Пише: Штефан Деге
Голи пејзаж приобаља нема много везе с реалним светом. Из кутије ниче голо дрво. На земљи је тело, подсећа на цркотину коња. Ту висе три растопљена сата, попут мокрих пешкира. На четвртом се множе мрави.
Сликом „Упорност сећања“ (1931) је Салвадор Дали (1904-1989) створио крајолик снова, пун симбола. То је најпознатија слика шпанског мајстора, иконе надреализма.
Вратимо се у Париз, у Луде године, како су називане двадесете прошлог века. Након грозоморе Великог рата (1914-1918) људи су гладни живота, неуморни, оптимистични.
Олимпијске игре 1924. дижу на ноге француску престоницу. С атлетама стижу сликари, писци, музичари, интелектуалци и од Париза чине културну жижу Европе.
Но, има и оних који не желе да се помире с друштвом у којем је тако брутални рат био могућ. Траже радикални заокрет.
То су зачеци политичко-уметничког контра-покрета. Сликари, филмски аутори, поете, музичари… деца новог уметничког правца желе да раскину с буржоаским духом времена.
Између сна и збиље
Надреалисти, корачајући наспрам логике и реалности, трагају за новом, вишом збиљом – надреализмом. Важни постају несвесно, снови, стања опијености, потиснуте чежње, визије, луцкасте идеје. Све то, кажу надреалисти, потребно је да се друштво ослободи моралних окова.
Инспирисани тумачењем снова Сигмунда Фројда (1856-1939), надреалисти желе да „поцепају вео реалности“.
Један од њихових првомислилаца је Андре Бретон, француски писац и критичар. У октобру 1924, пре тачно сто година, пише манифест надреализма. „Верујем у будуће стапање наизглед тако супротстављених стања сна и збиље у један вид апсолутне реалности, ако се може рећи – надреалности.“
Нови појам многим савременицима звучи провокативно, готово као анархија. Али многи уметници баш у новом налазе инспирацију.
О лулама и очним јабучицама
Ту је „Обмана слика“ белгијског сликара Ренеа Магрита која приказује лулу испод које пише – „Ово није лула“. То звучи блесаво, али је сасвим тачно – не гледамо у лулу него у слику луле.
Црно-белим филмом „Андалузијски пас“ шпански редитељ Луис Буњуел, заједно са пријатељом Салвадором Далијем, доноси 1929. први пут дело надреализма на филмско платно.
У прологу човек оштри бритву. Потом облак засеца пуни месец. Следи шокантна сцена у којој мушкарац, исто тако, засеца очну јабучицу жене.
Ништа у филму не треба да буде рационално, логично или објашњиво постојећим културним обрасцима. Наслов филма нема никакве везе с радњом.
Побуна надреалиста
Немачки сликар Макс Ернст (1891-1976) један је од пионира надреализма. Приказује спектакуларне крајолике који су плод фантазије, настањене фигурама из маште.
Употребљава технику фротаж којом површинску структуру материјала преноси на папир.
Ернстову технику капања касније преузима и Џексон Полок, један од зачетника америчког апстрактног експресионизма, познато по техници drip painting.
У многим делима надреалиста супротности се сударају. Скулптура берлинске уметнице Мерет Опенхајм (1913-1985) заправо је шољица за чај пресвучена у крзно антилопе.
Обични предмети бивају истргнути из свакодневног контекста и смештени другде, дајући нове перспективе.
Неке су слике узнемирујуће, рецимо емотивни аутопортрет Фриде Кало „Болница Хенри Форд“ (1932). Показује ту мексичку уметницу (1907-1954) онако како је видела себе после побачаја у болници у Детроиту.
У набрајању познатих надреалиста не смеју се изоставити Каталонац Жуан Миро (1893-1983), поета боја. Или Бретонац Ив Танги (1900-1955) чији фантастични пејзажи до данас представљају мистерију. Ту је француско-немачки сликар Жан Арп (1886-1966).
Или амерички фотограф, редитељ и сликар Мен Реј, то јест Емануел Рудницки. Данас свако зна његову фотографију жене са телом као у виолине („Le Violon d’Ingres “), насталу у Паризу 1924. Пре две године продата је на аукцији за 12,4 милиона долара и тако постала најскупља фотографија икада.
А Андре Бретон? Он се међу првима посветио техници „ écriture automatique “, методи интуитивног писања којом је слике, осећања и речи несвесног преносио на папир. Слободне асоцијације као нова форма поезије и експерименталне литературе.
Бретон је то описивао као диктат мисли без надзора разума. Веровао је да то најбоље успева кад се за писаћи сто седне одмах по буђењу, практично у полусну.
Српски надреалисти су у Југославији следили тај тренд. Још 1930. у алманаху „Немогуће“ тринаест писаца донело је прокламацију о формирању надреалистичког покрета. Међу њима су били Марко Ристић, Оскар Давичо, Александар Вучо, Коча Поповић.
Јубиларне изложбе свуда
Надреалисти су устали против окошталих норми и навика. Сликали су, писали и снимали насупрот логици и прагматизму – и залагали се за једнакост. Уметност је требало да подстакне друштвену револуцију.
Данас је свет усред новог лома епоха – вештачка интелигенција омогућава све теже приметно стапање реалног и виртуелног.
Надреализам је био у повлачењу већ од краја Другог светског рата, када су други правци покуљали на велику сцену.
Сада, на стогодишњицу покрета, многи музеји имају посебне изложбе, између осталих и Музеј савремене уметности у Београду.
Центар ће бити париски Помпиду својеврсном блокбастер-изложбом која ће онде бити до јануара, а онда кренути на турнеју Европом.
Извор: Дојче Веле
