Piše: Gideon Levi
Glavni naslov u dnevnom listu Yedioth Ahronoth kaže da je on satana iz Gaze, televizijski voditelji se međusobno takmiče ko će izgovoriti više reči kao što su mučitelj, gnusni ubica, najubojitiji ubica. Porede ga sa Adolfom Hitlerom, nazivaju ga pacovom. O prikazivanju njegovog unakaženog tela i raznete glave tako da svi vide, sa pogledom u njegova otvorena usta i zube kao da je životinja, već nema šta da se kaže. Kao ni za sprdnju sa Sinvarovim poslednjim trenutkom života u kom on pokušava da se odbrani štapom koji drži u nepovređenoj ruci. Toliko o tom čoveku, a ovo sada je Izrael, čiju radost nećemo ni pokušati da zaustavimo.
Međutim, ne možemo ignorisati nedostatak samosvesti i slepilo. Ako je Jahja Sinvar bio satana, kako bismo opisali dela države Izrael u poslednjoj godini? I kako ga vide u svetu? Ako novinar Dani Kušmero, glas izraelske mase, citira rabljeni stih „takvu osvetu, osvetu za krv malog deteta, đavo još nije stvorio“ povodom ubistva 22 dece 7. oktobra, šta ćemo reći o 17 hiljada ubijene dece u Pojasu Gaze i njihovoj krvavoj osveti? Nećemo ništa reći. Tih 22 su bila naša deca, onih 17 hiljada njihova. Kako je uopšte moguće porediti: nema tu osvete ni saosećanja, čak nećemo ni izveštavati o tome.
Ako je Sinvar zaslužio svaki od opisa koji su mu pripisani, nije Izrael taj koji može da mu ih prilepi. Država koja se davi u krvi Gaze i njenim ruševinama neopisivih razmera, nema moralno pravo da pre nego što pogleda šta je učinila, opisuje svog surovog i gorkog neprijatelja kao satanu. Kako Izrael može da govori o Sinvarovoj okrutnosti, a da ne trepne, bez mucanja, bez osećaja nelagodnosti ili stida.
To što u Izraelu ne izveštavaju o krvoproliću i masovnom uništavanju u Gazi, ne čini ga manje okrutnim. Naprotiv, to ga čini još surovijim. Kada bi Izrael bar bio svestan svojih dela, kada bi gledao pravo u njih i tvrdio da je to njegovo pravo na samoodbranu koje mu dozvoljava da uradi bilo šta, možda bi i bilo moguće razumeti. Svakako više od stava da ako ne vidimo stvarnost, ona i ne postoji. Ako mi ne prikazujemo strahote onoga što činimo, onda se one pripisuju samo satani iz Gaze. U izraelskim očima Sinvar je bio satana, a mi smo anđeli mira i serafimi milosrđa.
Nije reč samo o ispraznom govoru. Izraelsko slepilo je sada jedna od najvećih prepreka na putu da se okonča ovaj strašni rat, koga još nije dovoljno. Predstavljanje neprijatelja kao satane, a da se pritom ne pogleda sopstveni odraz, daje opravdanje nastavku rata unedogled. Jer ako je ovo rat apsolutnog dobra protiv apsolutnog zla, onda se on ne sme zaustaviti, onda smo svi za njegov nastavak. Samozadovoljstvo, osećaj apsolutne pravičnosti i nedostatak izbora motivišu mnoge Izraelce da nastave da podržavaju rat. To je i ono što ne dozvoljava mnogima da shvate zašto je svet toliko protiv nas.
Kada govorimo o satani, teško je odlučiti odakle da se počne. Možda od istrage lista The New York Times koja je donela svedočenja 65 medicinskih radnika iz Gaze, uključujući i dokaze o ciljanom pucanju u decu, jedno teže od drugog. Ili od prizora dece koja su prošle nedelje izgorela u dvorištu bolnice Šuhada al Aksa u Deir al Balahu, čije su slike objavljene u celom svetu. Možda od 12 dana tokom kojih nikakva humanitarna pomoć nije ušla u Gazu? Ili od prošlonedeljnog raseljavanja još 50 hiljada stanovnika Džabalije i 379 ubijenih Palestinaca iste nedelje. Možda od činjenice da je tri miliona ljudi već prognano iz svojih domova u Gazi i Libanu, koji se u strahu sele tamo-vamo, lišeni svega. Izrael ništa ne vidi dok svet ne prestaje da gleda.
Ako je Sinvar bio satana, kako će svet opisati Izrael? A kako ćemo mi opisati sami sebe?
Izvor: Haaretz
Prevod: Alma Ferhat/Peščanik
