Piše: Danica Popović
Da bismo predvideli budućnost neke zemlje, dovoljno je da pogledamo njene institucije. A sve što smatramo preduslovom prosperiteta – klimatske, geografske ili kulturne razlike među narodima – sve to pada u drugi plan!
To bi barem nama moralo da bude jasno. Pogledajmo samo Čehe ili Poljake, pa i Mađare, koji još sa zavišću pominju koliko je nama bilo bolje u socijalizmu, mada su nas odavno prestigli. Svi smo devedesetih imali BDP od nekih hiljadu dolara po stanovniku, da bi danas Poljaci i Mađari imali 23.000, Česi još malo pa 30.000, a mi tek 12.300 dolara! A ništa se nije promenilo, ni kultura, ni geografija, ni klima, ni narod… Šta je onda uzrok njihovog prosperiteta? Odgovor je – institucije.
Ovogodišnju Nobelovu nagradu za ekonomiju dobili su Daron Asemoglu, Sajmon Džonson i Džejms Robinson, upravo za istraživanja o tome zašto društva za lošim institucijama ne ostvaruju dinamičan i održiv privredni rast. Odgovor je u karakteristikama institucija. Ako se ljudi brzo i lako uključuju u poslovne poduhvate (pa su institucije inkluzivne), eto prosperiteta! Ako su ekstraktivne, piši propalo. Divan primer navode nobelovci Asemoglu i Robinson o procvatu Venecije, koja je 1330. postala velika kao Pariz i bila oko tri puta veća od Londona! Uzrok njenog prosperiteta ležao je u institucijama. Svako je mogao da dođe u Veneciju i postane pomorac na brodu koji sa istoka dovozi začine, vizantijsku robu i robove. I svako je, bez dinara u džepu, mogao da iznajmi brod i posadu!
Nakon uspešne plovidbe, 75 odsto profita odlazilo je vlasniku broda, pomorcu bi pripalo 25 odsto. Velika zarada! Mladi je pomorac mogao da kupi vlasništvo nad dve trećine broda, i nakon naredne plovidbe bi mu sledovala polovina profita. Gubitak se uvek delio ravnopravno. Strogost i javnost rada venecijanskog suda zapamćena je zauvek. Mladi budući pomorci hrlili su u Veneciju. Devojke su jurile za njima, a pratili su ih kuvari i glumci, pisci, slikari i vajari, čije su mecene postali baš ti bivši brodovlasnici, pa plemići… pa duždevi…
To je trajalo sve dok novi bogataši i duždevi nisu uvideli da većina novca može ostati samo njima, pa su institucije, umesto inkluzivnih, postale ekstraktivne. Venecija se od toga nikad nije oporavila. A današnji laureati – nobelovci na to su rekli: „Danas stanovnici Venecije prave sladoled i prodaju staklene đinđuve hordama stranaca, koji dolaze da vide Duždevu palatu ili lavove na Katedrali Sv. Marka, donete iz Vizantije kao ratni plen, u vreme kada je Venecija vladala Sredozemljem. Od ekonomske sile Venecija se danas pretvorila u muzej.“ I to je priča o ekstraktivnim institucijama – kada dobit ne pripada svima, ni slobode, ni budućnosti.
Koliko god da se mnogima danas ne sviđa globalizacija, upravo je ona primer skupa prosperitetnih, inkluzivnih institucija, koje su jedno vreme vladale svetom. Isto važi za doba stvaranja Evropske unije, čiji je dvodecenijski dinamičan rast posledica toga što su izbrisane granice između zemalja! A onda su naišli Bregziti, Trampovi, Šolcovi i ostali mudraci koji znaju bolje i kažu: mi želimo carine, mi hoćemo domaću zaštitu! Može, naravno. Stavite, kao SAD, carine od 100 odsto na kineske električne automobile, biće vam to od koristi, ali samo ako ste američki lokalni dužd. Svima ostalima, a na kraju baš i tim duždevima, sledi sigurna propast, kao nekada Veneciji.
A to se već dešava. Mediji upravo javljaju da u Nemačkoj (ne u Burkini Faso ili na Borneu) već vlada nestašica nekih osnovnih lekova, antibiotika, sirupa za snižavanje temperature, sada nema čak ni fizioloških rastvora. A zahvaljujući ekstraktivnim institucijama koje u Nemačkoj cvetaju, tamošnji mediji javljaju da rešenje nije na vidiku.
Zato je možda ova Nobelova nagrada dodeljena baš u poslednjem trenutku.
Izvor: Radar
