Пише: Елис Бекташ
Потукоше се неки дан двојица интелектуалаца у мом комшилуку. Прво је један, заступник идеје да је знање тек химера и да се у основи све своди на вјеровање, потегао шабер из ногавице и сјурио га право у желудац овом другом који је чврсто бранио разбор као једину човекову извјесност. Потом је бранилац разбора хитро тргнуо некакву голему пиштољчину на црни барут и простријелио грудни кош првоме истовремено му запаливши кошуљу, ето толики је пламен био.
Затим је први узвратио сикирчетом које се ко зна откуд ту нашло, откинувши другоме четвртину лобање. Док му је мозак пулсирао и вриштећи од бола, други је првоме зарио зубе у гркљан, откинуо га и презриво испљунуо на под. Са пода су, поред кркљања, допирале и клетве каквих би се и сам Иблис постидио. Између двије клетве први је извукао боцу хлорне киселине и сасуо је другом прво на остатке лица а потом и на генитални предио.
Онда је неко позвао полицију. Полиција је стигла али није могла ући у кафану, прије тога је морала позвати ватрогасце да исјеку набацани инвентар прекривен лешевима гостију кафане који су несмотрено похитали да измире двојицу интелектуалаца. Када је полиција коначно ушла обојица су лежала на поду у огромним локвама крви које су се већ почеле спајати у једну, растворених утроба из којих се ширио несносан задах цријевног садржаја а ноге су им се неритмично грчиле.
Прије него што је стигла хитна помоћ обојица су издахнула, наочиглед згрожених полицајаца, конобара и три преживјела госта. А када су умрли устали су и промијенили кафану.
Сутрадан се сретоше главобољни и повијени под теретом гризодушја па кришом и вјештином какву још само шверцери девиза посједују размијенише погледе и одоше сваки на своју страну.
