Piše: Fernando Pesoa
Sarađivati, povezati se, raditi sa drugima, metafizički je nezdrav poriv. Dušu koja je data pojedincu ne treba izlagati njegovim odnosima sa drugima. Božansku činjenicu postojanja ne treba prepuštati satanskoj činjenici koegzistencije.
Radeći sa drugima, gubim barem jedno – a to je mogućnost da radim sam.
Kad se prepustim, mada se naizgled širim, u stvari se ograničavam.
Živeti sa drugima znači umreti. Za mene, samo je moja samosvest stvarna; ostali su u toj svesti tek nejasne pojave, kojima bi bilo bolesno poveriti iole istinitiju stvarnost.
Dete koje na silu želi da sprovede svoju volju, poreklom je najbliže Bogu, jer želi da postoji.
Naš odrasli život svodi se na davanje milostinje drugima. Svi živimo od tuđe milosti. Traćimo sopstvenu ličnost u orgiji koegzistencije. Svaka izgovorena reč nas izdaje. Jedina komunikacija koja se može tolerisati jeste pisana reč, jer nije kamen u mostu između duša, već zrak svetlosti između zvezda.
Objasniti znači poreći. Čitava je filozofija samo diplomatija u nekoj vrsti večnosti, budući da je diplomatija nešto potpuno lažno što ne postoji kao stvar, već sasvim i isključivo kako bi poslužilo svrsi. Jedina plemenita sudbina za jednog pisca koji objavljuje svoja dela jeste da ne stekne slavu koju zaslužuje. Ali prava plemenita sudbina jeste sudbina onog pisca koji svoja dela ne objavljuje. Ne kažem da ne treba da piše, jer onda nije pisac. Kažem da on po svojoj prirodi mora da piše, a po svom karakteru da nikome ne nudi ono što piše.
Pisati znači pretvoriti snove u predmete, stvoriti spoljašnji svet kako bismo bili nagrađeni u skladu s našim stvaralačkim sklonostima. Objaviti znači prepustiti taj spoljašnji svet drugima; ali zašto, ako spoljašnji svet koji je zajednički i nama i njima jeste stvarni „spoljašnji svetˮ, onaj materijalni, vidiljiv i opipljiv? Kakve veze imaju drugi sa univerzumom u meni?
Izvor: Fenomeni
