Пише: Вук Бачановић
Популарни амерички комичар из прошлога вијека Еван Есар је у једном свом наступу закључио да су економисти експерти који сутра знају због чега се ствари које су јучер предвидјели нису догодиле данас. Адриан Фурнхам, професор психологије на лондонском Универзити колеџу и аутор чувене књиге “Нова психологија новца” ће примијетити да је најбитније у вези са економским поимањима стварности то да она представљају основу за разумијевања моћи у друштву и концепата/идеологија које људско биће развија од најраније младости. Претпостављам да се нагледате свега и свачега када одрастете у Ђукановићевој Црној Гори, а своје радно искуство започнете у НЛБ банци као дио тима за управљање ризиком, а онда га наставите у иностранству као дио тима за процјену кредитног ризика земаља са фокусом на земље Централне и Источне Европе. Уџбеничка дефиниција о управљању ризиком каже да “чак и ако банка може да оствари велике приходе, недостатак управљања ризиком може смањити њен профит”, а инвеститори ће прије уложити у банку која је у стању да оствари профит и није у великом ризику губитка новца.”
Банке као и све друге компаније имају своје начине пословања, па су сходно томе и банкари људи који, као и сви други, углавном живе са својим професионалним деформацијама. Проблем се, међутим јавља, када пожелите да обављате посао који није банкарски, а нисте у стању да своју професионалну деформацију правовремено надиђете, или немате воље и храбрости да то учините. И онда себе убиједите да су држава, друштво, култура и политика једно те исто као управљање ризик менаџментом. Или још горе да државу, друштво, културу и политику почнете подређивати ризик менаџменту своје властите функције. Актуелни предсједник Црне Горе, младић завидне банкарске каријере се понаша управо тако. Отклања све могуће ризике за интеграцију Црне Горе у ЕУ, не помишљајући да ли ће од црногорског друштва остати ишта што би могло бити интегрисано.
Ма колико тезе о друштвеној бази и надградњи биле научно утемељене, чак ни вулгарни марксисти који нису разумјели суштину властите теорије нису тврдили да друштвена наградња коју подразумијевамо и као културу и идентитет функционише као пука маска материјалних односа који у црногорском случају представљају транзициони криминал и опустошење земље од стране разних картела, па и оног банкарског.
Милатовић, међутим, очигледно сматра да менаџмент креирања савршеног грађанина Црне Горе чије понашање одражава најмањи ризик пословања њеног ризик менаџера, пардон предсједника није ништа друго него потпуни идиот. Јер само потпуни идиот сљедећу изјаву може узети здраво за готово:
“Жао ми је што је партија коју сам стварао и која је имала пресудну улогу у рушењу бившег режима, данас постала политичка марионета.”
Партија коју је стварао? Створио је лично? Или предсједник сматра да је прецизно изражавање такођер преризично за квалитетан менаџмент, па не зна написати “у чијем сам стварању учествовао”? Даље, зар није режим срушен прије него што је партија у чијем је учествовању стварао уопште и постојала? И чија је она сада марионета и шта су индикатори тог стања? Ако она то заиста јесте, шта треба учинити да се то спријечи?
Сумњам да би одговори које бисмо од предсједника евентуално добили били битно другачији од идеалног грађанина по предсједниковој замисли. Под индикативом бивања марионетом, вјероватно подразумијева усвајање потпуно безазлене Резолуције о Јасеновцу, али не и снисхођење сваком па и најнижем бриселском
Јаков у Миловом маниру, али…
Али тако то бива са непревазиђенимм професионалним деформацијама.
Ако и сам концепт било какве државе који се огледа у њеним институцијама – о концепту суверене државе већ одавно нема говора – постане прерискантан за менаџмент предсједничке функције, онда дођавола и са тим задњим привидом државе.
Зашто декретом не укинути и оно што је преостало и једноставно се прогласити хрватском жупанијом, или још боље великом жупом? Не би ли тако пут у ЕУ био драстично скраћен, а менаџмент предсједничке функције доведен у оквире реалног стања тржишне вриједности достојанства и суверености?
Социолог Дебора Грегори, у закључку своје студије “Демаскирање финасијских психопата”, доноси суд који упућује на озбиљно промишљање: “Умјесто да о људима у финансијској индустрији размишљате као о психопатима, можда би било прикладније и продуктивније признати да одређени сектори у друштву који се посебно баве новцем и моћи склонији привлачењу људи који желе и једно и друго, а вољни су добити их на рачун других у друштву.”
Актуелни предсједник Црне Горе је можда онај експерт који ће сутра непогрјешиво знати због чега се оно што је јучер предвидио (не) дешава данас, али право питање гласи: Да ли ће га због тога уопште бити брига?
