Cреда, 11 феб 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Други пишу

Даница Поповић: Зашто народи пропадају- за Нобелову награду

Журнал
Published: 20. октобар, 2024.
Share
Даница Поповић, (Фото: Радар)
SHARE

Пише: Даница Поповић

Да бисмо предвидели будућност неке земље, довољно је да погледамо њене институције. А све што сматрамо предусловом просперитета – климатске, географске или културне разлике међу народима – све то пада у други план!

То би барем нама морало да буде јасно. Погледајмо само Чехе или Пољаке, па и Мађаре, који још са завишћу помињу колико је нама било боље у социјализму, мада су нас одавно престигли. Сви смо деведесетих имали БДП од неких хиљаду долара по становнику, да би данас Пољаци и Мађари имали 23.000, Чеси још мало па 30.000, а ми тек 12.300 долара! А ништа се није променило, ни култура, ни географија, ни клима, ни народ… Шта је онда узрок њиховог просперитета? Одговор је – институције.

Овогодишњу Нобелову награду за економију добили су Дарон Асемоглу, Сајмон Џонсон и Џејмс Робинсон, управо за истраживања о томе зашто друштва за лошим институцијама не остварују динамичан и одржив привредни раст. Одговор је у карактеристикама институција. Ако се људи брзо и лако укључују у пословне подухвате (па су институције инклузивне), ето просперитета! Ако су екстрактивне, пиши пропало. Диван пример наводе нобеловци Асемоглу и Робинсон о процвату Венеције, која је 1330. постала велика као Париз и била око три пута већа од Лондона! Узрок њеног просперитета лежао је у институцијама. Свако је могао да дође у Венецију и постане поморац на броду који са истока довози зачине, византијску робу и робове. И свако је, без динара у џепу, могао да изнајми брод и посаду!

Након успешне пловидбе, 75 одсто профита одлазило је власнику брода, поморцу би припало 25 одсто. Велика зарада! Млади је поморац могао да купи власништво над две трећине брода, и након наредне пловидбе би му следовала половина профита. Губитак се увек делио равноправно. Строгост и јавност рада венецијанског суда запамћена је заувек. Млади будући поморци хрлили су у Венецију. Девојке су јуриле за њима, а пратили су их кувари и глумци, писци, сликари и вајари, чије су мецене постали баш ти бивши бродовласници, па племићи… па дуждеви…

Даница Поповић: Отворено писмо директору Рио Тинта

То је трајало све док нови богаташи и дуждеви нису увидели да већина новца може остати само њима, па су институције, уместо инклузивних, постале екстрактивне. Венеција се од тога никад није опоравила. А данашњи лауреати – нобеловци на то су рекли: „Данас становници Венеције праве сладолед и продају стаклене ђинђуве хордама странаца, који долазе да виде Дуждеву палату или лавове на Катедрали Св. Марка, донете из Византије као ратни плен, у време када је Венеција владала Средоземљем. Од економске силе Венеција се данас претворила у музеј.“ И то је прича о екстрактивним институцијама – када добит не припада свима, ни слободе, ни будућности.

Вук Бачановић: Тинтоизам

Колико год да се многима данас не свиђа глобализација, управо је она пример скупа просперитетних, инклузивних институција, које су једно време владале светом. Исто важи за доба стварања Европске уније, чији је дводеценијски динамичан раст последица тога што су избрисане границе између земаља! А онда су наишли Брегзити, Трампови, Шолцови и остали мудраци који знају боље и кажу: ми желимо царине, ми хоћемо домаћу заштиту! Може, наравно. Ставите, као САД, царине од 100 одсто на кинеске електричне аутомобиле, биће вам то од користи, али само ако сте амерички локални дужд. Свима осталима, а на крају баш и тим дуждевима, следи сигурна пропаст, као некада Венецији.

А то се већ дешава. Медији управо јављају да у Немачкој (не у Буркини Фасо или на Борнеу) већ влада несташица неких основних лекова, антибиотика, сирупа за снижавање температуре, сада нема чак ни физиолошких раствора. А захваљујући екстрактивним институцијама које у Немачкој цветају, тамошњи медији јављају да решење није на видику.

Зато је можда ова Нобелова награда додељена баш у последњем тренутку.

Извор: Радар

TAGGED:Даница ПоповићдруштвоНоеблова наградаполитикаРадар
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Туфик Софтић: Све фабрике на сјеверу до темеља покрадене
Next Article Немања Рујевић: Измишљени скандал на кросу РТС-а: Нико није дискриминисан

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Лепе жене су запоседале срце Радета Драинца, али једна га је заувек освојила

Пише: Лидија Самарџић Раде Драинац, песник, приповедач, романсијер, есејиста, новинар и боем, није крио своје…

By Журнал

Kосовски чвор: бојкот и уздржавања

И поред усменог обостраног прихватања тзв. Француско-њемачког плана за Kосово, ситуација на територији коју једни…

By Журнал

Најава дијалошке трибине: Спомен Момишићких новомученика

Дијалошка трибина на тему Спомен Момишићких новомученика одржаће се у уторак, 18. марта у парохијском…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Други пишу

Иља Муслин: Да ли ће прва жена премијер у историји Јапана бити весник важних промена или само још један у мноштву бледих лидера

By Журнал
Други пишу

Даница Поповић: Отворено писмо директору Рио Тинта

By Журнал
ГледиштаДруги пишу

Жарко Марковић: Мртав Дејтон, живио Дејтон

By Журнал
Други пишу

Маја Солар: Јесмо ли могли другачије?

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?