Piše: Bogdan Petrović
Izbori za Evropski parlament pokazali su da raste neraspoloženje birača prema dosadašnjem poretku. Najveći dobitnik evropskih izbora je radikalna desnica; stranke te orijentacije su formirale treću i četvrtu grupaciju po veličini u Evropskom parlamentu. Najveći gubitnici izbora su stranke liberalne orijentacije, koje su sa treće po veličini grupe u parlamentu pale na peto mesto, kao i zeleni; te dve grupacije su izgubile trećinu mandata, ali su „ostale“ na vlasti, dok su desničarske stranke (i dalje) ignorisane.
Da je evropska politika u krizi, iako na prvi pogled „mejnstrim“ grupacije (narodnjaci, socijalisti i liberali) koje su i do sada kontrolisale Evropski parlament i dalje imaju većinu, najbolje se vidi po rezultatima izbora u dve najveće i najmoćnije članice EU, Nemačkoj i Francuskoj. Vladajuća koalicija u Nemačkoj dobila je svega trećinu glasova, dok je stranka francuskog predsednika Emanuela Makrona doživela teško poniženje uz dobijenih 14,6 odsto mandata.
U Francuskoj je predsednik Makron, istog dana kada su saopšteni rezultati izbora za Evropski parlament, raspisao vanredne parlamentarne izbore. Njegovu stranku je od potpunog debakla spasao samo većinski dvokružni izborni sistem, pa su završili kao drugi po broju mandata (uz 6,7 miliona glasova u drugom krugu dobili su 159 mandata, što je 86 mandata manje nego na izborima pre samo dve godine).
„Taktičkim“ grupisanjem svih stranaka protiv krajnje desnog Nacionalnog okupljanja u drugom krugu izbora ta stranka je sprečena da osvoji najveći broj mandata i završila je kao treća po veličini, iako je dobila 10,1 milion glasova (dva miliona glasova više od levice koja je osvojila najviše mandata).
Prvi put u istoriji „Pete republike“, francuski parlament postao je „neupravljiv“, bez jasne većine, a Makronova „kockarska igra“ mu se obila o glavu. Nemačka vlada (za sada) opstaje iako se njene članice neprestano sukobljavaju, ponajviše zbog straha da bi prevremeni izbori značili i definitivan rastanak od vlasti i politički kraj za veći deo lidera te koalicije.
Izborni debakl nije sprečio francuskog predsednika Makrona i nemačkog kancelara Šolca da brže-bolje ponovo proguraju Ursulu fon der Lajen za predsednika Evropske komisije. Tom prilikom u potpunosti je ignorisana premijerka Italije, treće po veličini i značaju članice EU, gde je stranka Đorđe Meloni za razliku od Šolca i Makrona dobila podršku birača na evropskim izborima.
Slobodan Antonić: EU teletabisi
Evropskom unijom vladaće koalicija u kojoj učestvuju narodnjaci, socijalisti i liberali, uz očekivanu podršku zelenih. Tako raznorodna koalicija samo će i dalje otuđivati birače od tih stranaka, jer se postavlja logično pitanje, „za koga uopšte ja glasam“, kada sve ostaje isto bilo da se glasa za socijaliste, liberale ili narodnjake.
Teško je verovati da će jedna prilično neubedljiva političarka kao što je Ursula fon der Lajen doneti bilo kakve novine u narednih pet godina (možda je njen najveći „domet“ bio da se nametne kao ključni američki igrač unutar EU).
Takva politika je dugoročno (i ne samo dugoročno) osuđena na neuspeh. Nova iskušenja su pred vratima: u septembru se održavaju izbori u tri nemačke pokrajine na istoku zemlje, gde po istraživanjima javnog mnjenja dve antisistemske stranke (desna Alternativa za Nemačku i leva Savez Sare Vagehneht) mogu lako da dobiju većinu u njihovim parlamentima.
Francuskoj predstoji politička agonija u kojoj će nova vlada (za koju uopšte nije jasno kako će dobiti podršku većine u parlamentu) morati da usvoji rebalans budžeta kako bi nekako smanjila veliki budžetski deficit, što ni stranke levice ni stranke krajnje desnice nisu spremne da urade.
Sve dok evropske elite ne izvuku pouke i ne okrenu se više problemima običnih ljudi, podrška antisistemskim strankama će rasti; dovoljno je pogledati situaciju u SAD gde Donald Tramp i pored svih gafova, afera i sudskih procesa i dalje ima ogromnu podršku birača.
Tamo je elita Demokratske stranke bila prinuđena da za svega tri nedelje politički likvidira aktuelnog predsednika svesna da birači žele promene, i nametne kao kandidata Kamalu Haris, koja je toliko „sigurna“ u sebe da upadljivo beži od bilo kakvog novinarskog pitanja, ali barem ne pokazuje ozbiljne kognitivne probleme.
Daljim ignorisanjem sve većeg dela birača, evropske elite će dovesti sebe u identičan problem, ali sa neuporedivo težim posledicama, jer se ne radi o jednoj državi, već o 27 država različitih međusobnih interesa, koje će biti u tom slučaju skoro nemoguće usklađivati.
Izvor: Nova Ekonomija
