Пише: Срећко Михаиловић
Овај наш народ без вође не зна ни шта ће ни куда ће. Не може без цара, без краља, без господара, без некога коме ће веровати и некога за ким ће ићи. Ево, чујемо да сада и опозиција тражи вођу, кажу “‘оће народ”. Мора да је народ слеп кад тражи да га неко води.
Но, да ли је и данас заиста тако, да ли је и данас народ толико залуђен вођом? Проверавали смо те народне приче у нашем малом истраживању. Тако смо од народа тражили да одговори на једно просто питање: “Да ли је за Србију добро или лоше да постоји тип владавине у којој је сва власт у рукама јаког вође који уме са народом и зна свој посао?” У одговорима народ се поделио, од њих десет, четворо је рекло да је то добро, петоро је рекло да није добро, док један није знао да одговори на то питање.
Мало смо закомпликовали па смо поставили и овакво питање: “Како оцењујете мишљење да је за Србију најбоље да постоји тип владавине у којој постоје поштени избори и подела власти на законодавну, извршну и судску?”
Док је оно прво питање садржало индицију о аутократском опредељењу наших испитаника, ово друго је било индиција о опредељењу за демократски поредак. Сада је од 10 испитаника осморо рекло да је демократија добра, један је рекао да је демократија лоша, а други није знао да одговори на питање.
Да бисмо некако изашли из ове заврзламе и решили се противречја, повезао сам одговоре на та два питања, како бих добио чисте одговоре. За демократску опцију у оба питања изјаснило се 44 одсто испитаника (они су рекли демократија је добра, аутократија је лоша), а за аутократску опцију се изјаснило само осам одсто испитаника (они су рекли аутократија је добра, демократија је лоша). Чак 45 одсто испитаника дало је недоследне одговоре (да су добре и демократија и аутократија рекло је 41 одсто, а да су лоша оба типа владавине рекло је три одсто испитаника). На оба ова питања или на једно од њих није одговорило три одсто саговорника.
Изнео сам овде наведене податке пред пет својих саговорника, уз објашњење да сам у истраживању нашао податке које не знам да објасним и да их молим за помоћ (била је то мала фокус-група са мушким учесницима који су имали између осам и 12 година школе). Највише се прича водила око великог број недоследних одговора, готово половине. На крају разговора сложили смо се да то и није баш тако како сам им навео.
Каже један Милан: “То ти је тако на папиру, у животу то баш и није тако. Оно што је немогуће на папиру, могуће је у животу. Шта је ту страшно ако је човек и за једно и за друго? Као да неко нас пита. Данас је на престолу Јанко, сутра ће Марко, па ће се тако изређати. И шта ја ту могу? Ја јесам и за њих и за демократију. Као да народ неко нешто пита. Народ је ту да трпи и плаћа порез и да ради шта му се каже. Ми смо увек голом гузицом на ледини.” Ту је и додатак на растанку. “Обрни-окрени, ми смо на губитку. Знамо ми да је ствар у народу, у нама. Али нема се куд. Њима су положаји у питању, а нама је живот у питању. А дође некад онај трен кад нам се смркне, па ком опанци ком обојци!”
И то јесте чињеница. Народ је у Србији на политичкој сцени сигурно током последњих 50-60 година. И то не само као вођени народ преко организација и других организованих форми, већ и спонтано и самоорганизовано; не може се рећи да често није имао одлучујућу улогу. Управо у време реализације овог истраживања на политичку сцену изашли су просветари, еколошки протестанти и пољопривредници. Новину представљају еколошки протести (све остало је у суштини интересна реакција на економску фрустрацију), те отуда и пажња коју смо овој теми посветили у истраживању.
НЕЋЕШ КОПАТИ!
Истраживања показују да се постепено шири обавештеност и свест народа о планетарној угрожености и природе и људске цивилизације. У време јаких економских криза и смањених могућности за задовољење елементарних егзистенцијалних потреба, у фиктивном сучељавању по принципу или-или, потребе за заштитом животне околине и потребе за платама које омогућавају пристојан живот, плате су имале изразиту предност. Међутим, са побољшавањем стандарда и смањењем егзистенцијалне угроженост услед малих плата, расла је свест о заштити људске околине.
У нашем истраживању нашли смо да негативан однос према еколошким протестима има нешто више од половине испитаника, а позитиван однос непуна трећина испитаника (видети графикон 1).
Детаљнији увид у одговоре на питање “Шта мислите о протестима против отварања рудника литијума и против изградње малих хидроелектрана?” показује да непуна четвртина испитаника (23 одсто) показује потпуну незаинтересованост за еколошке протесте, док на другој страни шест одсто испитаника учествује у еколошким протестима. Непуна трећина мисли да се претерује са протестима против рудника литијума и малих хидроелектрана. Две петине испитаника је обавештено о протестима, али не учествује у њима.
Став према протестима значајно је повезан са занимањем испитаника (коефицијент контингенције износи 0,43). У саставу занимања учесника протеста највише је високообразованих стручњака (67 одсто) и средњеобразованих техничара (19 посто). Сходно овом налазу, висока је и корелација са школском спремом (0,41), а учешће у протестима креће се од нуле код најмање образованих до 67 одсто у случају високообразованих.
Треба поменути и повезаност са локацијом стана/куће испитаника (0,27). Међу протестантима највише је учесника из центра градова и ширег центра (59 одсто) и из села (21 одсто). Да би било јасније, то не значи да из центра и ширег центра на протестима учествује две трећине, односно из села једна петина, већ да они са наведеним постотком учествују у структури протестаната. Дакле друкчији су постоци када се рачунају у односу на укупан број припадника дате категорије. Тако, од свих становника села на протестима учествује три посто, од свих оних који живе на периферији градова или у приградским насељима на протестима учествује по пет посто и на крају, од свих становника центра и ширег центра градова на протестима учествује 10 посто.
С обзиром на карактер још увек релативно јавне дискусије о “копању” литијума и на два супротстављена мишљења – за и против “копања” литијума – било је важно да видимо коме се највише верује.
Видели смо да четири петине испитаника наводи неке субјекте којима верује, док једна петина не верује никоме. Чак две трећине испитаника тврди да верује стручњацима (65 одсто), председнику Србије верује седам одсто, људима из опозиције три одсто и исто толико и еко-активистима.
Питање је како тумачити ово двотрећинско поверење које се даје стручњацима. Податак би имао смисла кад би стручњаци имали јасно и већинско и народу разумљиво опредељење, односно тумачења расположивих података: за или против рудника литијума. Међутим, до сада је видљиво да се један број стручњака прикључио онима који су за копање, а други део противницима копања литијума. Коме онда грађани да верују, којим стручњацима? Како се може очекивати јасно опредељење народа, кад ни они који су стручни то не могу јасно и гласно да кажу и образложе на разумљив начин?
У истраживању Демостата има довољно индиција за тврдњу да се велики број испитаника одлучује за или против рудника литијума зависно од својих генералних (изборних, страначких) опредељења – за партије на власти или за партије у опозицији. Тако, на пример, они испитаници који кажу да су им ближе партије на власти најчешће бирају одговор “Претерује се са протестима против отварања рудника литијума и MHE” – 67 одсто; тај исти одговор бира само пет одсто испитаника који су рекли да су им ближе партије у опозицији. С друге стране, испитаници којима су ближе опозиционе партије најчешће бирају одговор “Протести су оправдани али не учествујем у њима”, а тај исти одговор бира само пет одсто оних којима су ближе партије на власти. Разлика између ове две групе испитаника још је изразитија и истосмерна у случају постотка оних који учествују на протестима. Склони опозицији учествују на протестима са 23 одсто, а они склони партијама власти са 0,2 одсто.
Нема сумње да је однос према отварању рудника литијума превасходно политичко питање, иако би народ хтео да то буде питање о којем ће да одлучује струка. Но, питање литијума јесте политичко питање, без обзира на дистанцирање протестаната од политике и политичара, барем доскора. Исто као што је чињеница да нема пожељне финализације протеста без учешћа политичких партија.
Укупно узев, последњи протести, посебно еколошки, показују да без активног учешћа народа нема успешно завршених политичких акција, било да су оне “за” било да су “против” решавања неког изузетно важног друштвеног проблема, решавао се он институционално или ванинституционално. Око таквих проблема ефикасан је ангажман кључних политичких актера: једних и других партија, организација цивилног друштва, друштвене елите и наравно самог народа.
ПОГОНСКО ГОРИВО НАРОДНОГ АКТИВИЗМА
Политички активизам народа долази до пуног изражаја када народ карактеришу јаке фрустрације чинилаца задовољства животом, потом значајно незадовољство политиком и политичарима у разним областима које политичари организују и уређују и, на крају, високим неповерењем у рад и резултате рада политичких и друштвених институција.
Дакле, фрустрација фактором животног задовољства, незадовољство политиком и политичарима и неповерење народа према политичким и друштвеним институцијама нужни су предуслови за иоле масовнију политичку акцију. Синергетске релације ова три синдрома емоција, ставова и евентуално понашања по правилу генеришу спремност за учешће у релевантним друштвеним акцијама. Али, ова тврдња важи само за народе са ауторитарном политичком културом.
ЖИВОТНО ЗАДОВОЉСТВО
Од испитаника смо тражили један холистички одговор на овако постављено питање: “Колико сте задовољни а колико незадовољни својим животом у целини?” Добили смо одговоре по којима је сваки девети испитаник (11 одсто) незадовољан животом, две трећине испитаника су задовољне животом (66 одсто), док је непуна четвртина (23 одсто) дала одговоре у којима је помешано и накнадно неразлучиво задовољство и незадовољство, уз нешто мало неодговора. Дакле, знатна већина испитаника је задовољна својим животима. Корелација са неким другим питањима, односно одговорима, показала је да у тај налаз можемо имати поверење.
Животно задовољство је значајно повезано са 10 корелата (коефицијенти контингенције за првих седам корелата крећу се између 0,37 и 0,48. Највећа веза са задовољством животом су породица и породични живот (0,48), потом радно место (0,44), посао који испитаник обавља (0,43), стандард испитаника и његове породице (0,42) итд. Два најслабије повезана корелата су утицај на одлучивање у општини и месној заједници (0,22) и политичко стање, власт, партије (0,12).
Видимо да је политика на највишем нивоу најслабије повезана са животним задовољством, а политика на локалном нивоу у слабој је корелацији са задовољством животом.
Занимљиви су подаци о постотку доброг утицаја корелата на животно задовољство (видети графикон 3). У првој групи корелата су стамбени услови (81 одсто) и породица и породични живот (76 одсто). У другој групи су међуљудски односи у фирми у којој испитаник ради (или је радио пре пензионисања), потом радно место, људи у испитаниковој околини и његов друштвени живот, испитаников посао те његов стандард и стандард његове породице. Постоци у овој групи крећу се од 43 одсто у случају стандарда до 60 одсто у случају међуљудских односа. У трећој групи су испитаникова примања (плата, пензија и др.) са 29 одсто, а потом два корелата везана за политику на локалном нивоу (19 одсто) и на републичком нивоу (18 одсто). Из ове групе података битна су два налаза.
Први налаз се односи на готово искљученост политике из релевантних чинилаца животног задовољства, јер је готово неважна статистичка повезаност са животним задовољством, а онда и сами испитаници процењују да, од 10 корелата, ова два из сфере политике веома мало утичу на животно задовољство (то не значи да су они сами по себи безначајни, већ само то да у контексту животног задовољства мало значе).
Други налаз се односи на промену редоследа по оцењеној важности за животно задовољство. Док су раније на ранг листи чинилаца доминирали они који говоре о материјалном статусу појединца, сада видимо да је из те групе на првом месту стан, стандард се налази на седмом месту, а примања, плата и сл. на осмом. Тако да у новом редоследу, ако је веровати налазима овог истраживања, имамо стамбене услове, породицу и породични живот, као и међуљудске односе у фирми у којој испитаник ради или је радио (ако је у пензији) – као три најважнија чиниоца животног задовољства.
НЕЗАДОВОЉСТВО РАДОМ ВЛАСТИ У ДЕСЕТ ОБЛАСТИ
Испитивали смо задовољство и незадовољство радом власти у десет области. Просечне вредности за свих десет области изгледају овако: готово половина испитаника (46 одсто) је незадовољна, задовољна је једна четвртина (25 одсто), док је 29 одсто дало одговоре који представљају мешавину задовољства и незадовољства. Можемо рећи да је радом власти готово два пута више незадовољних него задовољних (46 одсто незадовољних према 25 одсто задовољних).
Када гледамо незадовољство и задовољство радом власти у 10 области политичког рада, прво што упада у очи јесте налаз да је, од десет области, само у једној задовољство веће (и то веома мало, разлика износи три процента, 35 посто) од незадовољства (32 посто). – Видети графикон 4.
По највећем незадовољству издваја се борба против корупције и криминала, и то са чак 67 одсто, што је за 14 постотака веће незадовољство од онога које је друго на ранг листи. Друго и треће место по обиму незадовољства, са по 53 одсто, заузимају правосуђе и школство. И док се за врх листе не може рећи да је неочекиван, то се може рећи за њено дно, односно за области у којима је незадовољних мање него у другим областима. Ту се налазе јавне услуге (струја, вода, саобраћај и друго) са 32 одсто незадовољних, стање привреде са 36 одсто, политичке слободе и поштовање људских права са 42 одсто незадовољних (према 27 одсто задовољних), заштита животне средине са 42 одсто незадовољних и 27 одсто задовољних…
НЕПОВЕРЕЊЕ У ПОЛИТИЧКЕ И ДРУШТВЕНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ
Сумирање неповерења и поверења у десет политичких и друштвених институција даје нам просечно неповерење – 49 одсто – и просечно поверење – 22 одсто – за све институције. Неповерење у институције дупло је веће од поверења (49 одсто према 22 одсто). Неповерење у политичке институције у просеку је нешто мало веће (49 одсто) него незадовољство у десет области рада власти (46 одсто)
Највеће неповерење је према синдикатима (61 одсто) и према невладиним организацијама и политичким партијама у опозицији (по 69 одсто). Уз ове податке треба рећи да су једино ове три институције имале натполовично неповерење.
Најмање је неповерење у полицију (28 одсто) и председника Србије (36 одсто), потом у Владу Србије (40 одсто) и политичке партије на власти (43 одсто). Највеће поверење је у председника Србије (49 одсто) и у полицију (47 одсто), потом у председнике општина (31 одсто) и у Скупштину Србије (28 одсто). Најмање је поверење у политичке партије опозиције (шест одсто), невладине организације и власт на нивоу општине – по 10 одсто.
ЖИВОТ: ЗАДОВОЉСТВО – ВЛАСТ: НЕЗАДОВОЉСТВО – ИНСТИТУЦИЈЕ: НЕПОВЕРЕЊЕ
Народ Србије је уверен да добро живи. Чак 66 одсто исказује задовољство животом у целини, а 11 одсто је незадовољно; натполовична већина народа (54 одсто) изјављује да добро живи, а 11 одсто каже да лоше живи; чак 70 одсто испитаника каже да је задовољно укупним квалитетом свог живота и живота своје породице, а осам одсто каже да је незадовољно.
Народ Србије је незадовољан радом власти у десет области које власт уређује и организује. У просеку, радом власти је незадовољно 46 одсто испитаника, а 25 одсто је задовољно.
Народ Србије нема поверења у десет политичких и друштвених институција. У просеку неповерење обележава 49 одсто испитаника, док поверење има 22 одсто.
Да ли ће народ који је задовољан животом, незадовољан радом власти и нема поверења у политичке институције, већински да се ангажује (на изборима, у протестима и било где) на страни оних који су на власти или на страни оних који би да ту власт промене? Мислим да је то мало вероватно док је власт оваква каква је, док су опозиционе партије овакве какве су, а организације цивилног друштва и друштвена елита овакве какве су.
До друштвених промена долази ако партије опозиције одустану од фрагментације опозиционог поља деловања, а њихови лидери од своје нарцисоидне политике, и ако потом надмаше партије власти у непосредном раду са потенцијалним присталицама. До друштвених промена такође долази ако партије власти не зауставе тренд опадања броја својих присталица и ако одустану од своје политике тржишног третмана политичких и друштвених институција и од сваке партократије.
Наравно, постоји још једна могућност. До друштвених промена може да дође уколико дође до радикалне промене животног задовољства народа и његовог склизавања у незадовољство – а у том правцу иде рад актуелних власника државе. У таквом случају, ако се незадовољство народа животом придружи постојећем незадовољству народа радом власти и постојећем неповерењу народа у политичке институције – масовни политички активитет народа постаје известан без обзира на једне и друге партије.
Аутор је социолог
Извор: Време
