Пише: Ратко Контић
Дешавања на политичкој позорници у Црној Гори, након 2020 године, проткана су разноврсним видовима политичке борбе и политичког понашања. Како је свако друштво засновано на одређеним системима вриједности који утичу и на политичку свијест, јавно изнесени политички ставови су одраз те свијести у односу на конкретну ситуацију у друштву.
Ту је неизоставан давно установљени однос између „партијске и националне свијести“ који је увијек послужио као камуфлажа за наводно остваривање општих интереса. Иза њега се суштински крије остваривање искључиво личних интереса што је дуго времена био случај у Црној Гори.
Чинило се да ће нова лица у политици, заједно са онима који су дуго били опозиција, створити неки другачији амбијент са много више политичког разумијевања и солидарности. На моменте је и личило на то, али се брзо све вратило на познате моделе понашања.
Од када је ПЕС престао да буде једноставно Покрет и постао класична партија дошло је до сукоба између предсједника Милатовића и премијера Спајића и свега лошег што је из тога проистекло.
Бивши премијер Абазовић је потрошио дио свог, претходно стеченог политичког рејтинга, на организацију рушења владе премијера Кривокапића, дио током састављања своје владе која је веома кратко егзистирала, а сада троши то што је остало на рушење актуелне владе.
За ДПС-а и њеног предсједника Живковића је и даље поимање политике искључиво везано за бившег предсједника и његове тековине, којих се не одричу. Ријечју, у тој партији када кажу политика мисле на Мила Ђукановића и обратно, за њих је то једно исто.
Док предсједник скупштине Андрија Мандић са НСД покушава да буде помиритељ јавио се, без икакве посебне потребе, њихов „Марко Краљевић“ да настави ратове из прошлости.
Лидер ДНП Милан Кнежевић, као бивши шеф одбора за безбједност, предузима оперативне мјере и радње према свештенству Митрополије црногорско-приморске комбинацијом „линијског и територијалног“ рада и наводно резултата некада заштићених видова комуникације.
Из неких садашњих опозиционих партија еуфорично предочавају да их „нема у Скај апликацијама“ – као „врхунски доказ“ озбиљног политичког понашања – иако су њихови кадрови партиципирали у власти у пуном капацитету дуги низ година. Можда је ипак сигурније рећи „за сада их нема“.
Најављује се формирање нових партија па стиже, ни мање ни више, него странка „Европског прогреса“ коју оснива бивши дугогодишњи шеф тајне полиције и премијер Душко Марковић.
Политика у једној земљи не настаје из неких мистичних ствари, она произилази из законодавног оквира једне државе, њених институција, културе, традиције, образовања, васпитања, менталитета и још пуно елемената. У том оквиру се супротстављавају политичке иделогије и партијски програми, али се првенствено супротстављају људи као њихови носиоци, са свим својим врлинама и манама.
Веома је тешко, изван самог себе, тражити морал, етику, поштење, правду, хуманост, солидарност и још пуно тога, посебно у политици која је подложна суду јавности. Уколико их човјек не пронађе код себе још их је теже тражити код других и од других људи, који би се удруживали и заједнички стремили ка државним циљевима.
Они који се удружују ради стратешког циља, из више разлога морају бити појединачно довољно политички зрели и свјесни друштвеног тренутка да би могли тако удружени остварити циљ, а не да импровизују и суштински покушавају да буду „подршка слијепог хромом“.
Нијесам се никада бавио политиком, али сам био активни посматрач и свједок једног од најжешћих политичких сукоба у новијој политичкој историји Црне Горе, чије су последице и данас присутне.
Видио сам шта су људи спремни, јавно и тајно, да ураде и кажу једни другима да би остварили јавне или тајне политичке циљеве. И то је било веома ружно вријеме политичких злодуха, а великим дијелом су платили цијену и многи који нијесу били директно укључени у сукоб.
Зато би било коректно да они који тренутно политички ратују некако одложе конфликте до остварења јединственог циља, уласка Црне Горе у ЕУ. Да покушају да нађу начин да се удруже и тако уведу државу у ново доба. Ако покажемо државно јединство можда се та, крајње неопходна интеграција за Црну Гору, деси и раније.
То није дуг период, а након тога могу наставити са својим појединачним политичким стратегијама ради освајања власти свим расположивим методама и по сваку цијену, као и увијек, а како другачије.
Извор: Дан
