Пише: Јованка Симић
Славни филмски редитељ Лордан Зафрановић на једно поподне изашао је из београдског студија у којем монтира завршне кадрове филма „Златни рез 42 – Деца Козаре“ да би у Новом Саду, у својству специјалног госта присуствовао изложби слика „Молитва као милосрђе“ свог прашког пријатеља Предрага Ђаковића у Галерији Матице српске.
– Заједничко нам је да сваки својим уметничким изразом, својеврсним криком, пошаљемо поруку да је доста зла. Да мора да престане – рекао је Зафрановић за „Новости“.
– Тема зла је, нажалост, вечна. Свет је загазио у ново зло. Осећај да се нама, људима, свако мало зло може поновити имао сам и у време када сам снимао „Окупацију у 26 слика“. Нажалост поновило нам се. И овај филм „Златни рез“ је мој крик против зла.
На филмску истину о српској деци подно Козаре која су одведена у логоре смрти НДХ,
Јасеновац и Стару Градишку, чекало се осам деценија, а сценарио Арсена Диклића вапио је 40 година да буде екранизован. Када ће филм и ТВ серија пред гледаоце?
– Завршио сам серију од седам наставака, кренуће после филма који се приводи крају.
Осам сати материјала снимљено је за серију. Филм ће трајати око три сата јер то је епопеја страдања једног народа, с једне стране, а с друге стране су судбине зликоваца и жртава.
Датум премијере не знам још увек. Најпре ће филм гледати разне фестивалске комисије.
Ако фестивали буду показали интересовање да ексклузивно прикажу филм онда ће датум премијере у овој нашој земљи одредити фестивали. Морамо да будемо стрпљиви још неко време.
По чему је управо овај филм за вас, како истичете, свети филм?
– Зовем га свети филм јер ће и формално бити другачији од свих мојих досадашњих филмова. Неће бити тако пуно крви али ће изнутра све да буја од ужаса који се не може зауставити. Желим да ми људи изађу из биоскопа са олакшањем због спознаје да ипак постоји нада да нам се такво зло никада више не понови.
Ваше изјаве да „Златним резом“ скидате усташку кошуљу за себе и да помирења Срба и Хрвата неће бити док неко из врха хрватске државе не клекне у Јасеновцу, бурно су одјекнуле у региону. Какве реакције очекујете у Хрватској?
– Овај филм снимио сам у првом реду за Хрватску, зато што Хрватску волим и део сам ње.
Сву своје умеће и професију стављам на располагање са свим оним асоцијацима и последицама. Мислим да сам ја то морао да снимим првенствено због хрватске публике па онда и осталих људи у региону и шире. Какве ће реакције бити не могу да претпоставим.
Зафрановић: Док неко из Хрватске не клекне у Јасеновцу – нема опроста
Волео бих да се из њега извуку добре поуке.
Швајцарски писац и филозоф Ален де Ботон сматра да гледајући филм не плачемо када су сцене тужне већ када се испостави да су лепше него што смо очекивали. Како ће публика реаговати на „Златни рез“?
– То је филм који ће се врло тешко гледати, али ми се чини да ће бити драматичан и да ће људе чврсто држати у столицама све до одјавне шпице. Филм је врло жесток и бескомпромисан, барем је мој утисак такав.
Овај регион још увек је у рововима, генерације стасавају у амбијенту нетрпељивости…
Постоји ли начин да се премости та дубока река мржње?
– Језик је наш мост. Говоримо сличним језицима, разумемо се… Ја сам рођен у Југославији, осећам се као код куће кад сам у Словенији, Скопљу, Београду, Хрватској, Босни… То је једноставно моја земља и мој језик. Не осећам никакве границе. Овде сам као код куће.
Има ли наде и начина да победи разум на свим странама?
– Да, има наде… Разговарао сам ових дана са студентима у Београду сасвим случајно. То су докторанди који су се почели интересовати за ту нашу трауматичну прошлост на овом простору.Млади људи. Вероватно су чули неке приче својих дедова које су им зазвониле у ушима и почели су да истражују. Не само овде него и у Немачкој где сам држао нека предавања. Млада генерација ће се вратити на ову тему, јер ако ово немају у основи, у темељу својих сазнања, остаће празни. Неће бити спремни за одређена искушења која их чекају у животу.
Да ли нас је тако страшна и крвава историја смекшала или ојачала?
– Ми, нажалост, имамо трагичну историју, али с друге стране смо ојачали. Тако да ако се будуће генерације не буду суочиле са истином о трагедијама њихових предака, биће слаби.
Нови ратови пламте планетом. Да ли ће у будућности бити храбрих редитеља који ће снимати велике, истините филмове о Гази, Израелу, Либану?
– Имам осећај да су генерације редитеља који завршавају сада те неке полуакадемије доста површне. Ово што се сада снима, хаотично је то. Нова кинематографија плива у неком празном простору. Надам се да ће будући редитељи бити спремни на ризик, да ће правити филмове о важним темама. Јер ово сада доста је шарено, неке необавезне теме које дотакну гледаоца на једно вече. Немају храбрости да загребу по центру бола.
Лордан Зафрановић: Рат је страшно близу, довољно је само мало да се упали
Да нисте трилогијом „Окупација у 26 слика“, „Пад Италије“ и „Вечерња звона“, као и документарцима „Крв и пепео Јасеновца“ и „Тестамент (Залазак стољећа)“ дубоко загребали по центру личног бола, да ли би „Златни рез“ био снимљен?
– Читавог мог живота, филм ми помаже да сам себи дам одговоре на нека питања. Сви филмови историјски које сам радио, заправо су огледало у којем живим. И овај филм „Златни рез“ говори о садашњем времену иако је то 1942. година и неподношљиви логор смрти. То је и прича о данашњем стању духа али и будућег времена.
Павлина је феномен
Какву улогу у „Резу“ има Павлина Радовановић, девојчица чаробног гласа?
– Она је феномен сама себи. Она је један од великих представника свог народа са Косова и Метохије, где и живи. Изводи у филму нешто што пуно више значи од било које политике на КиМ. Аутентична је и храбра и она и њена породица. У филму нашем пева једну песму у колони деце коју спроводе у логоре. Врло, врло су то значајне сцене.
На реду су успомене из детињства
Шта би могла да буде тема вашег наредног филма?
– Дошао сам до краја тематике из периода 41/45. Мислим да не могу више да снимим ниједан филм на ту тему. Рекао сам све што сам имао. Наредни филм бавиће се неким успоменама из мог детињства, биће нешто попут филмског стрипа.
Извор: Новости
