Најбољи српски патријарх је упокојени без обзира о којем се радило. Највећи проблем српских патријараха је то што су српски – све остало би им се и могло опростити. Жељко је прекјуче ударио по патријарху Порфирију стављајући га на листу непребројних које је исецирао „ловећи змајеве“ неслично Хосеиниу. Чему тај потрошени образац? Откуд тај приземни мотив?
Повод и намјера, узгредни псовачки ритам и простаклук, гори су од реченог. Мула Порфирије? Патријарх је, ваљда, крив због тога што није знао да је и Жељко Васојевић али да није Србин? Није ни Црногорац, а опет, јесте овај други и то сто одсто? Неко од почивших патријараха или митрополита трајно му је „омразио“ српство, а Ђукановић га је и поред свега апсолутно утврдио у црногорству?
Жељко није слушао бесједу – неко од пријатеља колумниста му је препричао. Тако је због нечега, због неке „натрухе“ или пањкања показао кивност према Патријарху, али и хрватским љевичарима, више, чак, него према Мојсију Зечевићу једном од његових бираних Васојевића? Истини за вољу, да је жив, Мојсије би данас трунуо у затвору због вјерске нетолеранције и то у истој ћелији са Владиком Радем. Из „грађанске“ визуре Жељко их не би бранио, мада, ни они се не би жалили на судбину. Имам поуздану слутњу ко би био Карађоз у том казамату. Нашли би га у ужем кругу доказаних из овог „грађанског“ дијела наше већине.
Елем, што не би рекли у Васојевићима, мене брине Жељкова острашћеност и призирање „Српског света“ тамо гдје није поменут ни једном, чак ни кроз „удаљену сумњу“. Брине ме и што прозива Бечића и Абазовића који нису били присутни колико ни он, и то истом узаврелошћу којом замјера Патријарху што је говорио о ономе о чему није? Зашто је, уз све неречено, Жељко „припуцао“ и на митрополита Јоаникија називајући га ђилкошем, ствар је већ неукуса или каквог приземног мрзитељског порива који се не омакне, него чучи у дијелу соматског за који су до сада биле специјалисти само Тамара и Мирна Никчевић.
Најуспјелији Жељкови текстови бивали су они о Миловим политичким егзибицијама – о рокенролу и Цркви, међутим, ђаво попио. Врцавост мисли је замијењена увредљивошћу и нажалост нескривеном мржњом. Ђукановић је колико јуче казао : „сваког Србина доживљавам као најбољег Црногорца“ и, потом, непреобрази се ни гора ни вода. Да је Патријарх Порфирије казао: Сваког Црногорца доживљавам као најбољег Србина, Жељко би му забранио улазак у Црну Гору као Душко Марковић Бећковићу због склоности да пјева и плаче над судбином властитог народа у тренуцима у којима је требао само да ћути и гледа. Чак и они с Белведера знају да су Васојевићи српско племе, изузев Жељка који је аплеменичан. И онај Муховић који је недавно „стријељао“ Његоша посвједочио би то и алалио из један у један.
Ипак, и поред свега, сматрам да су једна колумна и један колумниста, па макар био и власник Вијести, мали изазов и превише приземна ствар да се са њим и њима не расправимо гдје год, па и на њиховом терену. Придати толико наше народне пажње једном увредљивом и псовачком тексту није вриједно. Поштујем и револт „отпраћивања“ али као представник скромних људи који добро памте морао бих претходно крвнички заратити са некима из „наше коалиције“ који су „пренаједени“ српских мандата, до данас наставили да пљују и по Српској Цркви и по њеним великодостојницима.
Не заборављам ни оне „братске медије“ који су почившег Митрополита излагали руглу и оптуживали за издају до посљедњег тренутка његовог живота. Патријарх српски Порфирије до сада је показао да је достојан наследник својих претходника, па колумна Жељка Ивановића неће дотаћи ништа од жељеног, ни историју ни свод надахнутог и бритког свједочења о људима и догађајима.
Има она народна која каже нешто о ђилкошу поред пута који свакога ђилкоши, а себе не види. Можда и није о ђилкошима али ја бих се заклео да јесте.
Горан Даниловић
Извор: Фејсбук
