Piše: Zoran Janković
Sada davne 1986. godine, u tada redovnoj rubrici časopisa za pop kulturu Smeš Hits, elektro/sinth-pop duo Erasure ocenjivao je tada sveže singlove svojih „kolega“ i tom prilikom su bili singl te polovine meseca, u konkurenciji sa bendovima Dikon Blu, AC/DC, Bananarama , Everiting bat d Girl, Flitvud Mek, Ah-ha… izdvojili smo ono što će uskoro postati večiti evergrin, pesmu Srce Pet Šop Bojs, takođe duo iz istog žanrovskog pravca. Doduše, kroz zube i sa dosta rezerve; Vins Klark, alfa i omega Erasurea, ali i osnivač zvuka Depedž Modea i kasnije Iazoa, rekao je da Srce je najbolji i najzdraviji deo ponude za taj broj pomenutog časopisa, ali da mu se čini kao drugorazredno delo u opusu PSB-a, koji, po njegovom utisku, baš i ne vode računa o tome šta izlažu pred fanovima, dok je Endi Bel (pevač Irejšur) otišao korak dalje i u svojoj recenziji istakao da mu se prvi album PSB-a jako dopao, ali da je bilo jasno da su požurili sa izdavanjem drugog dugosvirajućeg dela, koji je uskoro viđen, jer drugi album (Zapravo) je bila jeziva, baš kao što je, po njegovom mišljenju, bila i pesma Srce.
Sa ove distance i sa ovom inteligencijom i svešću o potvrđenim velikim trenucima i dostignućima popularne muzike i pop kulture u širem smislu, čini se da su navedene ocene preoštre i promašene, a možda i oštre. Uz samo malo učitavanja i mrvicu teorije zavere, moglo bi se pretpostaviti da je uzrok takve mržnje prema PSB-u činjenica da je Nil Tenant (Pet Šop Bojs) samo nekoliko godina ranije za isto Smeš Hits bavio se recenzijama aktuelnih muzičkih izdanja, među kojima bi moglo biti i onih koje potpisuje (inače prilično briljantan, a istrajno briljantan Vins Klark).
Ovo je sada manje važno, jer su u ovih nekoliko decenija novog milenijuma oba „benda” svojim obožavaocima sigurno isporučila validne i zanimljive albume, čiji je značaj, kao što se desilo sa pesmom/singlom Srce, obavezno potvrdite i vreme. A kada se već bavimo protokom vremena, a onda nužno i njegovom vezom sa današnjim danima, neka već sada bude jasno da Ipak prvenstveno se nadovezuje na tri albuma PSB-a, s tim što se, zbog upadljivog povratka žica, dugosvirano delo može navesti i kao referenca i analogija Izdanje od 2002. takođe.
Uz sve to, kako su nas Pet Šop Bojs učili godinama i decenijama, velika je radost u otkrivanju, a zatim i analizi blizanačkih refleksija u njihovoj diskografiji. Čak i kada zadubimo malo dublje i krenemo da tražimo veze i reference između pojedinačnih pesama, a ne samo albuma, jer PSB albumi od prvog do poslednjeg predstavljaju primere zaokružene i potpuno artikulisane konceptualnosti zasnovane na primeru i temelju muzike koja svakako ima tendenciju da bude prepoznat i prepoznat i kao popularan, dobro slušan, hit… Samoironija, a poklonici su toga sigurno odavno svesni, jedan je od stubova pristupa PSB-a muzici. , a jedna od manifestacija ove blagotvorne i svrsishodne samoironije je spremnost Lua i Tenanta da ukažu i na derivativnost popularne muzike/kulture, uključujući i onu koju sami stvaraju i nude na gledanje, s tim da se tek tada , sa ovom svešću treba pristupiti odmeravanju pojedinačnih dometa, odnosno proceni šta je tu konkretno postignuto, od pesme do pesme, pa od albuma do albuma i tako za svakog pojedinačnog autora i/ili izvođača. u ovom aktuelnom katalogu izazova za ljubitelje ove ili one, ove ili one, manje ili više popularne i „hit” muzike.
Na ovom albumu (prvom nakon svojevrsne trilogije na kojoj je PSB sarađivao sa nepogrešivim producentom Stjuartom Prajsom, koga je ovde zamenio Džejms Ford), sve upravo rečeno izgleda (zapravo zvuči) ovako: album se otvara Usamljenost, moćan omaž standardnom disko zvuku sa primesama egzistencijalističkog propitivanja o auto-sabotaži koju svi dobro poznajemo, pesma koja, pored očigledne viralnosti i hitoidnosti, izaziva prilično jaku asocijaciju na raniji biser, track pre nego što tamo s kraja devedesetih.
Osetiti je, kako je najavljeno, skrojen za solo album Brendana Flaursa (The Killers), ali i ovako, kao krajnje sugestivna elegija o čežnji za voljenom osobom, čini sastavni deo gustog emotivnog tkiva albuma Ipak kao dugotrajne jedinice. S druge strane, Zašto plešem, još jedan ispitivač PSB-a na temu etike plesa u vrtlogu sveta koji se očigledno raspada (u tom smislu, na tragu ranijih staza Da li je vredelo?, Kraj sveta, Di-Džej Kulture…), ostavlja utisak dobro osmišljene razrade i dovršenosti staze Jučer kad sam bio ljut, jedan od najneugodnijih trenutaka ne samo na njihovom albumu Vrlo ali i u celokupnom njihovom opusu. Stvari su vidljivo bolje već u sledećem – Nju London Boj, gde nalazimo suptilnu i široku orkestraciju sa varijantnom temom ranijih minor sint-pop pesama i pomalo neočekivanim uticajem repa (tačnije izgovorena reč) deo, koji zatim uvodi u asocijativnu igru devojke sa Vest Enda i Paninaro kao najpoznatiji radovi PSB na tu podtemu, od prvih do novijih radova. Inače veoma pogodan i zarazan Densing Star (posvećena usponu i neumoljivom padu Rudolfa Nurejeva), ipak odaje nešto poslovičnosti i manirizma, i u tom smislu, kao dovoljno osebujni elementi, dobro dolazi sa savremenim ukrasima – zvucima grebanja od pre pedesetak godina (na tom traku, svako treba da prouči remiks koji je PSB uradio zauvek ikonično-himnički Sinoć mi je Di-Džej spasio život).
Centralni deo zauzima možda najbolja i najzaokruženija pesma na celom albumu – I Nova Bohemija, kojim se Pet Šop Bojs vraćaju na osvojenu teritoriju udarnih i grandioznih pop simfonija u davna vremena; nežnošću žica, uvek lekovitom slezinom i svešću o pop pesme koja, u principu, može da pređe u nešto više i zamašnije – pravo umetničko delo, ova pesma, iz „slične fascikle” kao čuvena Driming of d Kvin iz prošlog veka, još jednom pokazuje snagu iskrenosti i spremnost da se prizna poraz. Posle zaista dirljivih uvodnih redova (“Like silent movie stars in ‘60s Hollywood, no one knows who you are in the hipster neighbourhood…”), ovde ponovo dolazimo do reformatorskog i emancipatorskog u delovanju Lua i Tenanta; naime, u refrenu ove pop pesme ima mesta za istaknuti pomen Les Petits Bon–Bons, alternativnog, konceptualno-aktivističko-kvir pokreta iz Viskonsina od pre pola veka, koji potom postavlja pitanje često zamagljenog shvatanja popularne kulture kao fleksibilnog i važnog provodnika i medija za „plasiranje“ obrazovnih namera, koje je polje na koje PSB ukazuje od samog početka svog rada. Nažalost, prati ga najsumnjiviji momenat na celom albumu – Poslednja parada Šlagera, nepotrebno zašećerenu i mlohavu kičastu pesmu sa vidno ograničenim rokom trajanja, prilično slična nekoliko manje-više jedinstvenih i uspešnih božićnih pesama PSB-a.
Srećom, ona nas čeka posle nje Tajna sreće, majstorski omaž suptilnosti i finoći kakve pamtimo iz dela velikog Berta Bakaraka, i to ne samo iz te tačke gledišta, već i uz zvuk harfe, koji vraća taktilnost i prefinjenost numere. Ljubomora iz albuma Ponašanje.
To bi, naravno, bilo praćeno izuzetno letargičnim Ljubav je Zakon, otpevan (očekivano, poluglasno), ali izuzetno dramatičan sa odjekom onoga što se verniji sećaju iz takođe smelo ogoljenog Numb. Između ta dva velika dela, Udenuta je vidno energičnija i neosporno šarmantnija Bullet For Narcissus, koji PSB vraća u poznate i voljene vode – u sferu plesne muzike uz obaveznu upotrebu mozga (ples sa mozgom), uz mudru i zaista smešnu šalu na temu solipsizma i površnosti kao sudbine našeg doba i ovoga sveta (“Narcis, njegova moć je njegov san, njegova politika je jednostavno zla, ne veruje u ono što nije video, on je tako banalan, učinio je to mejnstrimom”); u smislu muzičkog „pakovanja“, ova numera se odnosi na noviju Reci mi to, ali, reklo bi se, na prvom mestu zvuku koji je Tenant stvorio tokom rada na projektu „Elektronik” (sa Džonijem Marom i Bernardom Samnerom). Te problematične zvezde neće pratiti ovde, ali, da ne bude nejasnoća, neka se kaže da jeste Ipak, napomenimo i to, petnaesti album za Pet Šop Bojs, veoma dobro i potpuno zrelo i samosvesno delo, i kao takvo ima puno pravo da nosi epitet izdanja sa jasnim i ubedljivim razlogom za postojanje, a može se reći i da je to dostojanstveno delo zaslužnih (za zaslužne), dok ova ocena nije obavljena sa popustom viđenim i spremnim za veterane u svakom trenutku dostojnim poštovanja i razumevanja, jer jednostavno nemamo nismo videli „robu“ zaista drugačije klase u PSB-u, zar ne?
Izvor: Vreme
