Пише: Милан Радановић
Милан Радановић, повјесничар запослен у Архиву Срба у Хрватској, дијелу Српског народног вијећа, најистакнутији је истраживач усташких злочина и терора над Србима. Професионалну репутацију стекао је и истражујући колаборацију Недићеве Србије и четника с њемачким окупацијским властима. Истражујући терор над Србима у НДХ, објавио је низ књига и већих студија, а сви су ти радови редом и важан допринос локалној, односно микрохисторији. Радановић је у истраживањима детаљан и педантан; злочине реконструира на темељу бројних архивских фондова, често је први који поједине фондове уопће истражује, провјерава податке о свакој жртви, па је захваљујући његовим истраживањима и попис жртава Јасеновца допуњаван и у коначници даје слику режима чији је терор довео до геноцида. Управо је објављена његова нова књига, у наклади СНВ-а и куће Јесенски и Турк, „Опћина Црквени Бок у Другом свјетском рату – студија случаја геноцида над Србима у НДХ“.
Како објаснити велик интерес хисториографије посљедњих тридесетак година за Црквени Бок?
Црквени Бок, односно три села на Сави – Стрмен, Црквени Бок, Ивањски Бок – која су некада чинила опћину Црквени Бок, представљају изузетак када је ријеч о занимању савремене историографије за микроисторију или локалну историју српских сеоских насеља која су била изложена уништењу и масовном страдању у вријеме НДХ. Разлог је сљедећи: током осамдесетих година објављено је неколико наративних писаних извора о Акцији Црквени Бок (рација јасеновачких усташа 13. октобра 1942.) који омогућавају солидну реконструкцију тог догађаја. Осим тога, неколико рођених Бочана је истраживало и писало о ратној прошлости Црквеног Бока и колективном искуству својих комшија, предака и рођака (Ана Пожар, Никола Турајлић, Маја Кљаић Вејновић). Оно што је мене као истраживача мотивисало да се посветим теми живота и страдања мјештана Црквеног Бока 1941. – 1945. јесте сазнање о постојању мноштва непознатих и некоришћених архивских извора. На примјеру Црквеног Бока и шире банијске регије могуће је доказати намјеру врха НДХ да изврши елиминацију Срба, тј. геноцидну намјеру, што ме додатно мотивисало да детаљно истражим локалну ратну повијест.
Локално становништво је 1941. и 1942., уочи Акције Црквени Бок, било врло лојално властима НДХ. Сви мјештани су се покатоличили, вјенчавали су се по католичком обреду, у мјесту је основана и римокатоличка жупа, у домобране је без потешкоћа до 1942. мобилизирано можда и 300 младића, у партизане их је у то доба отишла тек неколицина. Како објаснити да та села нису устаничка иако су становници знали, или су барем имали назнака, што се догађа њиховим сународњацима?
Локално становништво је све до јесени 1942. сматрало да ће бити поштеђено озбиљнијих репресалија уколико покаже спремност да се одрекне националног и вјерског идентитета – опћина Црквени Бок је једна од првих опћина у НДХ чије је српско становништво колективно прихватило римокатоличку вјероисповијест – и искаже лојалност властима НДХ. Осим тога, мјештани су били свјесни да због близине усташких, домобранских и њемачких гарнизона и посада у околним мјестима, напосе због близине Јасеновца, не могу подићи устанак ни лако избјећи на релативно удаљену партизанску територију, која је ионако била несигурна јер је често била изложена упадима оружаних снага НДХ и њемачке војске. Црквени Бок је био талац властитог географског положаја, односно близине Јасеновца.
Јасеновачка творница смрти
Без обзира на мирно становништво тих села, готово безизнимно српске националности, усташе га намјеравају потпуно елиминирати и уништити. Поглавље „План за елиминацију Срба на Банији и његова реализација 1942.“ најважнији је допринос ове књиге студијама геноцида над Србима у НДХ. Зашто усташе своју политику проводе тада и на том подручју, које није ни војно претјерано битно, а економски је давало што се од њега тражило?
Моје истраживање је открило да је врх НДХ почетком маја 1942., на једном састанку у Загребу, одржаном под предсједавањем Славка Кватерника, донио одлуку да цјелокупно српско становништво на Банији буде интернирано у логоре Јасеновац и Стару Градишку, без обзира на то је ли претходно прешло на римокатоличку вјероисповијест или не (велика већина банијских Срба јесте покатоличена, многи недуго прије маја 1942., што је детаљно истражио колега Филип Шкиљан). Уосталом, српско становништво на Банији је и 1941. било изложено масовним злочинима, о чему је на примјеру глинског котара детаљно писао у своме докторату колега Игор Мркаљ. О тој одлуци усташког врха говоре извори НДХ које сам дијелом објавио прошле године у једном раду у часопису „Трагови“. Током истраживања за потребе ове књиге пронашао сам још неколико докумената НДХ који потврђују намјеру елиминисања Срба на Банији. Зашто баш тада и зашто на том подручју?
Моја теза подразумијева да је врх НДХ одлучио да након пристизања извјештаја да „логор Јасеновац може примити неограничен број заточеника“ јасеновачка творница смрти буде стављена у пун погон. Сјевероисточна Банија је повезана жељезницом с Јасеновцем, а у највећем дијелу петрињског и костајничког котара, који су највише били захваћени реализацијом плана о елиминацији, није било партизана ни наоружаних сељана. Акција Црквени Бок, средином октобра 1942., посљедња је етапа реализације тог плана. Дакле, моја теза подразумијева да Акција Црквени Бок није примарно посљедица стварања тзв. сигурносног прстена око Јасеновца, већ првенствено посљедица одлуке врха НДХ да сви банијски Срби заврше у логорима. Од средине маја до средине октобра 1942. у усташке логоре интернирано је више хиљада банијских Срба.
Вук Бачановић: Усташизација
Током Акције Црквени Бок у усташке логоре је интернирано између хиљаду и хиљаду и тристо мјештана. Оно што ту интернацију чини јединственом јесте њен епилог – њемачки војни представници у Загребу су приморали врх НДХ да пусти Бочане из логора, што се догодило посљедњих дана октобра 1942. Узгред, то потврђује да су њемачки војни представници могли утицати да из логора буду пуштени и мјештани других српских села који су током сличних рација били хватани и интернирани – примјерице, Срби из Кукуњевца, који су интернирани у великом броју неколико дана прије Бочана. Међутим, то се није догађало. Иако су Бочани пуштени из логора у Јасеновцу, Старој Градишки и Сиску, нису их мимоишле посљедице интернације: у логорима је страдало и од посљедица боравка у њима је умрло преко стотину мјештана, а током првог дана акције у бочанским селима је убијено њих око 60. Моје и претходна истраживања су утврдили идентитете већине жртава акције. Крајем августа 1944. услиједило је још масовније страдање у контексту новог препада јасеновачких усташа и поновног одвођења мјештана у логор Јасеновац.
Репресија и насиље над становништвом Црквеног Бока су постепени, од премлаћивања свибња 1941. до масакра и интернације у Јасеновац коловоза 1944., коју нитко није преживио. Пишете да су и након Акције Црквени Бок услиједила нова, још масовнија страдања. Како то објаснити?
Страдање становништва Црквеног Бока умногоме је посљедица близине Јасеновца. Јасеновац је током највећег дијела рата био сједиште Усташког обрамбеног здруга – најекстремније усташке групације. Од краја 1943. до јесени 1944. здруг је успоставио мрежу упоришта у посавским селима између Црквеног Бока и Јасеновца (Крапје, Пуска итд.) и у неколико мјеста у источном дијелу Баније (Дубица, Суња, Стаза). Из тих упоришта током 1944. усташе су нападали бочанска села, а од јесени 1944. до краја рата и многа друга села у Банијском трокуту. Главни разлог тих напада, убијања или интернирања мјештана тицао се упорне намјере заповједне структуре јасеновачког здруга, напосе Вјекослава Лубурића, да у мјестима до којих допире здруг буде уништено српско становништво. Нису поштеђена ни села која су била под контролом српске антипартизанске милиције, попут Стрмена или Живаје.
У дијелу хисториографије наводи се да су неке акције интернирања и убојстава Срба на Банији посљедица партизанске активности у тим мјестима. У својим пријашњим радовима ту сте тврдњу оповргнули. Колико је овим радом оповргавање продубљено и очекујете ли да ће заговорници тезе о одговору на партизанско дјеловање, за које се често заборавља да је одговор на усташко дјеловање, прихватити оно што произлази из докумената?
Документи НДХ које сам открио јасно сугеришу да би страдање банијских Срба 1942. било далеко масовније да партизани нису организовали евакуацију цјелокупног становништва многих српских села. Примјера ради, маја 1942. било би неколико пута више Банијаца похватано и одведено у логоре, одакле су се враћали тек малобројни, да партизани, понекад и на силу, нису евакуисали сељане на Шамарицу. Занимљиво је да послијератна историзација партизанске борбе и револуције скоро уопште није указивала на ту чињеницу. Интернације банијских Срба нису биле посљедица активности партизана, већ намјере усташког врха да што више Срба буде уништено у логорима. Активности партизана су спријечиле да та намјера буде реализована у већој мјери. Велика већина оних који су маја и јуна 1942. с подручја петрињског, глинског и костајничког котара били интернирани у Јасеновац нису били становници мјеста под контролом партизана или мјеста која су дала већи број партизана. То се нарочито односи на преостале Србе у градовима Петриња и Глина, који су у том раздобљу одведени у логоре. Уосталом, судбина интернираних указује на намјеру уништења. Нисам сигуран колико ће ови закључци бити узети у обзир у дијелу историографије који није наклоњен онима који су побиједили 1945.
Доминантна је теза службене политике, посебно посљедњих мјесеци, да у НДХ није почињен геноцид над Србима. Наводите да је врло мало дјеце рођене у Црквеном Боку 1941. и 1942. доживјело крај рата. Што учинити да се прихвати то да су усташе починиле геноцид над Србима?
Сувремени хрватски и српски национализам су у перманентном сукобу од 1990. Неријетко се тај сукоб манифестује различитим тумачењима прошлости. Хрватски националисти очито сматрају да ће учинити некакав уступак српским националистима или некаквом „српском“ тумачењу прошлости уколико признају да је над Србима у НДХ почињен геноцид. Једино што тиме успијевају јесте да још једном истакну србофобију као главни елемент своје идеологије. Притом њихову релативизацију и директно или индиректно негирање геноцида над Србима у НДХ не оправдава то што српски национализам неријетко злоупотребљава ту тему.
Насупрот усташким прогонима, дојам је да је локално становништво, хрватско и српско, живјело солидарно. Није забиљежен ни један етнички мотивиран злочин Бочана према Хрватима, а мјештани хрватског Бобовца спријечили су ликвидацију ухапшених Срба у прољеће 1941. и прихватили бочанске избјеглице коловоза 1944. Чини се да је етничко насиље увезено, оно долази одозго, из средишта усташког покрета.
Да, етничко насиље на том подручју, конкретно насиље над становницима опћине Црквени Бок, представља типичан примјер насиља које је плод иницијативе одозго, односно наређења и воље државног врха и усташког репресивног апарата, како оног који је имао сједиште у Загребу, тако и оног који је имао сједиште у Јасеновцу. Становништво најближих хрватских села Лоње и, особито, Бобовца, пружало је помоћ становништву бочанских села (иако је дио мјештана Лоње и Бобовца учествовао у пљачки бочанских села 1942.). Нису забиљежени злочини сусједа над сусједима, када говоримо о злочинима усташке милиције какви су забиљежени у другим дијеловима Баније, особито око Зрина и Глине, или у Лици, Босанској крајини итд.
Бoјић: Сваког јутра током Другог светског рата „пецаљкама“ вађене усташке жртве из Саве
С друге стране, усташка милиција из нешто удаљенијих посавских села Пуска и Крапје учествовала је заједно с јасеновачким усташама у убијању, хватању, интернирању и пљачкању становника опћине Црквени Бок. Насупрот њима, становници Бобовца су пружили уточиште српским сусједима из Стрмена и Црквеног Бока, који су успјели побјећи усташама јасеновачког здруга који су 22. августа 1944. упали у бочанска села, убили 37 и одвели у јасеновачки логор 318 мјештана (од којих нитко није преживио, а чије сам идентитете такође утврдио). Након што су усташе из Јасеновца наредног мјесеца упали у Бобовац, како би похватали и интернирали бочанске избјеглице, мјештани хрватских села Бистрач и Жреме пружили су уточиште бочанским Србима који су том приликом успјели побјећи из Бобовца.
Начелник Мијо Баљак
Како тумачите дјеловање начелника опћине Црквени бок Мије Баљка. Он дјелује као „меки“ усташа, био би усташа, али баш и не би прогањао Србе?
Његов примјер представља још један куриозитет локалне ратне хисторије. Мијо Баљак је био кројач из Суњске Греде. Прије рата је упознао велик број Бочана, с којима је био у добрим односима. Бочани су били изненађени када се прољеће 1941. појавио у Црквеном Боку као усташа. Он је до октобра 1942. био начелник опћине Црквени Бок. Црквени Бок је једина опћина на Банији из које током 1941. није било протјеривања у Србију, одвођења у логоре или убијања локалних Срба. То је првенствено Баљкова заслуга. Он је уочи Акције Црквени Бок отишао из мјеста. Није познато да ли је то учинио самоиницијативно или је смијењен.
Пишете и о мјесној Самозаштитној бригади Банија, српској по саставу. Колико је та јединица била колаборационистичка, а колико посљедица времена у којем и другдје настају сличне локалне милиције? Описујете унутарсрпски сукоб у селима Црквеног Бока и наводите да је био мање драматичан него такви сукоби другдје и унутархрватски сукоби у најближим селима јасеновачке опћине. О чему је ријеч?
Њемачка обавјештајна служба је крајем 1943. у котарима Петриња и Костајница формирала колаборационистичку Самозаштитну бригаду Банија („Самозаштита“), састављену од локалних Срба, како би онемогућила даљи развој партизанског покрета на том подручју, које је имало стратешки значај по окупатора због пруге Сисак – Суња – Јасеновац и пресијецања комуникације између партизана из јужних дијелова Хрватске и партизана у Славонији, која је пролазила српским селима костајничког котара (Црквени Бок је био најважнија тачка тог партизанског пута на његовој највећој препреци, ријеци Сави).
Усташки пир: Хрвати (опет) згрозили свијет, овакав скандал се не памти (ВИДЕО)
Њемачке снаге најприје врше препаде у српским селима Трокута и Црквеног Бока, пале их и пљачкају, а потом истом становништву нуде наводну заштиту уколико оно прихвати сарадњу с окупатором против партизана. Дио мјештана је прихватио ову понуду. Понајвише јер су се надали да ће их њемачка војска заштитити од усташа и нових страдања, што се наредне године показало као озбиљна илузија.
С временом наклоност већине мјештана задобивају партизани. Рекло би се да је та наклоност реакција на насиље режима, другим ријечима да је усташки терор створио предувјете за масовни партизански покрет, посљедично и борбену сурадњу Хрвата и Срба у Хрватској.
Након што су есесовци октобра 1943. спалили Црквени Бок, Стрмен је постао упориште „Самозаштите“, а Ивањски Бок упориште партизана из сва три мјеста. Будући да је стрменска милиција сарађивала с козацима у њемачкој служби и имала толерантан однос с војним снагама НДХ, укључујући и усташку милицију из Пуске и усташе јасеновачког здруга, локално српско становништво се све више окретало партизанима. Препад јасеновачког здруга у Живаји 20. августа 1944., хапшење и интернирање око 160 припадника „Самозаштите“ из тог села, затим препад у Стрмену 22. августа 1944., убијање и интернирање већег броја становника Стрмена чији су најближи рођаци и укућани били припадници „Самозаштите“, те хапшење тридесетак припадника „Самозаштите“ из Стрмена и Црквеног Бока и њихово убијање у Јасеновцу септембра 1944., потврђују да колаборација није била гаранција да Срби могу преживјети под влашћу усташа. Мјештани бочанских села су најкасније након августа 1944. увидјели да животе могу сачувати једино ако избјегну на територију под контролом партизана. Да није било варљивих обећања њемачког окупатора и појаве колаборације, многи Срби с подручја Трокута и Црквеног Бока би лакше прихватили неминовност и нужност напуштања села која су била смјештена у неповољном географском и војном окружењу.
Извор: Портал Новости
