Пише: Милан Радоњић
Више од једне деценије било је потребно властима у Београду и њиховим епигонима да својом дилетантском, непоштеном и кукавичком политиком, до темеља сруше преговарачку позицију Срба на северу Косова. Вест да ће бити срушена и кућа у којој је више од две деценије у Косовској Митровици радио Оливер Ивановић, последња је потврда методичности у овој циљаној деструкцији. Темељно рушење нечијег дела подразумева наиме, и уништење самог сећања на њега.
Симбол отпора
Да ли ће грађани Косовске Митровице допустити да се са лица земље збришу симболи борбе против етничког чишћења, или ће се и овако сломљени, ипак, поново сетити снаге и јединства коју су осећали када их је водио њихов човек из Беле куће, који је пре 25 година немогуће учинио стварним, сазнаћемо брзо.
Кућа у улици Сутјеска 64 коју је Ивановић деценијама користио као канцеларију, била је власништво компаније Дуван и продата је на другој аукцији косовске Агенције за приватизацију у јулу 2023. Недавно је нови власник заменио браве, а прошле недеље из ње избацио ствари које су припадале Ивановићу и његовој Грађанској иницијативи СДП.
Према поузданим изворима Радара, нови власник је Бурим Фазлију, предузетник из јужног дела Косовске Митровице, власник веома успешне грађевинске фирме Техно Бурими, као и престижног угоститељског објекта Палас Хотел&спа у јужној Митровици.
Иначе, прва аукција из 2018. године, на којој је (као и на последњој) учествовао Никола Ивановић – најстарији син убијеног лидера косовских Срба, поништила је Агенција за приватизацију, пошто се на расписану аукцију јавио само један понуђач. На следећој се пријавило укупно пет, а победио је бизнисмен из Митровице понудивши 102.000 евра за кућу, која према тржишној процени вреди око 20.000.
Кућа је горела у ноћи 1. априла 2013. (рођендан покојног Ивановића), неколико недеља пре него што је Ивица Дачић уз посредовање Катрин Ештон са Хашимом Тачијем потписао Бриселски споразум који је Ивановић претходно отворено критиковао. „На Дивљем западу, и овде се то решава на исти начин. Пошто немам личних непријатеља, остаје ми да закључим само да је мој политички ангажман мотив за неког екстремисту да се на овај начин разрачуна са мном. После 14 година доводимо у питање сопствени опстанак. То треба сви да схвате. Вероватно хоће, али бојим се да ће тада бити касно“, рекао је тада Ивановић
Александар Ивановић из Народног покрета Србије, братанац убијеног лидера косовских Срба, истиче да је данас јасно да неко није желео да дозволи да та кућа остане у власништву породице и још важније да постане било какав симбол.
„Кућа је била изнајмљена по дугорочном уговору, који је истекао. Идеја мог брата Николе била је да ту кућу откупи и од ње направи меморијални центар. Дакле, да се на првом месту спречи њена пренамена и рушење, да се мало среди и да постане Оливеров меморијал. Намера је била да када се стекну услови тај простор буде враћен у власништво града и да се тако сачува успомена на Оливера као некога ко се цео свој живот борио за Митровицу. Информације о тој намери упутили смо општинским органима Северне Митровице, никакав одговор нисмо добили, а кроз ту кућу је прошло више команданата Кфора него кроз било коју другу на Косову.“
Саговорник Радара наглашава да је кућа у веома лошем стању, те да ни њена локација није ни по чему специфична осим по чињеници да је у њој дуго година боравио и радио најпознатији и најпоштованији грађанин Косовске Митровице, а да је цена по којој је плаћена бар петоструко већа од тржишне.
„Та понуда и новац који је исплаћен нема никакву економску логику. То није кућа на Дедињу. Мој брат је разговарао и са купцем и питао да ли је спреман да му је прода по цени коју је платио, иако ми тај новац немамо, јер нам је битно да је сачувамо. Одбио је, јер намерава да на њеном месту подигне зграду са пословним простором у приземљу. Да су држава Србија или Српска листа стварно имале мотив, могли су то да спрече. Да стоје иза својих речи да је Оливер био њихов пријатељ и саборац за српску ствар на Косову, то никако није могло да се догоди. Видели смо какав је луксуз уз помоћ државе Милан Радоичић изградио на Газиводама, а то је само један од објеката којима располаже.“
Небојша Поповић: Шта је Вучић поручио Црној Гори о ЕУ у Котору
Александар Ивановић истиче да Оливер није случај који је остао у фиоци, да се људи сећају његовог наслеђа и схватају шта је он значило за косовске Србе. Испред те куће се макар једном годишње одаје почаст Оливеру, она је сада поново постала симбол и место окупљања. Зато је било важно уклонити тај симбол. Српска листа је била у могућности да улицу у којој је Оливер убијен назове његовим именом. Уместо тога добио је нешто што више личи на депонију него на уређену улицу. Да је постојала жеља, они би по Оливеру назвали улицу у којој је убијен, али они све време беже од те симболике. Њихова идеја је да се све у вези са њим што пре заборави, али последњих шест година им то не полази за руком.“
Да је било савести и да власт у Србији стварно поштује Ивановићево наслеђе, неко би приметио да је ружно да се комеморације његовом стрицу обављају испред те трошне куће, каже Ивановић.
Понуда коју нико није чуо
Милија Милосављевић Ктитор, предузетник пореклом са Косова, објавио је недавно на друштвеној мрежи „Икс“ својеврсну понуду да откупи кућу из пијетета према Оливеру Ивановићу, уз оцену да је спреманда лицитира без ограничења.
„Мислим да би Оливер по ономе што је учинио за Митровицу и Србе на Косову требало да има најлепши трг у граду. Са друге стране, не верујем да би и они најзлонамернији у Приштини били срећни да виде да се та кућа сруши. Оливер је био човек суживота и разумевања. Другог дана пошто је убијен РТК је објавио емисију о њему. Никада нисам видео тако лепу емисију о њему у Србији. Чуо сам се тог дана са једним пријатељем из Приштине, веома угледан човек, да му не помињем име, рекао ми је да је цела његова породица седела на поду и плакала“, прича Милосављевић.
Милосављевић је за Радар потврдио да жели да откупи кућу од новог власника, али да су шансе за то сада нажалост мале. „Та кућа би требало да се откупи и да се реновира таква каква је сада, и ја бих то, ако се стекну услови, са задовољством учинио. Мислим да би било исправно да се у ту кућу сместе сви његови спортски трофеји, сви симболи његовог ангажовања. Имао је у себи нешто, фино, благо, божије.“
Прекрајање историје
Миливоје Михајловић, новинар и дугогодишњи пријатељ Оливера Ивановића, истиче да је индикативно да се нико није побунио када је кућа продата на другој лицитацији.
„Та кућа је за мене била место на коме је организован отпор етничком чишћењу севера Косова. Била је седиште Српског народног већа и ми смо је тада у жаргону називали Бела кућа. Била је тако називана због боје али и због значења, симболике, то је буквално био епицентар отпора етничком чишћењу, али и више од тога. Била је симболичко упориште ка коме су људи у Митровици гледали како би повратили веру да треба остати на Косову.“
Михајловић упозорава да је овакав третман на неки начин покушај брисања сећања на Оливера Ивановића и подсећа да ће они који су га убили желети да обришу и само сећање на њега.
„Ова продаја је вероватно и прилика да се и та спомен-плоча ишчупа и да сећање на Оливера остане фикција у глави неких нових клинаца. Они који су се родили 1999. године имају данас 25 година и одрастали су са митом о браниоцима моста. Али људи који се данас тако представљају, немају везе са целом том ствари. Дакле, тај мит о одбрани Митровице од етничког чишћења се полако дезинтегрише и ово је само једна цигла која се из тог зида извлачи. Један део људи је поткупљен, други заплашен, а трећи елиминисан. Има доста људи који ће пристати на све то. Жао ми је због тога. То је јасна намера да се људи обесхрабре, дванаест година ти људи се држе у страху, а сада се после свега овако понижавају.“
Док Радоичић зида своју нову вилу на Дедињу, пошто ону на Газиводама сад користи КПС, једна трошна кућа у којој је дуже од две деценије живео и радио Оливер Ивановић, спречавајући егзодус са севера Косова, спрема се за рушење.
Забрана сећања, дамнатио мемориае била је казна у старој Грчкој, али и у Риму, намењена онима чији су злочини толико велики да је држава одлучивала да укине сваки спомен на њих и њихово наслеђе. Попут Херострата који је запалио Артемидин храм у Ефесу, али и по злу запамћених сенатора или диктатора, попут на пример Калигуле.
Извор: Радар
