Пише: Јован Зафировић
Положивши религије код професора Недељковића, стекао сам услов за четврту годину. Јунски је рок. Злослутне у сваком смислу, и врло реалне речи, које из уста све забринутијих студената излазе као ватра, буде осећај нелагоде. Потиштености. Беса од кога се врпољимо. Сви сикћу, преклињући све, јер више се не зна кога конкретно преклињати. А наравно, преклиње се из немоћи. И из истог осећаја. На кратко питање које гласи “Јеси ли чуо”, зна се на шта се мисли. И одговори се, чуо сам, не дај Боже да је тачно.
Истина, овде ништа није тачно. Већ дуго. Као што се дуго и прича о измештању Универзитета, с тим што се у последње време све интензивније говори о поновној селидби. Разуме се, негде у централну Србију. Као да је угаона гарнитура, па час ћеш је овамо, час онамо. А они који седе на њој, на помисао да се измешта, као да седе на иглама, не на душеку. Међутим, то би можда и могла да буде горка истина, ако је судећи по тренутној политици обрачунавања са свиме што има српски призвук. А још горча истина је да нико више не каже да нема шансе. Нико више не каже да нема шансе.
Само – не дај Боже. Од студената. Професори не говоре о томе. Макар не да их ми чујемо. Заузели смо једини сто у хладу. Башта “Индекса” била би празна да није нас. Подне је. Ако изместе Универзитет, каже С., домови ће постати стециште за прашину и паукове мреже. Многе продавнице, кафићи и бутици ће ставити катанац. Зграде факултета ће зјапити празне, а она која је започета може никада да не буде довршена (и није ли то најава протеривања факултета?). Брзе хране ће још брже банкротирати. Све од нас живи. Од студената. Многи студенти, примећујем, и сада не шетају улицама Косовске Митровице јер не стају на земљу, а замисли како може да буде… У праву си, говори С.. Не знам да ли је мислио да сам у праву на то што студенти не стају на земљу, по одговору, као да није испратио мој сарказам. Поштована госпођа Вида тврди да је из године у годину све мање студената из Косовског Поморавља који путују са њом. Нема она конкуренцију, него нема студената. Некада су аутобуси били препуни у односу на данас где таквим сценама присуствујемо у екрстремним ситуацијама.
До Лабљана се једва напуни пола аутобуса уобичајеним данима. Где је Косовска Каменица где је почетна станица, а где Лабљане које је тридесетак километара удаљено. Јун је, и шушка се да све мање средњошколаца подноси папире за пријемни на факултет. Врше се промоције факултета, обилазе се школе, али безуспешно изгледа.. Чини се, данас се могу потенцијални студенти анимирати тако што ће се учити уместо њих. Ове године ће бити још мање Мораваца. Они који не задуже индекс, задужиће пасош и отпловити трбухом за крухом. Или бар личну карту па пут централне Србије. Прожете субјективношћу реплике, осликавају ситуацију да велики број људи не мисли на то да је универзитет један од последњих бедема српства који је остао. И то као двојка – на климавим ногама.
Све је више коментара како ћемо завршити, него где ћемо завршити студије. А и кога брига за младе Србе са Косова што ће остати неписмени? Чини се никога. Данас се не траже писмени, него послушни. Да могу да се укрцају у изнајмљене аутобусе и водају по митинзима и скуповима подршке. Не требају никоме они које не могу да возају тек тако. Преко пута Филозофског факултета сели смо колеге и ја након испита. Гасимо жеђ што газираним што негазираним водама. Друга седељка у угоститељском објекту за данас. Тек је шеснаест часова, биће макар још једна. Како другчије убити време? Понекад је тешко и радовати се положеном испиту. Шта вреди, ако ће бити онемогућено довршити студије до краја онде где се почело студирати са гомилом ентузијазма и исто толико амбиције. Улази песимизам, али не на мала врата. Да се измести, постао би неозбиљан и онако недовољно озбиљно схваћен Универзитет.
У току приче о томе колико нам је остало испита да очистимо годину, колико смо пријавили у јунском и шта планирамо даље, јер видиш каква је ситација, двоје припадника КФОРа пролазе не окрећући се ни лево ни десно. Тако бих устао да укажем на одређене идиотизме, неправду која нас изједа као со бетон, наивно помислим, али сетим се да су они попут куварица у мензи када им се неко пожали да је сваки дан иста храна. Оне су ту да спреме шта им се каже. И ови исто, да ураде шта им се каже. Прошетају, попију пиће у неком кафићу, и оду да контактирају породицу преко видео позива, вероватно, која је на неком несумњиво безбеднијем месту. Неко би изговорио речи песме, “…испод шлема мозга нема.”. Ипак има и мозга, али није он плаћен. Плаћен је стомак.
Ако се, заиста, и обистине речи које круже, и Србима одузме право на образовање, Срби неће остати само без Универзитета, већ ће остати и без јединог делића градске средине на Косову и Метохији. Ако се Косовска Митровица, њен северни део сада може рачунати градском средином… А проценти колико је Срба напустило Косово и Метохију у последње време, драстично ће се увећати. Нико званично не говори, а кад се деси (не дај Боже!), проћи ће уз неколико хитних саопштења, констатујемо. Или ће интегрисати и високошколску установу, на којој ће уместо српског печата, стајати печат такозване државе да запечати већ запечаћену судбину младих људи. Како је кренуло са затварањем, не зна се до када ће бити омогућен и рад здравствених установа преко система Републике Србије, али док функционише и овако отежано, треба искористи прилику да се хитно хоспитализује лудило које прети да паралише досадашњи, већ парализован живот Срба. Више од једне деценије говори се да ће изместити Универзитет, сада све интензивније, а све више се о томе и не говори. Некада се и веровало и говорило да нема шансе. Сада, када је све постало могуће, када је све измештено “иза прелаза”, када се све затвара, од институција до људи који се оптужују на правди Бога, нико више не каже да нема шансе. Нико више не каже да нема шансе.
