиски сусрет са смрћу, због срчаног удара, на један посредан начин довео је до почетка књижевне каријере.
Др Неле Карајлић: Сећање на Бору, неподношљива лакоћа писања стихова једног мајстора
– „Забрањено пушење“ можда никад не би било бенд који би дуго опстао на сцени да се нису десиле двије, три ствари, које су се десиле у том моменту, а то је било прије 40 година. Десила се „Топ листа надреалиста“, која нас је избацила у орбиту цијеле Југославије, десила се та прва плоча која је имала један необичан хит који се зове „Зеница блуз“ и десила се афера „Маршал“. Када смо ми почињали да свирамо, нико од нас није имао ни изгледа, ни идеју да ће нешто од тога бити. Имали жељу да будемо неки гаражни бенд, који ће пред 100-150 својих пријатеља изводити нумере за које смо мислили да су вриједне извођења. Међутим, ове три ствари су нас потпуно пореметиле и нарочито послије тог „Маршала“, који се десио негдје у ово вријеме у новембру 1984. године, бенд се фактички тада на неки начин распао, јер нисмо могли да свирамо, било нам је забрањено појављивање свуда, отказивали су нам концерте. И онда једноставно тај ђаво који је у нама чучао се пробудио, таква је младост, што ти је гушће, што те више притишћу, ти онда одговараш на неки свој посебан начин – рекао је Карајлић
ГЛАС: Друга фаза јесте била на неки начин фаза смрти Југославије, која је почела 1991. године, када сте Ви напустили Сарајево и у другој половини деведесетих кренули у интернационалну каријеру?
КАРАЈЛИЋ: Ми смо почели нашу свјетску каријеру 1998, фактички са првим диском издатим у Француској и то је неких седам година након мог одласка из Сарајева, али суштински да је Југославија остала, ми не бисмо имали никакву амбицију да идемо ван ње, јер нам је она била довољно велика. Она је имала 22, 23 милиона становника и могао си да свираш у њој од Вардара па до Триглава бесконачно пуно. Ми смо продавали по сто хиљада плоча, значи никакве потребе ниси имао да идеш вани. Како је умрла Југославија, десило се да смо једноставно били приведени уз зид. Тада нисмо више били толико млади као осамдесетих, али нисмо били пуно старији, неких десетак, петнаест година. И онда смо ми, желећи да наставимо морали наћи неку врсту економског оправдања, не можеш стално свирати Београд, Нови Сад, Бањалука, Нови Сад, Београд, Нови Сад, Бањалука, него си морао да видиш неке друге градове. И онда је испала та комбинација са Кустурицом, који је, с обзиром на његов углед вани, како се то данас популарно каже, био једна врста платформе с које смо почели дјеловати. И онда смо, па можемо слободно рећи, буквално прокрстарили цијели свијет.
ГЛАС: Тада се срећете са смрћу, хвала Богу добро је прошло по Вас, у смислу да сте преживјели тежак срчани удар, али и да сте почели да се бавите писањем.
КАРАЈЛИЋ: И трећа смрт, срећа није била моја смрт (смијех), него смрт рокера у мени и рођење писца, те сада давне 2011. Тада сам послије тих силних турнеја имао срчане проблеме и у ствари сам схватио да морам да повучем ручну, да немам више ту снагу да путујем, свирам, излазим из авиона у комби, из комбија у хотел, из хотела на свирку, у ресторан, кући. Тада сам одлучио да пишем. И онда смо, ето, на крају дошли до тог првог романа „Фајронт у Сарајеву“, који је изашао 2014, али који сам почео писати 2012. године.
ГЛАС: Кад смо већ код „Фајронта“ он је објављен код великог издавача „Лагуна“, ишло се мало, фудбалским рјечником, на зицер, јер је у питању аутобиографска прича. Колико Вас је позитивна реакција након те књиге преломила у одлуци да наставите писање?
КАРАЈЛИЋ: Хајде да кренем од почетка, прије свега није то био толики зицер, као што сада дјелује након 14 издања. Посљедњи концерт на територији бивше Југославије одсвирао сам 1998. године у Приједору. Послије тога смо још само једном свирали у Београду 2008. године. И када је дошло вријеме да напишем ту књигу, не могу рећи да сам био заборављен, далеко од тога, али практично петнаестак година нисам имао никакву комуникацију са простором, хајде да се изразим економски, са тржиштем за које треба да напишем књигу. Ту књигу о Сарајеву желио сам да напишем много раније, али за то није било времена. Моја прва идеја о писању јавила се када смо први пут свирали у Израелу, у Јерусалиму и када нам је возач који је возио наш комби узбрдо према граду у којем је рођена западна цивилизација рекао да је продата хала. И онда је мени било, да простите, занимљиво да буде написана прича о неким људима који долазе, нећу рећи ону ружнију ријеч, него из божје матере, а који пуне салу у граду у којем је рођена западна цивилизација. И то је било, рецимо, 2003. година и тада сам ја схватио да морам да оставим за себе неки траг, тим прије што је та легенда о Југославији, о Сарајеву, о Босни, о надреалистима, о „Пушењу“, полако, али сигурно, у причама добијала потпуно другачије, како се каже, обрисе.
ГЛАС: Претпостављамо да Вам се ти митолошки обриси нису претјерано допадали?
КАРАЈЛИЋ: Нимало (смијех). Чињеница да се историја искривљује пред вашим очима већ је кренула својим неким током. Већ тада, на оној Википедији која се тек појавила, писало је да је „Забрањено пушење“ био бенд БиХ, што је, потпуна будалаштина. Били смо југословенски бенд и да није била толика земља, ми не бисмо могли да свирамо. Значи, сви бендови који су свирали од 1945. до 1991. су југословенски бендови. Наравно свако има право да нас зове како хоће, могу ја рећи да смо ми наставили у Монголији, јер то је моје осјећање, али ми нисмо наставили у Монголији. Ми смо били југословенски бенд из Сарајева и то је то. То једино објашњава тај метеорски успјех наше групе и једино објашњава, како да кажем, тадашњу ситуацију у југословенској популарној култури. И онда сам одлучио, управо због та два разлога, како да објасним људима одакле ми долазимо и како да оставимо неки траг у којем ће онима који буду хтјели да мијењају историју бити то мало тежи посао. Углавном, тај успјех је био толики да је продато не знам колико, сто хиљада примјерака и сада је јако тешко некоме ко буде фалсификовао прошлост, јер он сада мора наћи сто хиљада примјерака да запали да би могао да провуче своју истину о томе како је тада било.
Друга ствар, тај успјех, он је дошао управо због тога што је „Фајронт у Сарајеву“ писао о тим митовима које сам набрајао, значи мит о Југославији, мито о Титу, мит о Сарајеву, о популарној култури Југославије уопште и наравно о „Забрањеном пушењу“ и „Топ листи надреалиста“. Књига је, без обзира на то што је писана ћирилицом, отишла и у Словенију и Хрватску и људи су је читали и јављали ми се. Обично ми ови који се не слажу са мојим виђењем ратова деведесетих кажу: „Књига ти је одлична до 253. странице“ (смијех).
ГЛАС: Каже једна стара пјесма Боба Дилана да постоје двије верзије сваке љубавне приче моја и твоја и хладна сурова истина. У том смислу колико сте током писања „Фајронта“ и да ли сте уопште правили компромисе у смислу ово није за књигу или сте ишли до краја?
КАРАЈЛИЋ: Није било шанси да се деси нешто што би ја, условно речено, сачувао, да нисам записао. Наравно, нисам ни имао намјеру да правим компромисе, када пишете такву врсту аутобиографије не смије да се осјети та потреба да нешто сакријете. Ја сам, што је мој уредник Ратко Дмитровић рекао, једини аутобиограф који себе није представио као народног хероја. Сви који пишу аутобиографије, нарочито из немирних времена, из ратова, они себе представљају као главне генерале. Сви су остали глупи, само су они знали да то не би требало да буде тако. Ја нисам срећом био генерал, а нисам имао ни намјеру да се у то све петљам, али сам знао да не смијем у том смислу себе да штедим. У одређеним пасусима ове књиге заиста сам покушао да анализирам све моје грешке, а биле су безбројне. Нисам онај што каже „људи смо, гријешимо“. Код мене је обрнут случај „људи смо, некад успијемо да урадимо праву ствар“.
Неле о Нолету: Двадесет година откако сам први пут чуо име тог дјечака са Бањице
Гријешио сам, јер нисам имао ту врсту лукавости или социјалне интелигенције да тај конфликт избјегнем. Има и један дио у „Фајронту“ у којем причам о једној мојој другарици, која се звала Дубравка, која чита са длана. Она је мени прочитала на длану, ја сам имао 20 година, прије плоче прве, да ћу имати ненормалан број непријатеља. То је мени тад било духовито и смијешно. И на крају шта се са мном десило? Гдје год сам се окренуо на крају сам оставио непријатеља. И на неки начин то јесте и моја грешка, јер нисам умио да се сакријем, нисам умио да прећутим, нисам умио да кажем нешто што не мислим. Данашњи однос Сарајева према мени између осталог је резултат тога. Могао сам се, брате, закључати, као што су се закључале моје колеге и четири-пет година ништа нису говорили. Нигдје их није било, ћутали су. И они су мени говорили: „Ћути, који ти је к…. Нека се бију док не заврше“. И на крају смо само Куста и ја били ти који смо нај…ли (смијех).
Односно, који смо имали ту негативну конотацију због тога што нисмо држали језик за зубима. И тако сам полако не само губио пријатеље, него и добио непријатеље. Када изгубиш пријатеља, није толико тешко као када стекнеш непријатеља. Постало је, симптоматично, колико сам глуп. Колико сваки пут направим тај неки корак који некога повриједи, иако га можда није требало направити. И тако је било и са првим бендом, а на неки начин је тако било и са другим. И отуда успјех „Фајронта у Сарајеву“. Публика је осјетила искреност из тог текста и због тога се то толико тражило и још се продаје и чита.
ГЛАС: Поменули сте ту жељу да се дефинишете као Монгол, а постоји стара монголска пословица, која каже да је човјек снажан онолико колико су му непријатељи снажни.
КАРАЈЛИЋ: Стварно? Ја сам онда Џингис- кан. (смијех).
ГЛАС: Да ли сте у том моменту након тог, како кажете за Вас неочекиваног успјеха „Фајронта“ страховали од сљедеће књиге или сте били мотивисани да наставите писати?
КАРАЈЛИЋ: Када нешто тако добро прође, онда добијете крила. И сваки умјетник који вам каже да је њему свеједно како ће публика реаговати, он лаже, јер није свеједно. Први члан устава краљевине умјетности гласи да је умјетност нешто чиме неко пишући, свирајући, снимајући или глумећи треба да пробуди узбуђење код онога ко га чита, гледа или слуша. То је први закон. И тако да када сам видио да сам тај први закон испунио, онда ми се то свидјело. Идеју да пишем нешто о Солунској добио сам много раније, али је остала идеја све до успјеха „“Фајронта“. Када сам 1992. дошао у Београд, нас троје, имао сам само кћерку и тражио сам стан. И јавила ми се једна моја рођака и рекла: „Шта ће теби стан, ти имаш кућу у Београду“. И онда сам ја отишао с њом до те куће, кућа се налази на Дорћолу, то је стари дио града, у улици која се зове Солунска број 28. И кућа је наравно била у тешком стању, а ја сам био власник неког 32. дијела те куће (смијех), јер се цијела фамилија Јанковића налазила на листи насљедника те куће. Наравно нисам у тој кући заноћио ни један дан, али ми је пала на памет једна идеја да напишем роман од Солунској 28, о тој кући, у који би ушао неки период од 100 година. Значи цијели 20. вијек, један од најузбудљивијих вијекова које је преживио Београд.
ГЛАС: Вијек у којем смо имали много историје за један мали народ?
КАРАЈЛИЋ: Превише (смијех). Наиме, Београд је 45 пута прелазио из руку једне империје у друге, а у 20. вијеку је пет пута бомбардован. Не може се нико похвалити тим бројем бомбардовања. Од 1914. преко 1915, 1941, 1944 до 1999. То је стварно успјех (смијех). Не можеш то лако постићи. Углавном, ја сам отишао код издавача Дејана Папића у „Лагуну“ и рекао му: „Ја имам генијалну идеју да напишем роман о Солунској улици са радњом која се одвија током стотину година 20. вијека. Пошто је он више бизнисмен него човјек који се бави књижевношћу, рекао ми је: „Јеси ли ти нормалан, то је 1.000 страница. Ко ће данас читати 1.000 страница? Дјеца немају нерава да три секунде проведу на ‘Тик току’. Хајде ти напиши три дијела“. Што је мени директно одговарало, јер је три пута 20 марака много више од само 20 марака (смијех). И онда сам почео да пишем.
ГЛАС: Комплетирали сте трилогију о становницима куће у Солунској 28 кроз три врло занимљива поднаслова „О новцу и страсти“, „О пријатељству и издаји“ те завршни „О сексу, дроги и рокенролу“?
КАРАЈЛИЋ: То је све измишљена прича, фикција са неким историјским чињеницама. Мој прадјед који је направио ту кућу јесте дошао из Прахова са истока Србије, са Дунава, али он је био прота, није био алас, како ја пишем, у роману. Читав тај период јако је занимљив. Из тог неког историјског аспекта у којем је српски народ и Београд прошао хаос од убиства краља Александра Обреновића, анексије БиХ, па Царински рат, па Први балкански рат, па Други балкански рат, па Свјетски рат. Дакле, тај период је имао тај историјски елеменат који је јако занимљив. Други елеменат је био тај што је тада дошло до индустријског развоја, не само Србије, него и цијелог свијета. Најбогатији Срби више нису били трговци, него они који се баве индустријом, ови што копају литијум (смијех), они су почели да раде, да копају руде и то је јако занимљиво, то је економски аспект. И трећа ствар која је била ту јако занимљива је чињеница да је дошло до наглог развоја демократије из једне домаћинске традиционалне фазе преко комунизма до аутократије. Укратко, јако занимљив материјал за писца.
ГЛАС: Финална књига се одвија у једној алтернативној стварности, зашто сте се одлучили на тај приступ, знали сте га користити и раније у каријери посебно у „Надреалистима“, али дефинитвно то је промјена у односу на прве двије књиге?
КАРАЈЛИЋ: Моја основна идеја кад сам писао трећи роман је била да нека тајна служба жели да направи бенд који ће спасити Југославију.
И мој јунак је у суштини тај који има тај задатак да спаси Југославију. Наравно то је само један од крајева, више је крајева у игри, али за њега је спасена. Када погледате овакву ситуацију која је реално кроз историју пролазила, значи, заборавите мој роман и гледајте да ли је Југославија спашена? Ви ћете сигурно рећи да није, јер се распала на шест, а неки кажу седам држава. И то је једна истина. Друга истина је у вези са културом, а за културу она Југославија увијек постоји. Не постоји ниједна тачка у Југославији која је промијенила свој укус и свој културолошки код у односу на онај код који је имала раније. Чак и ови дијелови Југославије који су ушли у Европску унију културолошки су још исти простор с нама. Нема ниједан бенд на свијету који може да прода више улазница у Загребу од Пријовићке. Значи да се „Битлси“ створе опет, не би толико продали улазница. Тако да је на неки начин мој јунак успио. Спојио сам оно што је било најважније да спојим, а то је музика и политика. И то двоје увијек добро ради.
ГЛАС: Рекли сте једном приликом да је данас хумор углавном дефицитарна роба. Како је дошло до тога да народ који је дао Домановића, Нушића или Ковачевића дође до ситуације да је у мањку са комедијом или је то просто глобални тренд?
КАРАЈЛИЋ: Глобални је тренд. Из простог разлога. То је најтеже направити. Да снимите једну серију, озбиљну, под знацима навода, да то буде, не знам, убиство премијера или неке размишљајуће филмове типа, она умире од рака, он нема пара…, то је, условно речено, много лакше него да напишете „Госпођу министарку“, вјерујте. Или да напишете „Ко то тамо пева“. Хумор је најтеже направити. Зашто се није појавио нови Чаплин? Не може, мораш бити баш мајстор да би то могао да направиш. Срби су добри комичари, јер имају жестоку историју хумора. И у епским пјесмама примјећујете хумор – Марко пола пије, пола шарцу даје, мислим, то се неко добро зезао. Хумор је пролазио чак и кроз оне писце који су били сериозни попут Његоша, чак и Андрића, који је оно најмрачнија појава. Хумор тражи директну реакцију, а то је оно што ниједан од редитеља не воли. Ако вам даје неку комедију, а ви се не смијете, он је пропао. Он није урадио ништа. Ако не чујеш грохотом смијех у публици, ти си џаба кречио.
ГЛАС: Колико је томе крива ера политичке коректности или те нове (ауто)цензуре у којој се не смијете ником наругати, а да вас не разапну на крст?
КАРАЈЛИЋ: Значи ова два мегахита у мојој каријери „Зеница блуз“ и „Жени нам се Вукота“. Обје те пјесме у суштини говоре о убиству. Како бисмо ми могли данас направити такву пјесму? Никако, нема тог уредника који би то пустио. Политичка коректност је сулуда и она ће се угасити врло брзо, јер ти не можеш да зауставиш људску мисао, не можеш да зауставиш људску креацију, то нико није успио.
ГЛАС: Пишете данас музику са Стефаном Миленковићем, дружите се са писцима, режирате представе, да ли се онај гаражни рокер са почетка приче естаблирао или се просто перцепција рокенрола промијенила и он је постао дио естаблишмента?
КАРАЈЛИЋ: Рокенрол је умро. Наравно као музички феномен он ће остати, то ће се слушати још стотинама година, али тај занос који је планета имала, који је младост имала тих шездесетих, седамдесетих и осамдесетих је просто речено, ишчезао. Друга су ствар дјеца која долазе, то је питање нове енергије и сад ми не знамо шта ће се у ствари догодити, јер ви нисте могли никако да предвидите експлозију рок музике педесетих година. Е тако ми не знамо која је то сљедећа експлозија која ће ујединити омладину. Она је уједињена на планети суштински само технолошки, али није идејно. Шта ће дјеца ново направити то само драги Бог зна, а то се може десити прекосутра. Укратко нисам се етаблирао, већ се свијет прилагодио мени (смијех).
ГЛАС: Почели смо разговор са тектонским промјенама које прате Вашу каријеру, негдје у ваздуху виси опасност трећег свјетског рата, што значи или Ви правите нови заокрет у каријери или се остварује Ваша написана реплика из „Топ листе надреалиста“: „Имамо страшну вијести, избио је мир“, а која је добила статус пророчанства након недавне изјаве њемачког министра одбране Писторијуса да након Трампове побједе Европи пријети опасност мира?
КАРАЈЛИЋ: Не планирам ништа. Мајке ми. Стварно је то рекао (смијех). Не могу да вјерујем (смијех). Улазимо у ову велику политику, то је сад лудница, ми сад заиста не знамо шта ће бити идуће године у ово доба. Све то што се дешава у Украјини, све то што се дешава на Блиском истоку, све ово је резултат тог вишедеценијског безумног грабљења глобалистичке идеологије, која је једноставно ударила на руб одређених империја које могу да живе саме са собом. И сад ако је то изјавио њемачки министар, а кад кажеш Нијемац, мислиш на рад, ред, дисциплину, на рационалност, онда имамо проблем. Е сада, докле то лудило можда дође, то ми не знамо. Најважније је да се на Западу изгледа, пробудио разум, али када ту ријеч спојиш са Трампом (смијех), онда се поставља питање ко је овдје луд када вам је овај најразумнији?
Планови
ГЛАС: Планова сигурно имате, али вријеме на Балкану брзо цури, а планови се код нас споро реализују?
КАРАЈЛИЋ: Сада сам у прилично конфузној ситуацији, број година који стоји за мене је респектабилан и негдје сам у хаотичном стању у којем бих желио све одједном, у што краће периоду, а више немам тај интелектуално-креативни капацитет. Сад радим паралелно практично на три ствари. Покушавам да од ове прве књиге „Солунска“ направим телевизијску серију. Немамо за сада неко разумијевање, али за телевизију је потребна упорност, а мени тога не мањка. Друга ствар, имам неке нове пјесме, које би требало да снимим. И трећа ствар, која је најјефтинија, то је писање књиге. Ту имам једну идеју, пошто сам прије осам година, 2016. на 160. рођендан Николе Тесле у Новосадском народном позоришту поставио представу, која се звала „ФБИ Тесла“ и она је играла десетак пута. Сада желим да напишем роман инспирисан том представом и то био био књижевни корак даље од „Фајронта“ и „Солунске“.
Извор: Глас Српске
