Пише: Мића Вујичић
Да ли се и у доба програма Google Earth вратите три корака уназад уколико вам црна мачка пређе пут? Пљунете крадом таман вас казнио популарни „Бели“? Промените путању, не марећи за Google Maps, и што мобилни телефон пишти у џепу док упорно броји стопе… Митови, легенде, бајке, басне приписале су животињама најразличитије особине. О наслаге тих заплета запињемо већ вековима као о каменчиће остављене на путу.
Срђан В. Тешин, добитник Андрићеве награде за најбољу књигу приповедака објављену 2023, креће управо од мрвица сујеверја, цитирајући најпре одломак из Кортасаровог Звериња. Аргентински мајстор вели да у суштини нико не може да зна шта је животиња, те да је немогуће да се она размотри изван сопствене антропоморфне позиције, „из чега произлази и мишљење моје тетке о злоби пума, и моје сестре од тетке, о завидљивости мачака или о пророчкој видовитости сова“.
Зверски комади
Рећи ће нам да је збирка Црна Анђелија (издавач: Архипелаг) настала тако што је добио позив од магазина Пас и Мачка да из броја у број пише приче о кућним љубимцима. На сличан начин отварао је друге рукописе.
„Обично та ствар са писањем ’по наруџбини’ крене од захтева уредника часописа или приређивача панораме да напишем приповетку на задату тему“, објашњава за Радар. „Понекад је тај захтев уједно окидач за стварање аутохтоног књижевног дела. Рецимо, за збирку Испод црте (2010) – прича „Тулумбе и смрт“. Приче с Марса (2015) отворила је „Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides? “
Ипак, каква год била поруџбина, писао је зверске комаде. Лако се одлучио да приповеда о животињама: „С обзиром на то да сам рођен и живео на селу, и раније је у мојој прози било животиња, али овога пута сам зверињак видео као огледало људских бестијалности и судбина.“
Напомиње да је некада био стални сарадник магазина Љубав за животиње и радио интервјуе с познатим домаћим књижевницима и новинарима о животињама из њихових дела.
„Мотивација за настанак дела често је врло приземна и огледа се у тежњи да се задовоље егзистенцијалне потребе аутора. У томе заиста нема ничега спорног, јер се и највећа дела архитектонске, ликовне, сценске или музичке уметности рађају на сличан начин.“
Јудита Шалго описала је у кратком есеју Позив на игру / Пријатељске игре читав процес! Прво је мислила на случајну, задату реч или реченицу. Провлачила је кроз себе, обрађивала, прилагођавала, „прилагођавајући се истовремено и сама“. После одређеног времена, „из свега наталоженог почињале су да израњају слике, ликови, да се компонује, уобличава прича“. Ништа није смело да делује као страно тело – „известан број случајности, неком врстом стваралачког посредовања, преводио се у сферу нужности, односно живота“.
Отисак прста
Тешин јесте побројао звери, укратко образложивши шта се о ком створењу „зна“, „верује“, „говори“; са чим се „повезује“, шта „предсказује“, шта „предање каже“, али било да је писао о јежу, пужу, корњачи, псу, или се тек очешао о чувено појачало „горила“, те призвао у сећања једне „тиграсте гаће“ – мотив шире обрађен у роману Кроз пустињу и прашину (2005) – раскрилио је врата свог препознатљивог фиктивног света.
Детињство и дечаштво у Мокрину. Тезгарошка музичка каријера. Војни рок завршен почетком рата – припада војницима који су остали без земље и једва извукли живу главу из опкољене бихаћке касарне, не знајући сасвим шта се напољу дешава.
Затим студије филозофије, студентски живот у Београду, са бубашвабама због којих су у собичку „подови били исцртани линијама од креде“.
Смрт мајке у саобраћајном удесу.
„Аутофикција Моје (2019) родила се из потпуно другачијих побуда. Осмелио сам се да се подухватим сређивања мајчиних рукописа. Од стотину песама, одабрао сам шеснаест. Међутим, када сам у једном блокчићу угледао њен отисак прста у мастилу, низ кичму су ми прошли ледени срси. Схватио сам да се након толико година поново сусрећем с физичким присуством своје одавно одсутне, мртве мајке.“
Не заборављамо деведесете, протесте, рад у Дневном телеграфу, љубавне јаде – Тешинови ликови, у сексуалним авантурама, представљају својеврсни алмодоваровско-вудиаленовски спој.
Универзалност и бруталност мита премештене су у приповедачеву свакодневицу! Као да је доиста ходао унатрашке. Празноверје се „пројектује“ у будућност; на овим страницама везано је за прошлост. Полазећи од митологије, преко Волта Дизнија и типова из поп културе (Чак Норис!), снажно гребе по кожи, по искуству. Не штеди ни наратора најбоље приповетке Ла кукарача: „Једноставно, ја сам другоразредни љубавник, син, пријатељ, музичар, студент…“
Прича мачка
„Најтачније би било рећи да је кратка прича протејски, отворени жанр“, истиче, пошто смо се интересовали какве би састојке требало да садржи поменута књижевна врста. Уз ограду да је бескрајно флексибилна, сматра да су две особине неопходне за њено обликовање. „Сажетост и краткоћа кључне су особине ових проза које, заправо, могу бити све. Краткоћа је квантитативна, сажимање квалитативна одлика.“
Подсећа нас како је на слично питање одговорио наш најбољи писац сажетих прича Давид Албахари. „Тумачећи Сусрет Данила Хармса, Албахари се запитао шта он истински значи. Наводи његове речи: ’Не покушавам да дајем одговоре, јер када бих могао да одговорим не бих био Давид Албахари него Хармс.’ Једноставно, добра флеш фикција јесте тајна и изненађење, и за аутора и за читаоца и за тумача.“
Писана по позиву или не, свака од Тешинових дванаест прозних књига изненађење садржи и у аутентичним, пажљиво дозираним детаљима: прстен од трешњиног дрвета, плакат филма са натписом: „Непознати убија ударцем“.
Поп митеме постају извор хумора, уз језичке игре, попут оне из насловне сторије: Шапутала је: „Људи мачке, каква филмчина! Настасија Кински је припадница мистичне врсте људи мачака. Током секса претвара се у црног пантера и убија свог љубавника!“ Окренула ме је на леђа и попела се на мене: „Да ли сам ја жена мачка, шта мислиш?“ Насмејала се и мазно додала: „Не брини, нећу те појести.“
Домаћица са бироа
Можда нисам једини добитник Андрићеве награде са Бироа за незапослене, али сам свакако један од ретких писаца, „дипломираних домаћица”, коме прсти увек миришу на лук, а коса на динстање – каже књижевник Срђан В. Тешин за наш магазин, писац коме ће у четвртак, 10. октобра, бити уручено престижно признање за приповетку. „Жалосно је што живим у граду, кажњен и омаловажен због нејасне кривице, без могућности да радим послове за које сам се школовао.“ Након што је 2014. са места директора Културног центра Кикинда распоређен такорећи на место домара – десет година нема посао и пита се зашто не може да реализује статус самосталног уметника на који има право.
Извор: Радар
