Пише: Милан Милошевић
„Није можда далеко дан када ће и свака друга или трећа кућа у Београду имати свој Радио-телефон. Једна компанија добила је већ, као што је познато, концесију за подизање велике Радио-станице и инсталирање пријемних апарата по кућама у Београду и земљи. Апарати ће бити јефтини, а исто тако и годишња претплата, за коју ћете моћи да у својој соби слушате целог дана и целе ноћи, кад год хоћете, новости од нас и са стране, рецитовање, приче, оперу нашу и страну, концерте у Паризу, Москви, Лондону, дебату у Народној скупштини, политичке говоре, предавања и најновије шаљиве куплете. Навијете само апарат, а труба већ трешти:
– Лажеш, животињо! Лажеш, свињо једна! Ко лаже? Ко! Битанго! Лопужо! Магарче! Ниткове! Главу ћу ти разбити! Просућу ти црева! – И одмах знате да је то седница парламента.“
Тако је пре једног века „Политика“ од 22. марта 1924. у чланку „Радио-телефонија у Београду“ маштала о животу уз Радио. Радио је заправо био у војној употреби већ 1915, тада су Врховна команда српске војске и Влада имале седиште у Нишу, а француска компанија TSF изградила је Радио-телеграфску станицу снаге 10 kw са антеном на нишкој Железничкој радионици како би се обезбедила комуникација Врховне команде српске војске са Атином и Букурештом, односно са савезничким командама. Због упада Бугара октобра 1915. из правца Пирота, као и надирања аустроугарске војске са севера, станица је демонтирана и премештена у Косовску Митровицу где је истог месеца уништена да не би непријатељу пала у руке.
Марта 1922. за концесију ради изградње „Радиофонске“ и телеграфске станице конкурисала су два понуђача: Marconi („Marconi Wireless Telegraph Company“) из Лондона и Генерално друштво за бежичну телеграфију (Compagnie Générale de Télégraphie sans-fil) из Париза (телеграфска скраћеница TESAFI).
После дужег преговарања са обема компанијама, Министарство пошта и телеграфа одлучило се за уговор са француским друштвом TESAFI, које се обавезало да ће Радио-станицу инсталирати и да ће куповина земљишта, изградња и намештај зграде, монтирање и испитивање апарата пасти на њен терет, а да држава има право на 12 одсто бруто прихода од такса.
КОНЦЕРТ СЕ ОДЛАЖЕ ИЗ ДРЖАВНИХ РАЗЛОГА
Изградња предајника навела је инжењере Михаила Симића и Добривоја Петковића да реализују пренос „пробног концерта путем Радио-таласа“.
„Политика“ од 7. септембра исте године у чланку под називом „Забрањен Радио-концерт“ и поднасловом „Министарство пошта, телеграфија без жица и наше позоришне звезде“ описује атмосферу:
„Елегантни meцанин београдске ‘Компаније Телеграфије без жица’, Кнез Михаилова 42, личио је јуче пре подне на ходнике између глумачких гардероба и позорнице Народног позоришта на дан неке значајне премијере.
У ходнику, пред једним истим вратима, нашли су се гђа Роговска (Ксенија Јефимовна, 1896–1961 солисткиња београдске опере, пре емиграције опере Зимин у Москви), увек краљевски величанствена и са чудним осмехом, г. Богић (Витомир, глумац Народног позоришта), освајач срца како на позорници тако и на земљи, г. Томић, због кога и г. Богић има често разлога да буде љубоморан, г. Брезовшек (Иван, 1898–1942), наш одлични диригент, па и сам г. Христић (Стеван 1895–1958), нови директор београдске опере (и будући муж Ксеније Јефимовне). Да слику премијере иза спуштене завесе допуне, било је ту и по неколико новинара с једним фотографом, који је већ удешавао свој апарат за снимање неке живописне сцене…
А публика која је имала јуче да слуша ову необичну премијеру била је широка колико цео широки свет. Јер за јуче пре подне у 11 часова био је заказан први београдски Радио-концерт, који, захваљујући добрим амплификаторима и јачим машинама раковачке станице за емисију, може одлично да чују Париз и Копенхаген, Москва и Алжир, Бејрут и Лондон…
Узалуд су сви ти држали слушалице на ушима. Баш кад је требало да г. Брезовшек спусти руке на дирке клавира, а гђа Роговска запева, наишао је у салу за концерте г. Сава Јанковић, виши чиновник министарства пошта, који је при овој приватној ‘Компанији Телеграфије без жица’ одређен као инспектор од стране државе и, на опште изненађење, забранио концерт. Држава сматра да уговором који је она склопила са компанијом није допуштено компанији да приређује концерте. Изгледа да Министарство пошта жели да приређује концерте у својој сопственој режији.
‘Како то: зачудио се г. Томић. Не пева ваљда г. Пера Марковић, министар пошта и телеграфа, боље него ја!’ Ни буњења ни јадиковања нису помогла и концерт је отказан. м’О, да је то непријатно – вајкао се један од стубова нашег позоришта. – Мислио сам: сад ће ме чути Беч, Женева, Париз, Каиро! Колико су ми завидели на том иностраном гостовању сви, када сам малопре прекинуо пробу у ‘Краљу Лиру’ на пола сата да дођем овамо. И сад, ништа! Само да се то не дозна. Рећи ћу им: Рецитовао сам. Да сазнају шта је било, изели би ми душу. Господо журналисти, ја вас молим за дискрецију’.“
Симић и Петровић су две недеље касније ипак добили одобрење да од 1. октобра 1924. (датума од кога припада TESAFI-ју и део претплате за емитовање програма) могу, три пута седмично (уторком, четвртком и суботом од 18.30 до 19.30.) на таласу 1650 m да емитују једночасовни програм, који су испуњавали концерти, берзански извештаји и друге новости, пише правник, публициста и уредник Радио-телевизије Београд др Ивко Пустишек (Љубљана, 1912 – Београд, 2000), аутор књиге Радио Београд 1924 – прва југословенска станица, у чланку „Зашто Радио Београд ове године слави век постојања“.
Студио се налазио у згради Прве хрватске штедионице (у Улици Кнеза Михаила). Информативни део програма припреман је у сарадњи са редакцијом „Политике“. Београдска берза достављала је Радио-станици своје дневне извештаје. Реализација концерата поверена је уметницима Опере Народног позоришта у Београду.
Емисије Радио Београда Раковице подстакле су интересовање слушалаца. Велики Радио-пријемници су постављени у бољим угоститељским локалима као што су били „Aeroклуб“, „Džokej клуб“, „Autoклуб“ или „Rotari клуб“, као и у просторијама различитих удружења.
ДРУГИ ПОЧЕТАК
Међутим, станица Радио Београд Раковица обуставила је рад крајем 1926. Министарство поште и телеграфа укинуло је субвенције са образложењем да Радио-станица не даје никакве резултате, да се у самом Београду чује врло рђаво на свим пријемним Радиофонским апаратима, те да оваквим својим рђавим радом она не само да не успева у вршењу пропаганде у ширењу употребе Радиофоније, него га, напротив, омета. Године 1924. било је регистровано само 54 Радио-пријемника, крајем марта 1925. тај се број увећао на 238.
Убрзо по гашењу раковачке станице 29. октобра 1928. основано је акционарско друштво „Радио A. D.“, којем је држава одобрила набавку потребних техничких средстава код енглеске фирме „Markoni“.
Енглези су истисли француску компанију и имали су главну реч у раду акционарског друштва, које је закупило просторије у згради Српске академије наука и на чијем је крову подигло антенске стубове, а у поткровљу је монтирало предајник снаге 2,5 kw, што је нешто мало јаче од просечне снаге предајника у Европи (2,1 kw).
Редовно емитовање почело је 24. марта 1929. у 10.30 часова, у присуству више од три стотине званица. Поново је црквени обред освећења станице обавио прота Никола Божић, отпевана је државна химна. Потом је станицу пустио у рад министар пошта и телеграфа Коста Кумануди. Председник управног одбора акционарског друштва “Радио” др Милан Стојадиновић је рекао да нова моћна радио-станица неће давати извештаје о крвавом ратовању, као некад у Нишу, него ће целом иностранству на далеко слати свакодневно друкчије вести о нашој земљи. “Уметност и наука треба да постану општа, што општија добра, приступачна богатоме и сиротом и ученом и неуком…”
После говора изведен је музички програм, а најпре свита из Југословенског балета Стевана Христића (прапочетак Охридске легенде). Од 1929. Радио Београд сарађује са Београдском филхармонијом, преноси одломке из представа Београдске опере, организује прве велике оперске вечери 2. јуна 1929. у студију, речју, ради на приближавању најзначајнијих дела уметничке музике широком кругу слушалаца.
Радио-оркестар који је први пут пред микрофоном 31. марта 1929. свирао дела Шопена, Шумана, Бетовена и Леонкавала, прерашће од салонског ансамбла “типа одеон” у Велики радио-оркестар, који је под вођством Михаила Вукдраговића ватрено крштење имао на јавном свечаном концерту поводом сто десете годишњице Бетовенове смрти 25. марта 1937. године.
МИКРОФОН ПРЕД ПУБЛИКОМ
Током читаве историје Радио Београда народна музика је имала важно место у програму. Емисије су извођене уживо, у присуству публике, “што је код извођача стварало атмосферу као на јавним концертима, која се изгуби у студијској изолацији…”
У почетку, народне песме најчешће је певао тада легендарни Мијат Мијатовић. Било је и преноса из угоститељских локала. Аматерски састави уступили су 1936. место Народном радио-оркестру, на чијем челу су били Сима Беговић (гитара) и Властимир Павловић Царевац (прва виолина).
На отварању станице чланови Народног позоришта у Београду – Дара Милошевић, Добрица Милутиновић, Сава Тодоровић, Јован Антонијевић и Радомир Раша Плаовић – извели су драматизацију народне песме Ђакон Стефан и два анђела, што је најављивало да ће радио подржавати драмску уметност.
У почетку су се преносиле драмске представе из Народног позоришта преко сталне везе, али су се поједини комади специјално припремали и изводили у студију. Поред осталог, пред микрофонима је изведен Сутон, други део Дубровачке трилогије Иве Војновића, средином априла 1929, док је песник лежао у болници и слушао своје дело. Пошто се дуго није дошло до вредног текста и до радиофонског драмског писца, од 1938. године почеле су да се изводе и адаптације позоришних дела у студију.
Хумористичке емисије на Радио Београду емитују се од новембра 1936, али су оне брзо стекле велику популарност. После Другог светског рата емисија “Весело вече”, са Мијом и Чкаљом, уживала је невероватну популарност. Емисије Вести и друге новинарске извештаје Радио Београд добијао је на почетку, како се наводи у “Споменци о десетогодишњици 1929–1939” од редакције “Политике”, од новембра 1929. од агенције Авала, а од јесени 1934. од Централног пресбироа. Један од сачуваних снимака из тог доба је говор Витешког Краља Александра И Ослободиоца приликом посете бугарском цару Борису 27. септембра 1924. о мирном напретку уз потпуно поштовање суверенитета, само 12 дана пре атентата у Марсељу 9. октобра 1934. године.
ДИРЕКТНИ ПРЕНОС
За Радио Београд карактеристичан новинарски жанр били су директни преноси, што се није разликовало од праксе других радио-станица у свету. Америчка станица РЦА је јула 1921, као један од првих преноса, директно емитовала репортажу са бокс меча Демисија и Карпантијеа. Само петнаест дана после (другог) почетка редовног емитовања, Радио Београд је 7. априла 1929. реализовао први директан пренос фудбалске утакмице БСК–Југославија. Утакмицу су преносили Раде Стоиловић, секретар Београдског фудбалског подсавеза, иначе адвокат, и познати атлетичар Димитрије Стефановић, маратонац и службеник Радио Београда.
Друго име за пренос Радио Београда је Радивоје Раћа Марковић, који је остао запамћен по узвику “Гол, гол, гол!”, када је на Светском првенству у Шведској 1958. Парагвај по трећи пут изједначио против Југославије.
Поред директног преноса Балканских игара и многих међународних фудбалских утакмица, такмичења у једанаест спортских грана, соколских слетова и других манифестација, Радивоје Марковић је 1939. са Газиместана преносио и скуп поводом обележавања пет стотина педесет година од Косовске битке.
Током првомајске параде 1945. када је, по речима Радивоја Марковића, поред трибине између “Балкана” и “Москве”, на којој је био маршал Тито, прошло можда и 200.000 људи, репортерски микрофони Радио Београда били су укључени пуних седам и по сати.
У првим емисијама објављиване су вести о поплавама. Касније ће једна од култних бити емисија о водостању, која се објављује по међународним уговорима о пловидби Дунавом.
У Батајници је 8. марта 1936. прорадила краткоталасна радио-станица (Београд II), која је била у рукама Пресбироа. Њен програм на француском, немачком, италијанском, мађарском и грчком, а уочи рата и на румунском, албанском, турском и словачком језику био је усмерен према иностранству, али је емитовала и вести на српскохрватском језику.
Нешто раније, септембра 1934, уведена је получасовна емисија “Национални час”, која је у форми предавања (за коју се не може рећи да је идеално радиофонска!) обрађивала теме из националне историјске прошлости и обележавала јубилеје и догађаје из културног живота.
Предаваче је у редовима најугледнијих научних и културних радника за “Национални час” ангажовао Пресбиро. Како наводи Живомир Симовић у књизи “Време радија”, Исидора Секулић је држала час о Милану Ракићу, Петру Кочићу, Лази Костићу и другим нашим великим литерарним именима. Божидар Ковачевић је говорио о управо преминулом Браниславу Нушићу, Станислав Винавер (књижевник и дипломата, уједно шеф програма краткоталасне станице Београд 2) о Момчилу Настасијевићу итд. итд.
СЛУША ТЕ ЦЕО СВЕТ!
Сигнал радија, који се емитовао на таласној дужини од 437,3 метра, чинило је неколико препознатљивих тонова песме Милкина кућа на крају, око које пси лају, а браћа су срдита… Тај сигнал је замењен тактовима Мокрањчевог записа македонске песме Пусти ме, мајко!
Емисије Вести и друге извештаје на Радио Београду читали су спикери. На округлом угљеном микрофону “Филипсове” производње опомињао је натпис: “Говори јасно и гласно, слуша те цео свет!”
Радио Београд се дуго препознавао по гласу спикерке Јелене Билбије Лапчевић, родом из Црног Луга код Босанског Грахова, која је завршила Глумачку школе у Загребу: “Хало, хало! Овде Радио Београд. Таласна дужина 455 метара….”
С њом у пару радио је Хенрик Фингерхут, родом из Тузле, младић ширег образовања стеченог у земљи и у Бриселу, зналац три светска језика. Кад је рат почео, као поручник је погинуо у борбама са италијанским снагама крај села Џепишта на фронту код Дебра. Није познато где му је гроб.
ЗЕНДЕР БЕЛГРАД
Када је Београд бомбардован 6. априла 1941. године, на програму Радио Београда емитоване су севдалинке. Као резервни спикер радио је Иван Ковачевић, иначе финансијски службеник Радија А. Д. У рано јутро 6. априла чекао је саопштење Генералштаба, а пошто саопштења није било, почео је да говори у микрофон да непријатељ бомбардује Београд. Пола сата након почетка бомбардовања бомба је пала на зграду САНУ и прекинула емитовање Радио Београда.
Већ 19. априла 1941. из Беча у Батајницу је са неколико војника стигао немачки вођа радијске групе, поручник Карл Хањц Рајнтген који је преузео постројења Радио Београда и Краткоталасне станице Централног пресбироа владе, из чијих су просторија у Улици Милоша Великог бр. 16, на петом спрату, односно у Министарству шума, од 25. априла 1941. Немци емитовали програм станице Золдатензендер Белград који је контролисало Одељење за пропаганду Југоисток.
Немачки Золдатензендер Белград прочуо се, иначе, зато што је често пуштао плочу из 1939. са песмом Лили Марлен, која је ехо емоција војника са источног фронта у Првом светском рату, а коју је певала Лале Андерсен (1905−1972). Шеф немачке пропаганде Јозеф Гебелс у једном тренутку је забранио емитовање ове, како је он сматрао, “песме с мирисом смрти”, да ли зато што су војници са друге стране фронта мислили да песма о девојци која узалуд чека испред касарне нагриза немачки морал. Међутим, песма Лили Марлен је, након великог броја (чак 12.000 за један дан) писама војника и интервенције команданта афричких трупа Ервина Ромела (1891−1944), враћена на програм 18. августа 1941. Последњи пут је наводно емитована 13. октобра 1944. са неког предајника у Аустрији, где је побегла Недићева влада.
АМ радио се бори да задржи своје место на командним таблама аутомобила
Золдатензендер Белград је одвајао у просеку два сата дневно за програм на српском, а Недић је наредио да за време обавезног преношења вести, изјава, говора или посланица, у кафанама мора да “влада потпуна тишина”, а да газда не сме ни да послужује госте – иначе следи глоба, затвор, одузимање права на рад или принудни рад у Немачкој…
ОВДЕ РАДИО БЕОГРАД
Двадесетак дана након ослобођења Београда са малог предајника од само 0,5 кw, поново је емитован сигнал Радио Београда и глумац Љубиша Јовановић је најавио прву емисију Радио Београда у слободи.
Поново се чуо глас Јелене Билбије: “Овде Радио Београд!” Душан Славковић (“Радиодифузни систем у Србији”, зборник “Два века српског новинарства”) пише да је од 10. новембра 1944. па све до 16. маја 1945, Радио Београд, обновивши рад, свој програм посветио ратним напорима и да је био извор информација за ослобођену и неослобођену територију Југославије, због чега је од 15. новембра свакога дана у 9 сати емитован такозвани “диктат за штампу”.
Наиме, спикери су полако и разговетно читали ратне извештаје, слог по слог, што је омогућавало да извештаје штабови војних јединица и илегалци на неослобођеној територији забележе, умножавају или руком или на “гештетнерима” и растурају ради ширења истине.
Ту почиње друга дуга прича о експлозивном расту радиофоније у Југославији, у чему је Радио Београд одиграо важну улогу.
Сада Радио Београд, из оне зграде бившег Занатског дома, близу некадашње кафане “Код два бела голуба” у коју се доселио 1947, као стогодишњак кога не обилазе деца – као да прича унуцима историју свог првог века – из фонотеке извлачи и емитује фоно-записе гласова угледних гостију и по неко сведочанство о често веома сложеним и смутним токовима у нашем културном, политичком и друштвеном животу.
Извор: Време
