Пише: Емин Чамо
باسم الله الرحمن الرحيم
“و ما ارسلناك الا رحمة للعالمين”
“Послали смо те само као милост свјетовима.”
На први поглед тешко је говорити о Посланику Мухаммеду (с.а.в.с) у контексту било којег народа које је окитила богата и дуготрајна традиција једне од двају абрахамских пред-исламских религија без да се он успореди или приближи личностима Христа, Мојсије, Аврама и Ное. У исламској вјероисповијести то су Божији посланици и вјеровјесници познати као “Ул-ул-’Азм” (أولو العزم) што у пријеводу са арапског језика значи посједници моћи или посједници одлучности и истрајности.
Њихова главна одлика је стрпљење, с обзиром да Бог у кур’анскоме наративу велича управо споменуту петорицу казавши: “فَاصْبِرْ كَمَا صَبَرَ أُولُو الْعَزْمِ مِنَ الرُّسُلِ”
“Ти буди стрпљив! Како су и посједници моћи међу посланицима били стрпљиви”.
(Кур’ан, сура Ал-Ахqаф: 35)
Ријеч ’азм не само да сједињује најважније представнике човјечанства на Судњем Дану путем њихове врлине стрпљивости, већ и омогућава појединцима, скупинама и народима чија су слава и плашт части стрпљење и одлучност да стоје у метафизичкој релацији са њима.
Такав је случај и са народом Срба. Хисторијски говорећи Срби се јављају међу и другим групацијама Славена као народ чије и номинално значење подразумијева подухватност, одлучност и истрајност у формирању народног и духовног јединства (“савезници или главоударачи” овисно од етимолошког ријечника).
Посланик Мухаммед (на њега мир и вјечна му слава), послан је свим народима, породима и људима, па самим тиме су и у окриљу његове универзалне милости Срби. Занимљиво је и то да су хисториографски говорећи Срби управо у истом периоду заједно са изворним славенским племенима, међу којима су и Хрвати насељавали полуоточје Балкана баш у сличном периоду када је Посланик Мухаммед (с.а.в.с) рођен (570. године), када је доживио искуство објаве (610) и када је освојио арабљанско полуоточје, успостављајући Божији закон у земљи у којој су владали синкретизми шаманског паганства, поарабљеног јеврејства и далекограничног византијског хришћанства са примјесама православља и “кривовјерја”.
Важно је поменути да је 629. године у децембру, те 630. године у јануару Посланик Мухаммед (с.а.в.с) отворио Мекку и обновио једнобожачки центар свијета за којег је он својом пророчком мисијом тврдио да је то кућа коју је Абрахам изградио у име Јединога Бога. Истовремено исте те године, према одређеним хисторичарима је и могуће да су Срби имали свој устанак и побједу против Авара, гдје су на коначници настанили подручје Солуна гдје им је гарантовано мјесто сигурног живота под сопственом управом.
Емин Чамо: “Они који ходају земљом лагано” – Мурабит Ал-Хаџ и Свети Сава
Постоје велике дебате по питању овог догађаја, иако није безазлено успоредити датуме када се поклапају догађаји установљења муслимана у родној земљи арабљана Мекки и Медини (неких 7 година прије освајања Мекке), те српскога разједињења од аварског Хаганата.
Опћенито у исламскоме наративу хисторије када се догоди нешто велико у животу Посланика Мухаммеда с.а.в.с дослиједно томе се догађају и велике промјене у свијету. Примјерице када је рођен, постоји наратив да су у то вријеме земљотресом срушене куле Кисре (перзијског владара у 6. стољећу), те да се истодобно угасила једна од вјечних ватри зороастранске вјероисповијести.
Опћенито славенско осамостаљење Срба и почиње у овоме периоду, а у исто доба Срби живе према своме исконскоме православноме животу, који није подређен само хришћанству, већ је то облик славенске вјероисповијести с могућим примјесама почетних проповиједних хришћанских увјерења и старовјерских пракси.
Посланик Мухаммед с.а.в.с када је упитан шта је то најбоља вјера, није увијек одговарао директно “ислам” већ је ту стварност ислама објаснио и другим ријечима:
عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ قَالَ قِيلَ لِرَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَيُّ الْأَدْيَانِ أَحَبُّ إِلَى اللَّهِ قَالَ الْحَنِيفِيَّةُ السَّمْحَةُ
“Преноси се од Аббасовог сина да је рекао како је речено Посланику Божијем, благослов Божији и мир на њега: “Која је вјера најдража Богу?” Рече: “Правовјерно једнобоштво.”
Хадис је наведен у “муснаду имама Ахмеда сина Ханбеловог”
Појам “ал-ханифијјах ал-самха” (الحنيفية السمحة) смо превели као “правовјерно једнобоштво” што међу осталим пријеводима попут “толерантни монотеизам” или “исправна вјера” највише резонује са “православљем”. Уколико уђемо у суштину ријечи “православље” појашњава нам се једна праисконска адемитска стварност о ријечима “право” и “славље”, што заправо конотира “право/исправно славље Бога”. Самим тим право-славље као једно од мноштва варијација првобитне славенске вјере се проналази на истој когнитивној, моралној и вјерској линији са “ханифијјетом” односно правовјерним једнобоштвом за које Посланик Мухаммед с.а.в.с тврди да је најбољи облик вјеровања.
Тиме је остварена једна темељна спона између Посланика и Срба, народа који себе препознаје као православан, те као народ чија вјера слави само Бога и одбија сваку другу појаву као принцип свим другим бићима и начело бивања.
Мојсије је без сумње заједно са Христом један од заштитника Срба, иако су по могућности Срби такођер обећан народ Мухаммеду, који их прихвата у окриље свога милосрђа путем њихових врлина поштења према сопственим очевима, према слободи мисли и осјећајем за апокалиптична времена.
Он је Посланик “Ахир Аз-Заман” (Посљедњег раздобља) што такођер врло интензивно приближава Србе из средњовјековног раздобља његовој посланичкој мисији, с обзиром да је њихов идентитет апокалиптичко-месијански.
Под репресивним раздобљем османлијског царства Срби трпе огроман губитак и пролазе период народне “окултације”, гдје се њихов излазак на видјело објелодањује са два српска устанка под водством Карађорђа и Обреновића с чиме се комплетира фаза “месијанског ослобођења” од османске власти.
Оштар устанак против дослиједно хисторији репресивног режима који не представља истински дух толеранције и плурализма посланичког карактера их води у обнову и повратак српског народа као нације – ширег политичко-народног контигента који сада стоји у релацији са логосом Мухаммеда (с.а.в.с) као Рим Балкана којег арабљански посланик свим народима ословљава као “великога римског Цара.”
(погледати Мухаммедово с.а.в.с писмо Хераклиту)
Он (с.а.в.с) се не устручава потврдити туђу већину, јер у свом пророчком погледу он види јасну слику стварности да је иза свих догађаја Божја моћ и воља, а не овосвјетска.
Можда је и контроверзно за споменути, али је србијански хисторијски сентимент против османлијског ислама заправо једна велика порука да су Срби народ који тек упознаје Мухаммеда као Божијег Посланика с.а.в.с чија је истинска стварност закривена и замагљена на видицима српске земље хисторијом османске репресије.
С тим на уму вриједи и споменути како је Мухаммед (с.а.в.с) тиховао, што је његова најближа спона у духовно-мистичком смислу са православним србима и њиховим монасима, чија је једна од главних пракси била тиховање.
Свијест о племенској припадности, и истовремено свијест да она не може надмашити људскост и љубав према свима, те исправност вјере и карактера су такођер једне од одлика које ближе Србе са арабљанским манифестом Божије милости читавом човјечанству.
Било је судбоносно да Срби као апокалиптичан народ средњег вијека стварају отпор османлијскоме исламу, а као пост-апокалиптична нација осјете лахор посланичке милости која их је надзирала од оне исте године када је он (с.а.в.с) отворио Мекку, а када су Срби (повијесно или митолошки говорећи) установљени у Солуну.
Арабљани су познати по томе да су оплакивали своје изгубљене љубави (слично оној српској пјесми о изгубљеној љубави пјесника из Вишеграда), те да су прије и након појаве ислама гледали на елегију и на трагедију као главну и средишњу тему њихове повијести и књижевности, гдје су детаљно и именима опјевани настрадали у племенским биткама. Таква је реалност заступљена у српскоме фолклору, а Посланик Мухаммед с.а.в.с је без сумње свој народ Арапе водио из тмина ка свјетлости, те миловао њихове душе окрзнуте племенским ратовима. На исти начин, он је свим народима милост, која заједно са Христом и осталим вјеровјесницима и посланицима чува народе као што пастир чува своје овце. Његова хвалисава моћ и дух истрајности против неправде, чиме се диче Срби, је према многим исламским теолозима споменута и у библији:
“Ја, Јахве, у правди те позвах,
Чврсто те за руку узех;
Обликовах те и поставих те
За савез народу и свјетлост пуцима,
Да отвориш очи слијепима,
Да изведеш сужње из затвора,
Из тамнице оне што живе у тами”
(Изаија, 42)
О Посланиче, Мухаммеде, у своме кабуру духом живи, освједочи да сам ја Емин Чамо, Србима, својим сународњацима и браћи Славенима о теби говорио језиком којег разумију и воле, те начином којег поштују, и благослови им народ својом молитвом.
Амен.
