Пише: Соња Томовић Шундић
Мисао и поетско стваралаштво, једног од највећих пјесника у историји Црне Горе, Његоша ширила се под утицајем његових естетских доживљаја са путовања. Венеција, Serenissima Repubblica di Venezia, описана је у духовитом говору војводе Драшка у Горском вијенцу на један по свему специфичнији начин. Циљ ми је да покажем да је Његош користио комично да покаже надмоћ менталитета над напреднијом Млетачком цивилизацијом. Разлог лежи у томе што пјесник поред постављања венецијанске умјетности, као владар има велики отпор према њеном политичком дјеловању. Особина Његошевог језика је полифоничност, што пружа велике могућности за различита тумачења. Владика је први пут боравио у Венецији 26. марта 1844. године. Његов лични извјештај у Биљежници разликује се од Драшковог “виђења“, но ипак можемо закључити да књижевни јунак изражава бар дјелић, оне друге стране венецијанске, коју је Његош у најинтимнијим кутовима душе осјећао. Из сусрета Његошевих са Венецијом, описаним у кратким записима у Биљежници, сазнајемо да је обишао Венецију, у гондоли или пјешице, у пратњи руског конзула, разгледајући дуждеву палату, пео се на звоник Св. Марка, посјетио подземне тамнице, премјерио мост “Ponte – Rialto“ дуг 187. ногах а широк 43, обишао палац Ман Фринов. Циљ Његошевог доласка у Венецију је покушај набавке топова, како би од Турака преузео острва Врањину и Лесендро. Боравак у срце Млетачке републике, венецијанске палате, умјетничка дјела, Понте Риалто, одушевљавају младог пјесника који је рано почео да размишља о смрти, животу, историји … Можемо закључити да је “Serenissima Repubblica di Venezia“, као држава која је постојала од IX до XVIII вијека, и обухватала дио територије Црне Горе, заокупљала пјесникову пажњу.
У пратњи руског конзула он обилази Венецију; записујући у сажетим цртама информације о знаменитостима које су највише заокупиле његову пажњу. Посебно је мост Риалто, који је до XIX вијека био једини мост на Великоме каналу, својом љепотом, привлачио његову пажњу. Иначе Понте Риалто саграђен је у дрвету у XII вијеку, по средини се отварао да би пропустио бродове. Замијењен је тешким каменим мостом Антонија де Понте (1512 – 1597) крајем XVI вијека. Овај мост са луком дужине 48 м2 ширине и 7,5 м висине ослања се на више од 10.000 шипова.
Из Његошеве “Биљежнице“ сазнајемо да је смјештен у локанди “Lione bianca“ на Великоме каналу. Пише да је са “la Fenestra magiore di Palazzo“ лијеп поглед к мору и на пјацу “dei schiavoni“. Његош открива Венецију, њену љепоту и чаролију, посматрајући са Канала Гранде, главне артерије града, палате и цркве. Обилази Дуждеву палату и записује: “115 дуждах било је свега у Млеткама; први је био Павлолушио Анафесто а последњи Лудовико Марнин, њима се влада укинула 1797. год. 12 маја“. Затим помиње Дужда Марино Фољиери, “коме су одсјекли главу 1354. године, на главне љествице пред палатом због својих републиканских увјерења или политичких интрига“. Тај податак уметнуће као историјски предложак у Драшков иронијски говор:
“Грбичић се мени кунијаше
да су једном жбири и шпијуни
облагали једнога принципа
пред сенатом и свијем народом
и да су му главу откинули
баш на стубе његова палаца.
Како их се други бојат неће
кад могаше облагати дужда!“
(Г. В. 1520 – 1528)
Према Драшковом свједочењу: “Колике су с краја на крај Млетке / ту не бјеше ниједнога чојка / један другог који не држаше / за тајнога жбира и шпијуна“. О политичкој култури Млетачкој у којој је надзор над застрашеним грађанима, политички пробитачан, Његош је имао изграђено мишљење.Тајни доушници, потказивачи и сплеткароши, контролишу сваку ријеч или гласно изговорену мисао, спремни на подлости и измишљање кривица.
У јануару 1850. Његош посјећује Дуждеву палату; описујући своју посјету, кратко саопштава: “Мој улазак у палату и примјечаније на статуе и образе од мрамора; Император римски Трајан без носа црнога образа, император Калигула лежи жалосно при зиду; грабљиви Парис ћути забленут у ћошак без пô носа, Јупитер без очих, Улис сломјенијех ногах. Трагедија и Комедија, двије статуе светог Јоана од Акре, мрачне и покрите прашином“. Његошев доживљај мраморних кипова, славних владара је “жалосно собраније боговах у полубоговах“. Ово гробље начетих скулптура, деформисаних статуа Цибела и Минерве, одговара Његошевом општем утиску: “Венеција се види са звоника светог Марка као гомила црних клијетаках, избачених буром у морске лужине; оданде човјек види какву је жалосну кабаницу облачила“.
Његош обилази Дуждеву палату, која је од самог почетка (1814) била сједиште венецијанских дуждова и сједиште владе, суда, судија и затвор. Палата је једна од најљепших грађевина Венеције, чије раскошне хале, доминирају над Тргом св. Марка. Данашњи облик добија почев од XIV вијека. Историја Републике тијесно је везана за Палату. Степениште Дивова, налази се у подножју источног крака, гдје се врши крунисање дуждова, пројектовао је Антонио Рино (1485). У другој половини XIV вијека Сансовино (1486 – 1570) декорисао је степениште двјема статуама које представљају Марса и Нептуна, симболе моћи Венеције на земљи и мору.
Осјећај тјескобе, појачава посјета подземним тамницама: “Мрачне клијети ђе су довели и мучили преступнике (Ово им славу мрачи)“. Такође посјећује “жалосни палац Ман Фринов гдје има прилику да види: “Херкулов бој, картину “Бјежање од потапа у ковчег нојев“, копију Рафаелове картине “Антонија Оризона“ и др. Његошев општи утисак о венецијанској градњи, уским каналима и гондолама, прашњавим скулптурама паганских богова, носи печат пропадања. Вјероватно, да такав став пјесников проистиче из вјековних млетачких претензија на управљање територијама које географски припадају Црној Гори. О томе у Шћепану Малом свједоче стихови, алудирајући на Млетачке интересе:
“Лав крилати кад заврти репом
и разљућен кад почне рикати,
. . . . . . . . .
Алија се и лав разумију
преко наш’јех горах узанијех“.
(Ш. М. 865 – 870)
Сердар Вукале у Шћепану Малом, одговарајући на пријетње књаза Долгорукова, истиче симбиозу “лава“ Млечића и интереса Отоманске империје, у покоравању Црне Горе. Налазећи се у зони интереса великих сила са Истока и Запада, што неповољније утиче на њен укупни друштвено – историјски развој .
Његошев боравак у Млецима 25. децембра 1850. остао је забиљежен у његовом писму Вуку Караџићу. На повратку из Беча, преко Трста, Његош долази у Млетке: “Кад сађи у равницу италијанску преко ријеке Лизонца срети нас, да не речем љето, еле слободно могу рећи наш лијепи септембар“. Путовање је Његошу било пријатно за разгледање “дивних италијанских предјела“, и стилски беспрекорних грађевина и палата млетачке аристократије. Владика је смјештен у гостионици Imperatore d’Austrija, у “великољепној и богатој квартири“, на “главном конавлу“. Пажња коју је Његош поклањао унутрашњој декорацији, његова префињена естетска осјећајност, видљива је у детаљном опису унутрашњег ентеријера. Он описује раскошну квартиру, велики канабет, покућство у рококо стилу, скупоцјене картине, позлатама на рамовима прекрасних огледала над мраморним столовима, зидове украшене и обојене, подове застрте меканим ћилимима, свијећњацима и порцуланским вазама. Из сваке ријечи владичине, проистиче његов укус и чуло за љепоту. Скенира боје и облике, у амбијенту луксузне “квартире“, покућство и намјештај, грациозне умјетничке фигуре. Уопште из свега се види високо развијена визуелна култура, способност да препозна и ужива у љепоти венецијанских тргова, раскошних палата богато украшених финим каменим чипкама. Осим раскошне собе у којој борави и Венецији, Његош је имао прилику да посјети Базилику Свети Марко, грађеној у најчистијој византијској традицији. Дивећи се Мозаику који приказује библијску историју, уз доминантан лик Христов.
Но, судећи по стиховима у Горском вијенцу, Његош је имао слојевитији доживљај Млетака, изоштрено чуло да региструје и на духовит начин, представи њихове обичаје и начин живота. Описујући, Венецију, његов јунак војвода Драшко то чини на изузетан комичан начин. Ефекат комичног цијелом прилогу о Венецији даје упечатљивија значења. Његош има изнијансирану моћ комичног представљања, говором, језиком, гестом, перцепцијом књижевних ликова. Драшкова запажања обилују цијелим спектром духовитих опаски, које попримају гротескне размјере. Његови одговори, изазивају подсмјешљиве реакције аудиторијума, разликама у менталитету јуначке Црне Горе и млетачке обичајне традиције. Зато цијели Драшков говор, од почетка до краја личи на пародију, најфиније извртање руглу, за горштака неразумљивог начина понашања. При томе се уочава надмоћ домаћег обрасца над туђинским и тако неприхватљивим нормама друштвеног живота. И то према концепту да битне моменте комичног чини бесмисао, привид значајног, ништавног и неочекиваног.
Његошево схватање комичног, као важног књижевно–стилског обиљежја његових текстова, репрезентује Драшкова духовита визија хумористичко представљање свега што је “видио“ у Млецима. Да би постигао ефекат комичног и тиме изоштрио свој став о Млетачкој цивилизацији, пјесник користи: духовито, смијешно, гротескно, иронију, парадокс и апсурд, циничан и саркастичан говор. Он полази од оног што је конкретно смијешно, да би свој иронијски интонирани извјештај, завршио дубљим увидима у парадоксалну страну политичког понашања. И свој комични говор, учинио трагичнокомичним увидом у политичку културу. На неки начин од лакоће духовитог, Драшкова сценографија прераста у фарсу политичке слободе и кобајаги демократије, цинични говор о дометима неслободне политичке заједнице. Војвода Драшко, алиас, аутор Горског вијенца рентгенски је биљежио, маниром духовитог посматрача различите аномалије друштвеног живота. Ефекат комичног, појачава дејство, естетски и идејно, доприноси изванредно конципираном сусрету различитих цивилизацијских свјетова.
Пјесник постиже дејство комичног, тако што непрекидно појачава његово дјеловање на слушаоце. Као у позоришној представи, Драшков говор има уводни дио, кулминацију и завршницу. Али, од почетка до краја има изразито комичан карактер. Један од првих европских образаца хумористичке књижевности био је Сервантесов Дон Кихот. Његошев иронијски угао гледања сондиран је у све поре друштва, од начина живота, исхране, пребивалишта, до позоришних представа, музичког укуса и циркусантних машкара и карневала, игара до судства и начина управљања, идеологије потказивања и механизама застрашивања поданика. Личност “принципова“, такође је извор за подсмјешљиву оцјену његових осредњих могућности, плитког политичког лукавства и празних обећања. Његошев подсмјешљиви говор жигоше менталитет и обичаје Млечана, њихове моралне и вриједносне критеријуме. Утисак о Венецији, Његош је могао пренијети из својих личних импресија из 1841. године. Слика Венеције, њених сиромашних грађана и оних прекомјерно богатих, начин исхране, опхођење и облачење, неугледни физички изглед, градска врева и “тешка запара“, читаву атмосферу чине неподношљивом.
У ритмичком смјењивању питања и одговора, постиже се додатни ефекат комичног. На свако питање својих земљака, војвода Драшко саопштава језгровит и духовит одговор. Убједљивим говором, он побуђује заједничко осјећање, подсмјех уткан у колективно несвјесном искуству. Кобајаги збуњени јунак, шокантним онеобичавањем, детаља преузетих из матице живота, супериорним подсмјехом предочава мане и врлине својих домаћина, не остављајући по страни могућност да такав свијет учини прије комичним него трагичним.
У тријади смијешно, комично, парадоксално, Његош прави градацију у визији венецијанског политичког модела. Смијешно је везано за конкретне догађаје, комично за позоришну и умјетничку продукцију, парадоксално за политичку ситуацију. Но, цијели Драшков говор, интониран је на унутрашњем и спољашњем плану и тежњом да се производе утисак комичног. Управо на оним правилима које ће користити модерни авангардни театар у XX вијеку. Својом вјештином комичног у гномичким исказима, војвода задовољава знатижељу колективног ја, не изневјеравајући њихова очекивања.
Једини венецијански пријатељ војводин у Млецима је син Зана Грбичића, из которске племићке породице Болица из XV вијека. Зане Грбичић постављен је од Млечана за гувернадура Црне Горе 1688. Међутим, смијех и изазивање смијеха, пружа уживање, па је смијех једна од највидљивијих радости уопште, дјелује благотворно на људску душу, са готово терапеутским учинком. Тако је Његош, који је по свом естетском укусу заљубљеник у италијанску културу и умјетност, није пропустио, да ријечима војводе Драшка прикаже кроз призму комике другу страну млетачке друштвене збиље. Осим тога Његош је могао да резонима војводе Драшка, објасни разлике, неразумљивост млетачких обичаја, за Црногорце, навикнуте на једноставност патријархалног друштва. Пред лицем италијанске културе, позориштем, начином живота и вриједносним нормама понашања они су збуњени. Ефекат комичног прераста у трагикомичну ситуацију, када Драшко извјештава о млетачким законима, судству, казаматима, односу према сужњима у млетачким тамницама.
Цијела сценографија путешествија, смишљено изазива ефекат комичног. Ж. П. Рихтер је сматрао да је за хумористички приказ потребан поетски дух симпатије и филозофска култура. Свакако да војвода Драшко има високо развијену рефлексивну страну, разумијевајући ексцентричности и људске слабости. Ипак, његова критика мање је саосјећање а више цинично биљежење у свим аспектима нескладности живота. Оно што се од Шекспира узима као Јанусово лице хумора. Тако се кроз естетску категорију комичног, појачава дејство говора, указује на унутрашње противрјечности два различита друштвена контекста. При томе цијели аудиторијум подсмјехом изражава своју самоувјереност и предност над “наопаким“ друштвеним нормама. На питање “какав народ бјеше на те стране“, Драшко одговара: “кâ остали – не бјеху рогати“ а затим слиједи дијалог у коме се на озбиљно питања по моделу Сократове ироније одговара комично духовитом одговорима који језгровито жигошу одређене сегменте живота. На питање кнеза Рогана: “знамо, чоче, нијесу рогати / но бјеху ли згодни и богати “/ он каже:
“Бјеше, брате, доста лијепијех
а грднијех десет пута вишех
од бруке се гледат не могаху
Богатијех бјеше поголемо;
од богатства бјеху полуђели“.
(Г. В. 1405 – 1010)
Његош користи саркастичан тон, описујући Венецијанце, њихов физички изглед, прекомјерно богатство, “ћескоту и запару“. Интересовање слушалаца сада се окреће према доминантним појмовима црногорског етоса; Вук Мандушић, прекаљени јунак пита:
“А бјеху ли јунаци војводо?“
“Не, божја ти вјера Мандушићу
о јунаштву ту не бјеше збора“.
(Г. В. 1445 – 1447)
Затим слиједи питање о судској власти, и политичким приликама, подземним казаматима и тамницама:
“Нико жалит не смије никога
а камоли да му што помаже
. . . . . . . .
Што погани од људи чините
што јуначки људе не смакнете“.
(Г. В. 1490 – 1494)
Подсмјешљиви говор књижевног јунака, је на врхунцу, у опису позоришне игре, прерастајући у праву комичну ситуацију:
“У једну се кућу сакупљаху
пошто мркни и пошто вечерај
кућа бјеше сила од свијета
ужди у њој хиљаду свијећах
по зиду јој свуд бјеху пањеге
. . . . . . . . . .
Свуд могаше из зида виђати
ђе вираху кâ миши из гњ’језда
Док се једна подиже завјеса
Ту измиље некаквога пука,
то ни у сан никад доћ не може,
Сви шарени као дивље мачке,
док их стаде по кући кривњава
ђе ко бјеше запљеска рукама;
имах мртав пасти од смијеха!“.
Овим стиховима, ненадмашног мајстора, хумора, Његош је постигао највиши вид комичног. Драшко је највјероватније гледао неку ренесансну комедију. Слика Млетачког позоришта је карикатурално смијешна. Утиску су доприносили чињенице да Драшко не разумије језик, смисао позоришне сцене и глуме па му се то учинило као кривњава, дрека, дерњава. Осјећај комичног настаје на контрасту, противрјечностима, која се изазивају смишљено, на контрасту између очекиваног и смисленог и неочекиваног и бесмисленог. Очекивање нечег значајног, изневјерено је описом, невјероватне “куће“ у којој се након подизања завјесе, појављују изненађујућа створења, која превазилазе чак и најлуђе снове присутних. Оно што види представља се у најкомичнијем облику, готово бурлескним описом креатура на позоришној сцени.
“Такве бруке, таквијех грдилах
нигђе нико јошт видио није!
Носине им по од кварта бјеху
истрештили очи као тенци
а зинули кâ курјаци гладни;
а дрвене ноге насадили
па иђаху као на кључеве;
усред подне да га човјек сретне
сва би му се коса најежила“.
(Г. В. 1550 – 1565)
Ефекат комичног, производи се поступно, залажењем у најситније детаље театарске изведбе. Од облачења, говора и хода, све је доведено у фарсичан контекст. Подсмјех има цјеловито дејство да извргне руглу цјеловиту представу, и све њене аспекте. Разумије се, хумор је срачунат, да изазове ефекат смијеха, како би се тако развијена цивилизација учинила комичном; Функција смијешног у луцидним и духовитим опаскама, као да одговара тезама бриљантног познаваоца комичног Анрија Бергсона. Филозоф указује да нема комичног изван оног што је чисто људско. Смијех настаје као колективно осјећање групе, гест, катарза у којој се уочава да нека личност, бивствује механички и даје утисак ствари. Ти вјештачки сурогати живота у опису војводе Драшка, њихова неприродна појава, шаренило одјеће, и штуле на којима ходају, провоцирају смијех, јер одударају од свакодневног искуства и његове логике.
“И јошт ћу вам још једну спрдњу причат
(а знам чисто вјероват нећете)
Видио сам људе у Млеткама
ђе на канап скачу и играју
. . . . . . . . . .
То не може бîт истина Драшко
него су ти очи замаштали
. . . . . . . . . .
И сам мислим да је маштаније“.
(Г. В. 1575 – 1582)
Хумористичка интонација срачуната је да заоштри дихотомију између својих слушалаца и западне цивилизације. Не само, подругљивим говором и сарказмом, које би се задржавало на интуитивном, већ цјеловитијем учинку које има карактер емотивног ослобађања и катарзе. Поента тога је чини се сасвим јасна. У рецептивном искуству покренут је мисаони процес, рашчлањивања самог материјала, откривањем законитости на којима функционише извањски свијет. Обиљежје таквих појава, које су изван граница логичног мишљења, изван свјесног и разумног изгледају као дјело фантазије, постају илузија, сан, маштање, неистина и привид, у коме је оно што је виђено заправо опсјена, варка која обмањује чула и разум.
Аудиторијум сада, по први пут активно реагује. Они дају директан одговор супротстављајући се невјероватном приповиједању: “ То не може бîт истина Драшко / него су ти очи замаштали“. За комплетно поимање комичне ситуације, битна је њена повезаност са илузијом, мађионарским триком, неистином. Та квази – реалност, као у позоришној представи личи на сан, фиктивну реалност. Ријеч је о једном колективном моделу, перцепције оног што је “иреално“, по свом одступању од уходаног начина мишљења. Ствари попримају карактер снијеваних садржаја, невјероватних, неочекиваних и смијешних. То понајприје буди осјећање смијеха, чиме слушаоци схватају латентни смисао поруке. У тој далеко цивилизацијски развијенијој средини, друштвени систем је фарса слободног живота поданика. Преплашени грађани стрепе један од другог, па је потказивање најуноснији друштвени ангажман. Судство је неправично, позориште постаје синоним за све аспекте живота. Карневализација живота, естетика спектакла доминирају. У свеопштој пародији живота, Његош непретенциозно приказује лавиринте у којима се одвијају његови различити сегменти да би тако успјешно усредсредио нашу пажњу и на основу тога подстакао здравомислећу осуду. Најприје у смислу освјештења домаћих предности у односу на свијет у коме се мијењају сан и јава, привид и истина, илузија и стварност. Притом, здрави смијех је најбоља одбрана од збуњујућих противрјечности, сублимација у којој се разноврсност неразумљивих феномена, посматра лакоћом комике, оштрином ироније, радошћу у којој се исмијавају извитоперености сваке врсте. Вук Мићуновић каже да се и у Котору, господа млетачка, понашају нечувено: “а брњице кâ жене у уши / како тридесет напуни годинах / сваки дође као бабетина“. (Г. В. 1680 – 1683).
Један од најпознатијих естетичара Николај Хартман пише: “Стварни песник комичности мора имати нешто више од вештине да нас забавља, више од ироније, вица, сарказма. А то значи да мора имати виши “етос смеха“ онај који није само негатив. Истински управљен, није окрутан и бездушан, већ се из пуноће заједничког човештва осећа солидарност још и са будаластим и ситно – људским и зна да га изрази у заразној комици“. На основу Хартманових идеја смијех је естетска категорија, па естетско задовољство поводом правог естетског смијеха, носи стваралачки потенцијал. Естетско задовољство је посебан случај смијеха, а то значи да је уживање у умјетности, такође унутрашњи осмјех који доноси уравнотежено спојство.
Морална и физичка деградација, у Његошевом тексту, се јасније уочава, хуморним приказом, срачунатим да изазове осјећање комичног. Оно што војвода Драшко, осуђује у млетачкој друштвеној збиљи, артикулисани је избор материјала и конкретних детаља, датих подсмјешљивим говором и иронијом, да би слушаоци могли из комичне перспективе да сагледају прикривени смисао. Његова латентна порука има сложеније дјеловање, тиме што је исказана у иронијској равни. Интеракција која настаје између публике и Драшковог сликовитог говора је адекватна хоризонту рецепијената. Хегел је у филозофији умјетности указао на вриједност умјетничког дјела која се ствара у односу на утиске и судове у посматрачу. Улогу рецепијента као динамичну, и активну, Јаус је изложио у оквиру своје естетике рецепције, позивајући на Гадамеров принцип историје дјеловања. У том смислу, умјетност није само, како је то код Канта, безинтересно допадање, већ активно сједињење посматрача у стваралачком процесу комуникације.
У опсервацијама војводе Драшка се сатирично разобличавају догађаји изазивајући у слушаоцима ефекат комичног. Због тога су поједине појаве изоштрене до крајњих граница апсурдног и смијешног, да би гротескним приказом истакле скривене, унутрашње изопачености. То пјесник чини увјерљиво, иронијским коментаром, да би се оно што је њему видљиво учинило видљивим и за друге људе. У основи његовог схватања, садржана је намјера да покаже, у име неких виших етичких норми, деформације у друштвеном испољавању људске природе, критикујући пороке и таштину, и то у друштву у коме се услијед деградације установа јавног живота губи људска индивидуалност.
Међутим, Драшков иронијски говор у коме каткад преовладава доброћудна шала и духовите опаске, прелази у сарказам када описује друштвени поредак:
“Колике су с краја у крај Млетке
ту не бјеше ниједнога чојка
један другог који не држаше
за тајнога жбира и шпијуна“.
Његош је изложио своју осуду друштвеног понашања, извргавши руглу различите друштвене деформације, у којима се деградира људска личност. Недостатак јунаштва, као доминантне моралне и друштвене обавезе у класичној Црној Гори: “О јунаштву ту не бјеше ни збора“, или стих “то јуначки људе не смакнете / што им такве муке ударате“, оцртава млетачки менталитет, у несразмјери са степеном њиховог цивилизацијског и културног напретка. Грађани су престрављени од међусобних оптужби, клевета, денуцијација, па цијели друштвени живот јесте привид слободе, односно најфинији облик тиранске политичке управе. Између насиља и политичке моћи, уметнута је шпијунска мрежа, састављена од готово свих поданика Млетачке Републике. Крајњи вид злоупотребе моћи је насиље у виду терора над свим грађанима, без обзира на њихову реалну кривицу. Хумористичко приповиједање војводе Драшка, дато је у првом лицу, његов оштроумни засјек препун је инвентивних алузија, досјетљивих језичких и мисаоних каламбура, које стварају комичне ефекте.
Но, по ефекту комичног, приказ млетачког дужда је најупечатљивији примјер Његошеве естетике комичног. Пјесник приказује његову извјештачену срдачност, прекомјерни углед који почива на осредњем изгледу и способностима. Посједује уображену охолост којом прикрива сопствене недостатке. На иронијско питање сердара Радоње: “А бјеше ли какав, аманати“, слиједи комичан одговор:
“Бјеше човјек те од средње руке
да не бјеше под оним именом
не шћаше се бојат од урока“.
(Г. В. 1625 – 1628)
Комични ефекат, заснива се на неочекиваној несразмјери између скромног физичког изгледа, менталних и карактерних особина дуждевих и његове велике друштвене улоге. Млетачки дужд није харизматичан нити физички маркантан, скромног је интелекта, непоузданог карактера. Таква уочљива асиметрија као реакцију може изазвати смијех присутних, услијед очигледне нелогичности и неправилности. Тај раскорак између личних вриједности и функције коју обавља, јесте смијешан, утолико што се титулом прикривају мане и предимензионишу врлине њиховог носиоца. У почетној фази аудијенције, Драшко кобајаги закључује да дужд воли Црногорце да би дошао до супротног става, на основу његових несувислих питања:
“Пут мене се поосмјехну принцип,
распита ме за наше крајеве,
и шћах рећи љуби Црногорце,
јер спомену све редом бојове
ђе су наши помогли Млеткама.
Па послијед поче ђетињити;
запита ме за наше сусједе,
за Бошњаке и за Арбанасе:
“Кад ухвате – каже Црногорца,
било жива ал’мртва, у руке,
хоће ли га изјест, што ли раде?“.
(Г. В. 1635 – 1645)
У Његошевој духовитој анализи принциповог лика, карикирано је његово наводно занимање за Црну Гору, шарлатанство и предрасуде према балканским народима. Комично је, да неко ко заузима такву владарску позицију до те мјере не познаје, друштвено – историјски контекст. Осим тога у духу класицистичке теорије комедије, Његош узима људску нарав као основ за изазивање смијешних ефеката. Тако се хумористичке згоде, Његошевог јунака, окончавају ситуационом комиком у којој се горштачки менталитет Црногораца претпоставља лажљиво – разметљивим менталитету домаћина. Када кнез Јанко каже: “Ја мним те је дочека лијепо?“, војвода Драшко комично саопштава:
“Не лијепо, него прелијепо:
обећа ми и што му не исках!
И помислих кад од њега пођох:
благо мени јутрос и довијек,
ево среће за све Црногорце,
дајбуди ћу повест доста праха
да с’имају чим бити с Турцима.
Кад послијед, све оно излиња,
кâ да ништа ни зборено није.
И посад му не бих вјеровао
млијеко је да рече бијело“.
(Г. В. 1650 – 1660)
Лицемјерство његовог лажног говора, појачано је услијед неочекиваности да личност таквог друштвеног формата, до те мјере крши норме људског понашања. Празна обећања која долазе са тако високог мјеста изазивају презир и подсмјех, у систему етичких норми Црногораца, према којима је морално недозвољива лаж и неистина. О томе Слободан Томовић језгровито закључује: “Поред свирепости и потказивања, лаж је у Млецима најважнија грађанска врлина. Лицемјерство је укоријењени начин понашања, док фриволност, лажни осмијех и снисходљивост говоре о одсуству индивидуалности“. Његош користи парадокс да би указао на разлике између традиционалне црногорске заједнице и млетачког друштва. Таквој цивилизацији Његош супротставља црногорски политички модел у коме Црногорци могу да говоре, мисле и дјелују као слободни људи. Свијет тоталне контроле у коме нико не говори истину, потлаченост и сужањство не одговарају духу херојске Црне Горе.
Супротстављање два дијаметрално различита стила друштвеног живота, традиционалистички образац, класичне Црне Горе и модернији тип политичког организовања, са бројним недостацима, карактеристично за Венецију, Његош је заокружио користећи различите облике комичног. Такав свијет је необичан да се војвода Драшко замало није угушио од смијеха посматрајући изблиза невјероватне призоре. Идентитет личности у таквим срединама се губи, човјек постаје дио обездуховљене масе, са унифицираним начином, облачења, понашања и мишљења. На ширем плану, може се потврдити да човјек губи своју независност и слободу. Такав свијет, поприма карактер “грдне мјешавине“ у којој се на непредвидив начин укрштају добро и зло, трагично и комично. У Млетачком друштву, преовладавају, најфиније форме потчињавања, удворништва, потказивања. Цијели спектар конкретних манифестација, које војвода Драшко мајсторски наводи, чине утисак једног темељно трагично – комичног свијета.
Његошев суд о Венецији том бисеру Јадрана, настајао је као плод његовг искреног естетског доживљаја пред љепотом њених палата и цркава. Богате ризнице културе, чине је изузетном толико да је Теофил Готје рекао да ниједан други град на свијету не може да прикаже тако лијеп и чаробан спектакл. Међутим, Његош и поред дивљења умјетничким дјелима Венеције и њеним палатама које украшавају Тинторето и Тицијан, има неповјерење према њеној политичкој култури. Такав приступ изражава у Горском вијенцу, када његов јунак прича догодовштине из Млетака, на моменте веома хумористично, стварајући праве комичне слике, у свијести својих слушалаца. Његошева опсервација вјероватно је подстакнута, војном и економском снагом Венецијанске Републике кроз вјекове, и њеним аспирацијама према сусједним прекојадранским земљама, укључујући и дјелове црногорске територије. У томе лежи један од најважнијих разлога његовог комичног портрета Венеције, друштвених односа, обичаја, норми како би се њена историјска превласт и моћ оспорила, утолико што ништа не нарушава ауторитет колико подсмјех и презир. Његош је на овај начин показао своје основно гледиште, о високој вриједности старе црногорске друштвене организације, са пуним повјерењем у њено право да се свим члановима друштва осигура слободан и достојанствен живот. Зато је Његош, судећи по извјештају војводе Драшка, описујући Венецију користио хумористички тон, кога некад прожима ведрина шаљивог приповиједања, праћено веселошћу и игром, а некад преовладава пародија, с таквим хумором да би се још јаче осудиле одређене појаве. Тако ефекат комичног повезан са политичким и историјским контекстом, добија дубље антрополошко и психолошко значење.
Забаван тон, прераста у сатирично исмијавање порока, инвентиван приказ свакодневног живота. Богатство алузија, које изискују реакцију баш као у ренесансним комедијама у којима је хумор повезан са комичним ефектом, отрежњујући је за увиде, мисли и осјећања слушалаца. Његошев јунак имао је смисао да уочи смијешно, још више парадоксално у појавама и људима. На овај начин се још снажније указало на таштину и хипокризију, лицемјерство и извјештаченост, као повод за осуду и критику таквог начина порицања људскости у човјеку. Тако је Његош користећи све аспекте комичног, од духовног до смијешног, хумористичког, пародијског, карневалског и парадоксалног, упечатљивије изразио своје прилкривено расположење према друштвеном животу, обичајима и менталитету Млечића.
Резимирајући Његошев став о Венецији, закључујемо да је комично као естетску категорију употријебио да истакне снажније моралну осуду, утемељену у политичким разлозима. Комично има улогу у стилском обликовању књижевног дјела, естетским ефектима, али и ванкњижевним значењима. Комично обухвата цијели спектар различитих облика смијешног, који појачавају естетска и морална значења. Иначе смијех код Његоша нема строго антрополошко обиљежје. Зато каже у Лучи да “природа“ на сва “жарка љубопитства смијехом одговара њеним“. Такав смијех, посједује небески свод када се у њему огледају јунаци: “Јунаку се чешће пута хоће ведро небо насмијат грохотом“. Најзад, пјесник сматра да је парадокс у основи постојећег свијета: “Смијешна су својства наше земље пунана је лудијех премјенах“. Смијех игумана Стефана, такође указује значајне одлике ведрине душевне када душа заигра у тијелу, од радости. Но, венецијанска епизода у Горском вијенцу, по свему судећи представља најзрелији израз Његошевог осјећања комичног; Надмоћ смијеха, у односу на остала расположења је видљива до те мјере да читањем Његошевог Горског вијенца из перспективе дјеловања комичног у говору војводе Драшка, садржи важне елементе продубљенијег разумијевања Млетачке цивилизације.
Извор: Феномени.ме
