Пише: Гидеон Леви
За промену, ево добрих вести: Израел се понашао рационално и уздржано што је вредно похвале. Одлука да се задовољи одмереним нападом на Иран, са мало жртава и без разметања, прва је промишљена одлука Израела у последњих годину дана. Треба похвалити доносиоце ове одлуке у влади и војсци, а то је такође веома ретка прилика. Када прође шабат – ово пишем пре тога – радикални десничари ће запенити против овакве одлуке.1 Безбедњаци су то већ учинили у телевизијским студијима. Њихова жеђ за крвљу није задовољена, што је још један показатељ мудрости одлуке.
А ако је неком потребно још доказа да је разум на тренутак завладао Израелом може, као и обично, да рачуна на вођу опозиције Јаира Лапида који је глупо пожурио да се изјасни против одлуке. Он је желео још крви. „Одлука да се не нападну стратешки и економски циљеви у Ирану је погрешна“, каже наш стратег критикујући, и то не први пут, Бењамина Нетањахуа са десних позиција. Када је реч о ратном фрктању поново је доказао да нема никакве разлике између њега и радикалне деснице. У Израелу нема опозиције када је реч о рату нити постоји разлог за њено постојање јер већ имамо Итамара Бен Гвира.
Ако Израел нечим не поквари своју одлуку и ако Иран покаже сличну уздржаност, бићемо поштеђени нових катастрофа, које би могле бити веће од свих претходних. Рат између Израела и Ирана није избио, чак је и пасивна америчка администрација успела да утиче на његов ток. Након читавих годину дана задовољавања израелских апетита практично без условљавања, без прихватања иједног америчког савета, упозорења и молбе, Израел је сада одговорио на захтев ове суперсиле.
Упркос свему, Нетањаху је послушао председника Сједињених Држава. Џо Бајден је више желео да Израел уопште не изведе удар, посебно не уочи избора, али и са ограниченим нападом администрација може да живи. Можда је чак захваљујући њему спречена катастрофа.
Звучи превише добро да би било истина. Могуће је да ће се до тренутка када ови редови угледају светлост дана ситуација преокренути. Сећам се једног таквог случаја, када је Нетањаху био заслужио похвале прихватањем плана Уједињених нација о решавању проблема са тражиоцима азила – али када је свануло јутро, променио је одлуку под притиском расиста и ксенофоба у свом табору.2 Треба се надати да ће овог пута наставити да се држи уздржано, упркос критикама.
Можемо се запитати шта је донео напад на Иран, осим жеље да се задовоље, а и то само делимично, они који траже освету због напада. Могли смо и без тога. Али када је штета причињена Израелу толико минимална, боље је то не питати. Израел је показао Ирану оно што је овај већ знао, да има апсолутну војну надмоћ у региону и сада је лопта у њиховим рукама. Ако и тамо превлада глас разума, онда смо се спасили од катастрофе, барем у овом часу.
Али ништа није решено. Ратови у Гази и Либану се настављају пуном снагом, без знакова јењавања. Иран је и даље огорчени непријатељ, као и његови савезници. Решење сукоба никада неће бити војно. Крв беспотребно наставља да се пролива на свим странама, као и патња и хорор отетих, њихових породица, евакуисаних Израелаца и са њима три милиона расељених људи у Гази и Либану који бесциљно лутају, без садашњости и будућности. Крај патњама Газе се чак ни не назире. Не прође дан без десетине убијених, без израелских ратних злочина, мртвих, сирочади, осакаћене и преплашене деце.
Ипак, усред свог тог очаја, засијала је слабашна искра наде: Израел је поступио рационално и уздржано. Тачно, можемо рачунати да ће се поново вратити на старо, али у овим мрачним данима, чак и слабашна искра наде може бити одлучујући моменат.
Извор: Пешчаник
