Пише: Ђорђе Матић
Интригантно је и добрим дијелом иронично да кад се покушају одредити датуми отварања првих српских школа на простору данашње Хрватске, нема увијек поузданих података. То на први поглед изненађује с обзиром на усвојену или рефлексну помисао да се у Хабсбуршкој Монархији, гђе наше школе настају, све увијек и по дефиницији пописивало. На крајњем истоку тако постоје документи о оснивању српске основне школе 1733. године у Вуковару и мада се та година узима и као почетак читавог школства у граду, има доказа да је у неком ранијем облику школа постојала већ 1720. У Загребу као највећем центру и данас главном граду, ствар није мање комплицирана. Православна црквена општина загребачка поднијела је врло брзо по оснивању и захтјев за дозволу оснивања школе, па се као податак спомиње 1814. година, а знају се до данас чак и имена учитеља. Но, профилирање и именовање у то доба пред формирање модерних нација уноси типичну забуну – биљежник ученике назива „Илирима“, а идентитет школе је тада још и даље углавном конфесионални, а не етнички и национални. Иако се у ширем панонском простору тадашњег Царства неки датуми знају точно – отварање прве основне школе, оне у Сомбору, дивног имена „Норма“, 1778. године, као и Стратимировићеве Карловачке гимназије (1791.), с обзиром на бројност различитих народа, измијешаност, све већу покретност професионалних класа и какве-такве интегративности (некад веће, некад мање) под доминантном германском културом и идеологијом, као и због трајних асимилација и карактеристике вишеструких идентитета по којој су Аустрија и каснија Аустро-Угарска распознаване до данас, могуће је отуд и мања била потреба за инзистирањем на датумима који ће се у будућности показати као кључни у читавој националној хисторији.
Зато, напротив, сама Србија са вишевјековном туђинском окупацијом под којом је у дугим периодима с тек понеким прекидом једва било основних увјета за живот, а понижења и стида дотле да се не избришу до данас, биљежи и слави с нарочитом пажњом институција и хисторичара све важне датуме – гђе се из потпуног хисторијског и цивилизацијског мрака излазило материјално и мјерљиво на свјетло новога доба, тамо има смисла означавати дане епохалних, стварних и симболичких промјена, почетака стварања најважнијих установа за свако друштво. Тако и са школама, а тако и с оном првом, најважнијом за почетак новог рађања и хватања изгубљеног корака с развијеним свијетом услијед трагичног повијесног удеса. Баш у доба кад почињу школске године свуда, у пријелазу с љета на јесен, 1. септембра по старом, а 13. по новом календару, 1808. године у Београду је отворена Велика школа, прва виша школска установа у још увијек устаничкој Србији. Школу су основала двојица, треба ли рећи, учених Пречана – Сомборац програматског имена Иван Југовић (рођен као Јован Савић), први професор школе, док је управитељ био тко други него наш величанствени Доситеј Обрадовић. Невјеројатан је осјећај кад се покуша замислити данас призор отварања, кад се виде имена присутних: Доситеј, најобразованији Србин, држи поздравну бесједу, дакако. Но поред њега је и сам Карађорђе, тај неписмени хајдук и антејски див у једној личности, мучаљив, пријек и својим ограничењима успркос, једнако ингениозно видовит. Без икаквога формалног знања, он, како је записано, изговара тада и реченицу: „Учите се ви, дакле, да наставите наше срећно започето дело. У вама је сва наша надежда с те стране.“ У том чудесном кадру нису само професори они који изазивају у потомака поштовање, осјећај дуга и ганутост. Ту су и први ученици, а њихова имена надопуњују у синергији и хармонично осниваче и учитеље, у најави блиставе и тешке будућности: браћа Ненадовићи – Сима, брат великог и дивног проте Матеје и син посјеченог кнеза Алексе, због којег креће буна на дахије; и Јеврем, нећак кнежев. И још један Алекса – син Карађорђијев. Неписмени вођа револуције дао је дакле сина на школе, једним кораком и у једном покољењу премостивши вјекове, као кад се природа трзне па се покрену тектонски плоче земљине и настане континент за који би требало милион година. У клупи је још један ученик, најмање угледног поријекла, сиромашно ђаче из фамилије избјеглих Херцеговаца: то је сам Вук Стефановић Караџић, будући реформатор и кодификатор језика којим ово пишем, једна од три најважније фигуре читаве наше хисторије.
Њих се треба сјетити у ове дане, уз почетак нове школске године који је, као и сваки, за нашу заједницу увијек окрзнут у својој радости, загорчен и проблемски намјесто да рађа дане у којима би за ђаке морало бити само добро и свијетло. Кад се поведе разговор о настави за српску дјецу, отвара се провалија неразумијевања и минусинтелигентних реакција. Настрану тупи и агресивни, унапријед увријеђени шовинисти. Овђе нажалост ни такозвани најпрогресивнији, еманципирани, „лијеви“ кругови у Хрватској не схваћају ништа. И код хуманијег и регби слободније мислећег дијела – управо нарочито код њега – цокће се и згражава над тиме да се у школама, поглавито на истоку земље, настава ради по тзв. Моделу А, јер да је то „раздвајање дјеце“ или чак „апартхејд“. Изненаде се такви сваки пут кад им кажем да сам без остатка за то. А кад одмах услиједи подозриво или пак истински наивно (у наивности у којој је и непатворена несвјесна ароганција), неосвијештено питање „зашто“, пред очима ми се појављују сјени двојице бесмртника: првог управника Велике школе и њеног најважнијег ђака. Тада одговарам наизглед редуцираним, кружним аргументом: зато да дјеца не би остала без знања о томе тко су баш та највећа двојица – Доситеј и Вук. Имена која наша дјеца носе у властитој културној матрици, а да нису тога ни свјесна. Или да им се не догоди горе: првога да прескоче јер ни „већински“ професори више немају појма тко је био, а да им за другог не би рекли да је преко језика у ствари ширио „хегемонистичке“ тенденције.
Коме то треба? Тој дјеци сигурно не.
Треба им напротив више него икад овај први, који је вјеровао у „полезне књиге“. И треба им нарочито овај други, који је прије два стољећа знао да је, како год окренеш, овђе трајно неколико „милиона душа народа, који једнијем језиком говоре“.
Нека је нашој дјеци сретан почетак школе у којој ће ово моћи научити.
Извор: П-Портал
