Пише: Владимир Павићевић
Уочи одлуке о чланству Црне Горе у НАТО-у управо је Ђукановић био кључна потенцијална препрека за афирмативан став појединих партнерских држава о црногорском учлањењу у ову организацију.
Прво се у медијима који су у Црној Гори некритички постављени према Милу Ђукановићу појавила информација да је на појединим турским порталима објављено како се у неколико држава које су чланице НАТО-а размишља да управо Мило буде кандидат за заменика генералног секретара НАТО-а. Потом су политичари и аналитичари који и даље у Црној Гори хвале Ђукановића редом јавно саопштавали да је и њима познато да постоји оваква идеја.
Истина је, међутим, да не постоји ни теоретска шанса да Мило постане високи званичник НАТО-а. Прича о специјалним везама Ђукановића и НАТО-а која би требало да му омогући нову улогу у међународној политици није осмишљена у Турској, већ у Црној Гори, у оном најужем кругу Милових подржавалаца и њена сврха је искључиво унутрашње политичка.
Већ неко време се у Црној Гори пише и говори о томе како је једно од великих постигнућа оне тридесетоавгустовске победе из 2020. године обнављање вере код грађана Црне Горе у идеал правде, које је остварено посвећеном борбом против мафије. До сада су заслугом, пре свега, Специјалног државног тужилаштва хапшени бивши полицајци, судије и тужиоци за које постоји основ сумње да су били део организованих криминалних група.
Оно што грађанима није промакло јесте да још увек није покренут нити један процес у оквиру борбе против мафије чији би главни актер био неко из света високе политике. Својим недавним интервјуом у којем је саопштавао упозорења и претње, управо је Мило самога себе поставио у средиште јавних расправа о томе да се припрема његово хапшење.
Уследили су текстови о истој теми и у штампи у државама региона. И онда се неко досетио да би у мњењу најбоља могућа Милова заштита од приче о хапшењу била прича о томе како ће каријеру да настави као званичник НАТО-а. Очекивање је било да ће то добро да налегне на тезу да је још уочи 30. августа Ђукановићу гарантована слобода и да је баш због тога он прихватио да транзиција власти протекне мирно.
Ишло се и корак даље па се замишљало да би све то могло да има ефекте и на деловање Специјалног државног тужилаштва. Уз мало труда брзо би се проширила теза да заштита НАТО-а значи и заштиту од било каквих могућих процеса против њега у Црној Гори. Прича би текла све док не би завладао став да у држави чланици НАТО-а Специјално државно тужилаштво не може да крене на високог званичника НАТО-а који је уз то био и председник и премијер државе.
То је суштина замишљеног случаја Мила Ђукановића као новог заменика генералног секретара НАТО-а. Дефекти овако осмишљеног плана Милове заштите од Специјалног државног тужилаштва су бројни и овде ћу да наведем пет кључних дефектних тачака.
Прва се тиче грађана Црне Горе и стања у којем је постђукановићевска Црна Гора. Црногорски грађани су традиционално веома заинтересовани за политику и овако очигледан спин у политички едукованој јавности каква је црногорска не може да прође. Уз то, постђукановићевску еру карактерише додатно снажење слободе људи и критичког промишљања па су одмах по објављивању ову вест грађани исмејали.
Друго, свакоме ко је иоле упућен у прилике црногорске политике јасно је да је Мило одавно изгубио своја некадашња међународна упоришта на западу. То се посебно јасно видело уочи 30. августа 2020, када кључним међународним партнерима Црне Горе није било важно да Мило поново победи. Од тада до данас Милова позиција у тим центрима није јачала. Супротно томе, радикализујући даље и своју странку и своје наступе, Мило је за ове четири године самога себе додатно удаљио од некадашњих западних партнера.
Следећа тачка тиче се Ђукановићевих компетенција. Када бисмо замислили да Мило заиста буде изабран за заменика генералног секретара НАТО-а, врло лако бисмо могли да предвидимо и слабљење те организације. На позицију о којој је реч бира се особа којој се верује и која је способна да комуницира са актерима на свим странама света и да та комуникација буде ефикасна. Темељна упућеност у геополитику и међународне односе је следећи критеријум. Мило је неук у погледу сваког од ових критеријума, па тиме и некомпетентан да буде релевантан кандидат.
Четврто, корисно је подсетити читаоце да је уочи одлуке о чланству Црне Горе у НАТО-у управо Мило био кључна потенцијална препрека за афирмативан став појединих партнерских држава о црногорском учлањењу у ову организацију. О томе се мало писало, али је и то факт. Одлука о чланству је одлагана и у једном тренутку 2017. године се размишљало о томе да је могуће да се не прихвати захтев Црне Горе за чланство. Суштински, Мило је још тада посматран као потенцијално некредибилни лидер, а од тада до данас његов ауторитет у очима партнера са Запада је само бледео.
Финално, реформом Тужилачког савета у Црној Гори су створене претпоставке да Специјално државно тужилаштво почне да дела аутономно и да покрене стварну борбу против мафије. То се заиста и догодило. Специјални државни тужилац Нововић је после митрополита Јоаникија особа којој се у Црној Гори највише верује и која је у црногорском друштву изградила снажан ауторитет. То значи следеће – ако буде основа за покретање случаја Мило Ђукановић, случај ће бити покренут.
Већ месецима нарочиту пажњу у црногорској јавности привлачи теза да би покретање великог случаја у борби против мафије, чији би средишњи актер био неко од корумпираних највиших функционера бившег режима који су учествовали у криминалу, могло да убрза процес приступања Црне Горе Европској унији. Случај Санадер у Хрватској најчешће се користи да се укаже на могућу сличност са оним што данас имамо у Црној Гори. Хрватска је тим случајем положила најтежи испит у кретању ка владавини права и коначно се квалификовала за пуноправно чланство.
Последњих месеци је баш зато у Црној Гори оснажен ентузијазам око могућег брзог чланства у ЕУ. Потврђена је и воља да борба против мафије буде потпуна. А Мило је политички сувише слаб да би могао да утиче на кључне процесе, па и на онај о његовом потенцијалном случају пред Специјалним државним тужилаштвом. Спин о његовој НАТО каријери је најбољи показатељ те слабости.
Извор: Политика
