Субота, 21 мар 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Други пишу

Ђорђе Матић: Више од поноса

Журнал
Published: 27. јун, 2024.
Share
Бисза Стевана Синђелића, (Фото: Србски)
SHARE

Пише: Ђорђе Матић

Иако је некадашња Југославија била (наравно често недосљедно) опрезна кад би се појавиле макар назнаке било чега што би личило на „националистичка скретања“ и успркос томе што се многи овдје данас по рефлексу жале како се „није смјело“ изражавати национални осјећај, неки догађаји из националне хисторије, реконтекстуализирани и прилагођени, чак читани као антиципација социјалистичке револуције и НОБ-а, провлачили би се свеједно и временом постајали дио службене приповијести и иделогије. То је вриједило и за неколико епохалних периода српске повијести интерпретираних кроз призму која се, углавном складно, уклапала уз идеолошке смјернице система у чијим су темељима били уписани и национално и социјално ослобођење. Гаврилов пуцањ, на примјер, па Први свјетски рат и побједа српске војске примјери су такве интеграције – у том смислу рецимо, дјелује необично из ове перспективе и након свих промјена позиција да је још раних шездесетих режисер Жика Митровић снимио филм „Марш на Дрину“, с чувеним истоименим музичким маршем Аце Биничког који се слободно свирао с безбројних

ТВ пријемника, а нас ђецу насмијавала и узбуђивала реплика Љубе Тадића на крају филма – „Дрино… јебем ти…“. С ове стране би се данас то наравно врло лако и по инерцији интерпретирало као „доминација“ и „хегемонија“, али то је сувише плитко да би се узело озбиљно. У дозвољени корпус догађаја који су тумачени као права или натегнута претходница ондашњег система и склопа вриједности, ишли су тако и они готово митски, у романтизму до култа издигнути драматски моменти Првог српског устанка из 1804., или „Револуције“ како ју је у књизи истог наслова назвао најутјецајнији њемачки хисторичар и политичар Леополд фон Ранке још у деветнаестом вијеку. И сам Крлежа 1954. године о стопедесетгодишњици устанка написао је изузетно понесен текст о Карађорђевој буни. Мотив је добацио све до моје генерације, оне која се формирала са шездесетих на седамдесете и осамдесете година, и на њој најближој рок-култури: чак су и сарајевски Индекси имали пјесму „Бој на Мишару“, што се и нама који је се одонда сјећамо свеједно чини сада након свега помало невјеројатно. И у раној доби читали смо о тим тада несхватљиво далеким временима – с привилегијом да то буде у најважнијем листу наших дјетињстава, без сумње најљепшем листу за ђецу и младе уопће, у чаробном Политикином забавнику: поред прича о каубојима, витезовима и нашим и савезничким армијама из Другог свјетског рата читали смо и узбудљиве, романсиране приче о српским хајдуцима који су се дигнули на буну против Турака и о херојским биткама вођеним против туђинског завојевача. Описано на једној или двије велике странице Забавника, са све драматичним црно-бијелим или руком колорираним илустрацијама, ту су мргодне бркајлије редом сличне Црном Ђорђију, у чакширама, антеријама, опанцима и фесовима, с кубурама и јатаганима за појасима и у руци, насртали на непријатеље уз стрипске облачиће и ономатопеје експлозија вишњевих топова и „џебане“ (ту смо научили и ову ријеч), по кулама и утврдама Београда, Смедерева, Крагујевца, Топлице, Ниша, по брдима и пољанама што смо их ту научили први пут – Мишару, Јадру, Орашцу. Низале су се у бројевима листа приче усхићујуће, писане брзим темпом и језгровитим стилом „београдске школе“, с обавезним емоционалним сурплусом непотписаних аутора и истинском озбиљношћу (као да се све догодило јучер, и у исти час у вријеме непојамно давно) прича за причом о невјеројатној храбрости, јунаштву и побједама устаника. Али и поразима. Најимпресивнија и најпотреснија била је битка на Чегру, брду у близини Ниша, вођена прије равно 215 година, 31. маја 1809. Ресавски војвода Стеван Синдјелић тукао се с бројчано неуспоредиво моћнијим турским јединицама, све док нису пробиле задњу линију обране и упале у шанац који су држали устаници. Схвативши да не може побиједити, Синдјелић одрјешитошћу каква античког хероја пуца из кубуре у подземни магацин барута – у џебану – и диже у зрак и себе и своје јединице, и непријатеља. Но, на ово узбуђење младих читалаца долазио је језиви пост фестум: да би застрашио народ, Хуршид-паша наређује да се од лубања изгинулих устаника у Нишу сагради кула у коју је узидано преко девет стотина лубања устаничких. Многи од нас, поготово одавде из западних крајева са запањеношћу су тада откривали да то мјесто постоји и даље у стварности и у овој истој нашој земљи. Кад смо с том и таквом културном и психолошком попудбином улазили онда мало касније у пубертет, имали смо још једну привилегију: да нам осјећај страве над тим барбаризмом и једнако чување важне поруке на најплеменитији начин „амортизира“ дизајнер Југослав Влаховић који ће за графичко рјешење албума „Истина“ обожаване Рибље чорбе узети управо тај лоцус хоррибилис, ту исту Ћеле-кулу и варирати је на омоту с лицима чланова бенда. Знам, неки ће рефлексно у читавој овој повјесници и „прикљученијима“ видјети само макабрични елемент, „танатичку опсједнутост“ која се недопустиво лако и често с арогантних висина приписује овоме народу. Али није тако.

Радиовизија: Говори Десанка Максимовић, (ВИДЕО)

Сјетио сам се тога свега ових дана, баш о годишњици битке. И уз необичан, истински запањујући податак. На обиљежавање у спомен-комплексу Чегар, наиме, дошао је и – Стеван Синдјелић, потомак директни, што ће рећи чукун-чукун (!) унук војводин. Из магли невјеројатно давне прошлости, и из слика и сјећања ђечачких одушевљавања и страховања над „авантурама“ народних јунака, иза црте гдје се одавно не зна што је хисторијска стварност а што фабулирање – изронио је жив човјек, десето кољено (!) претка рођеног и страдалог из народа гдје су се континуитети, повијесни, колективни, и лични, фамилијарни, ломили, прекидали или, најстрашније, биолошки гасили више пута него што смијемо и помислити. Појавио се млад човјек који чува успомену на опјеваног, препричаваног, слављеног и злоупотребљаваног претка. Али сам опстанак, само постојање тога потомка, његов онтички разлог, сљедствено томе битак и биће, већа су и величанственија порука од јасног поноса успомене на митскога хероја.

У томе свему и порука нама, с ове стране. Поражавајућа, трагична, без сумње. Но, можда ипак у неким неистраженим путевима и трагањима, стварности и жељама, очајањима и пресабирањима – и далека могућност нечега, још тешко изрецивог, а незавршеног, не до краја несталог свему унаточ. Или макар назнака такве могућности. Јер не опстаје се тако дуго узалуд.

Извор: П-Портал

TAGGED:ВидовданЂорђе МатићСтеван Синђелић
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Претпоследњи чин случаја Асанж: Лоше прикривена одмазда
Next Article Гојко Перовић – Косовски завет – посвећено Митрополиту Амфилохију

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Поп рецензије – 104 – Дечанска Трилогија (ВИДЕО)

Погледајте нову емисију Поп рецензије – 104 – ДЕЧАНСКА ТРИЛОГИЈА – са о. Савом Јањићем,…

By Журнал

Колико времена проводите на телефону?

Пише: Вукашин Караџић Како су шортси и рилсови преузели нашу пажњу и зашто не можемо…

By Журнал

Наши аматерски „лидери“ никоме више нису потребни

За нову Владу је карактеристично да идеолошку превласт у њој има кадар СДП. Кривокапић јој…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Други пишу

Шта после неолиберализма: Песимизам, ратоборност, ограниченост ресурса и изазови идеолошке хегемоније

By Журнал
Други пишу

Војислав Жанетић: Новогодишња рачуница

By Журнал
Други пишу

Анатомија једне кампање: Вијестима производња наратива важнија од чињеница

By Журнал
Други пишу

Гнев привилеговане омладине

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?