Пише: Александра Алтер
Превео: Матија Јовандић
Кијану Ривс не зна одакле је тачно потекла идеја, али је једног дана, негде између премијере филма Џон Вик 2 са Ривсом у главној улози и почетка снимања филма Матрикс: Ускрснућа, такође са Ривсом у главној улози, замислио човека који не може да умре.
“То је потом постала серија онога ‘шта ако‘”, каже. “Шта има 80.000 година? Одакле је тај лик дошао? Шта ако су долазили из племена које су нападала друга племена и хтели су да траже од богова оружје, и шта ако им је бог на то одговорио, и шта ако је из тога рођено полуљудско, а полубожанско дете?” Одатле је, додаје Ривс, “кренуло од једноставне премисе, усложњавало се и наставило да се развија”.
Неко време је такав лик постојао само у Ривсовој глави. А онда се Ривс запитао: шта ако тај бесмртни ратник постане основа за стрип? Акциони филм? Анимирану серију?
“И онда поново ‘шта ако’”, каже. “Шта ако то постане роман?” Ривсов древни ратник од тада је постао сидро све развијеније франшизе. Стрип који је замислио и написао као коаутор, BRZRKR (изговара се “берзеркер”), нарастао је у серијал од 12 наставака и продат је у више од два милиона примерака. Акциони филм, који Ривс продуцира и у њему игра главну улогу, као и анимирани спин-оф, у фази су развоја на Нетфликсу.
А сада Ривс објављује и дебитантски роман, The Book of Elsewhere (у слободном преводу: Књига из другог света), који је написао заједно са британским писцем Чајном Мјевилом. Смештен у свет стрипова БРЗРКР, роман The Book of Elsewhereје мешавина научне фантастике, фантастике, историјске фикције и митологије, са јаким примесама егзистенцијализма. Назвати је само чудном књигом ни најмање не описује ову протејску чудноватост која се опире жанровским одређењима. У средишту је Ривсов 80.000 година стар ратник, бизарно снажан, способан да људима почупа руке и ударцем пробије грудни кош, али се заситио сопствене бесмртности. То је сензационалистички, адреналински трилер, али и туробни, експериментални роман о смртности, несталној природи времена и томе шта то значи бити човек.
Ривс и Мјевил на први поглед могу да делују као чудан спој. Ривс је филмска звезда, играо је главне улоге у акционим франшизама тешким милијарде долара као што су Матрикс и Џон Вик, а такође и у култним класицима попут психоделичне комедије с путовањем кроз време Невероватна пустоловина Била и Теда и сурферском крими трилеру Злочин на таласима (Поинт Бреак).
Мјевил је марксиста који је докторирао међународне односе на Лондонској школи економије. У књижевним круговима познат је по својим опојним, политиком набијеним научнофантастичним и фантастичним романима, међу којима су Кракен, у ком се појављује култ обожавалаца лигње, као и Раилсеа, смештен у дистопијски свет прекривен железничким пругама и насељен џиновским пустињским штенцима, што је истовремено и омаж Мобију Дику и критика модерног капитализма.
Али партнерство Ривса и Мјевила, гледано из естетичког, културолошког, па чак и филозофског угла, има смисла. Обојица у свом раду постављају компликована питања о тајнама постојања и те идеје често шверцују кроз заплете пуне акције. Ривс је одрастао гутајући научну фантастику Вилијема Гибсона и Филипа К. Дика, а касније су му се допале Мјевилове кратке приче које је назвао “чудом”.
Мјевилу се, са његове стране, допада како је Ривс у филмовима као што су Матрикс или Џони Мнемоник успео да “комбинује притисак са задивљујућим спектаклом, јеретичким филозофским провокацијама и истрживањем”. У заједничком видео-интервјуу Ривс из своје куће у Лос Анђелесу и Мјевил из Берлина искористили реч “апсурдно” да би описали колико су се надреално осећали због тога што раде заједно. О свом првом сусрету, у Берлину у лето 2021. године, причали су усхићено, онако како би неки пар одскора у вези причао о томе како су се упознали.
“Чајна, ти си био јако спреман, што сам заиста ценио. Имао је свешчицу и оловку, што ми се допало, рекох себи, то!”, присетио се Ривс. “А он је био у фазону: сад ћу да глумим лошег Чајну… (Ривс изненада проговара британским нагласком): ‘Размишљао сам и морам да ти поставим неколико питања”. И ја помислим: ма, дај, молим те”. На том састанку је Ривс рекао Мјевилу да, осим са пар кључних места у заплету и особинама ликова које су већ утврђене у стрипу, Мјевил може са грађом да ради шта год хоће. Ривсова отвореност убедила је Мјевила да ће моћи да напише нешто приповедачки занимљиво и да заврши књигу која не делује као стриповска роба или некаква допуна.
“Било нам је важно да томе приступимо тако да донесе нешто ново, нешто што је специфично књижевно у смислу коришћења романа и романескне форме, а да ипак буде бесрамно и радосно БРЗРКР роман и да поштује изворну грађу”, каже Мјевил.
А на то зашто је хтео да напише роман и како се његови књижевни подухвати преклапају са филмском каријером, Ривс има одговор за који помирљиво признаје да је “тако очигледан и сведен”: “То је још једна врста приповедања, а то волим”, каже.
Један од његових сарадника на стрип серијалу, Мет Киндт, има још једну теорију због чега се Ривс толико инвестирао у лик ратника. Он мисли да Ривс, који је остао прилично загонетна личност упркос деценијама под рефлекторима, у ратнику види неке своје аспекте: то је личност коју обожавају и стекао је следбенике налик неком култу, али је усамљен, третирају га као туђина и носи бреме погрешних представа других људи о томе ко је он.
“Могло би се рећи да је то веома лична прича”, рекао је Киндт. На неки начин, додао је, прича делује као индиректан одговор на Ривсове чувене улоге у хиперстилизованим акционим филмовима, на оне надљудске, непобедиве ликове који убијају и убијају, а никад не умиру. Ривс каже да испрва није схватао колико себе је унео у лик ратника, али је касније почео да увиђа како су његове метафизичке преокупације обликвале причу.
Рецензија: “Шериф Бас Ривс”(2023): Брзи пиштољи и челичне кичме
“У креативном чину ме изненађује оно што се о некоме открива”, рекао је. “Можда је стваралачки чин нека врста разговора, знате. Дакле, можда носим у себи проблеме са оцем и проблеме са мајком. И можда размишљам о смрти”. Наставио је: “Можда не разумем светско насиље. Не разумем то да сви знамо да ћемо умрети, а убијамо једни друге због ствари које, кад се можда осврнете на њих, нису тако важне. Можда се питам о свету, знате, како смо доспели овде, ко смо. Питам се о технологији. Питам се о том неком мотиву за истребљење какав, изгледа, имамо као врста. Не знам зашто толико журимо да одемо са планете и дигитализујемо се. Можда се питам о љубави. И њеној моћи. Зашто је смрт тако моћна, а љубав тако крхка, а опет је најјача сила на планети? Дакле, волим да размишљам о тим стварима, и помислио сам да сам дошао до тога да би то можда могло да се појави у стрипу”.
Осим необичности самог романа, чудна је и чињеница да је Кијану Ривс написао роман. Урадиле су то и друге филмске звезде (видите Тома Хенкса, Кери Фишер, Шона Пена, Итана Хока, Џима Керија) са различитим успехом.
То што је Ривс одабрао награђиваног романописца за копилота, а није потајно регрутовао писца из сенке, био је знак да је крајње озбиљан. Заједно су разрадили и написали заплет, али кад је дошло до конкретног писања, Мјевил је преузео команде, урадио је нацрт, послао је прву руку и урадио је исправке према Ривсовим сугестијама.
Па ипак, неки би могли да одбаце Ривсов роман као пројекат настао из таштине, слично онако како славне личности представљају своје парфеме или текилу. The Book of Elsewhere се одмах показала као донекле поларизујућа књига. Један од Ривсових књижевних идола, Вилијам Гибсон, обасуо ју је похвалама и оценио ју је као “изузетно иновативну”, а признање је стигло и из Киркус ривјуа због “разиграног, чак поетичног језика”.
Али у Паблишер виклију су је кудили и описали су је као “оловно сиву” и “заморну”. Критичар Буклиста био је истовремено и очаран и збуњен, наводећи да би прича могла да буде метакоментар на “неке популарне Ривсове мимове”, као што је Тужни Кијану, инспирисан сликом снужденог Ривса док сам седи на клупи у парку и једе сендвич. “Шта год да је, успело је”, закључено је у приказу.
The Book of Elsewhere се на почетку чита као захуктали шпијунски трилер са сценама покоља, што подсећа на Ривсову улогу убице који воли куце у Џону Вику. Почиње сценом гротескног насиља, пошто тајна војна јединица налеће на заседу бомбаша-самоубице коме је циљ Б, ратник, који је пристао да га америчка војска искористи као оружје у замену за њихову помоћ у откривању тајне његовог постојања. Али прилично брзо роман скреће у густиш филозофске територије.
“То је роман великих идеја које теку заједно са акционом причом”, рекао је Бен Гринберг, који је добио и уредио роман за Рендом хаус, где је објављен под етикетом Дел реј. “Делује прилично дифузно све док не почне полако да се згушњава. Не бих рекао да људи то очекују од романа Кијануа Ривса”. The Book of Elsewhere испрекидан је сненим интерлудијима у другом лицу о Б-овим еонима на земљи, док он посматра успоне и падове цивилизација, технологије, врста, религија, идеја и идеологија.
Ту је и дужа епизода са Сигмундом Фројдом који покушава да третира ратникову неизлечиву меланхолију. Б размишља о сусрету са Карлом Марксом (“увек забавнији него у очима већине људи”) и драмским писцем Семјуелом Бекетом који је, у алтернативној историји која се понавља, једном одабрао Б-а за своју драму апсурда Крапова последња трака. Ту је и елемент главног заплета који укључује и магичну, бесмртну јелен-свињу (конкретно, дивљу индонежанску свињу са кљовама звану бабируса) која лови Б-а 78.000 година и постаје му истовремено и архинепријатељ и нешто најближе породици.
Приповедање је затрпано херметичним чињеницама и референцама. Међу онима које сам морала да гуглам су: саструги (снег који је ветар обликовао у дине), смилодон (мачколики предатор са очњацима који је живео у доба плеистоцена), Уршлајм (термин који је сковао немачки биолог Ернст Хекел за примордијалну слуз из које је настао целокупни живи свет), кешеф (нека врста древне блискоисточне магије) и глиптодон (џиновски оклопник који је изумро пре око 12.000 година, али је у Б-овој причи у The Book of Elsewhereуспео да опстане у Француској до 400. године нове ере).
“Има ту и игре у свему томе”, каже Мјевил. “Није све егзистенцијализам и Фројд. То је прилика да измаштате глиптодоне у старој Бургундији”. На спомен глиптодона, Ривс се сав одушевљен завалио уназад, ускликнуо једно “хи-хи”, показујући рокенрол знак обема рукама. Ривс има и друге идеје за нова дела са истим ликом, међу којима је, вероватно, и еп.
“Шоу-бизнис на то гледа као ‘шта још можемо да урадимо’, али ја сам томе приступио са уметничке стране, као ‘шта још можемо да направимо’”, каже Ривс. “Од самог почетка сам се надао да би и други ствараоци и уметници могли да се поиграју, што каже Чајна, играчкама”. Још није сигуран како ће верзија лика коју је Мјевил развио у роману утицати на стрип и друге пројекте у будућности. Али сигуран је да ће га то изненадити.“То тек треба да ми се открије”, каже Ривс. “Има ту много чега о чему би требало промислити, о томе шта може да буде и како ће се одразити на канон, док се ја враћам и играм се својим играчкама”.
Извор: Глиф
