Пише: Мирољуб Вучковић
Једноставан слободан стих као кондензована дефиниција статуса Канског фестивала који воде „филмски монаси“, што би рекао професор Влада Петрић, проповедник синематичности и непријатељ филмског наратива. По професору Петрићу, оснивачу Харвардског филмског архива, који сада „уређује Кинотеку на небу“, монаси храма на Кроазети заветовали су се на верност филму, сталном изналажењу новог и бескомпромисног и свесни су потребе да не треба варати, али да је разумљиво посегнути и за филмским наративом. Оно што се сваке године представи свету у канској фестивалској палати, потврда је вредности и/или наговештај новог што ће бити предоминантно у годинама, већ и у месецима који предстоје, јер брзина којом продире ново, због нових технологија и новостворених навика публике везане за однос према новом, јесте изненађујуће непредвидива и нова.
Кански филмски монаси годинама су били „чувари догме“ – на Фестивалу треба приказати само филмове који су снимљени да би публици били приказани превасходно у биоскопима. Од филма Рома Алфонса Куарона, који је снимљен за Нетфликс и 2018. тријумфовао у Венецији, Кан је модификовао критеријуме и отворио врата за могућности које нуде платформе. Кански фестивал је такође опрезно, а руковођен отвореношћу венецијанске Мостре, која је у склопу Уметничког бијенала прихватила пројекте из домена ВР – виртуалне стварности, ове године увео сличну програмску линију.
Током две недеље у мају, Кан је привремено удомио више од тридесет хиљада филмских посленика различитих структура и нивоа. Многи од њих, свечано одевени, стрпљиво су стајали пред сигурносну проверу уочи уласка у дворану „Лимијер“. До Палеа су допешачили или стигли на мопедима, обучени у тамна вечерња одела. „Смокинг за господу и високе потпетице за даме“ део су канске традиције – настојања да се свечаном одећом пружи подршка дигнитету професије. Такође, да се забораве дани снимања филмова на бизарним местима, по киши и у блату, снегу и ветру, у песку, мочварама… међу досадним инсектима и опасним дивљим зверима. Дигнитету професије доприносе и модели, манекенке, старлете, претенденти на славу, који заједно са значајнима корачају уз црвеним тепихом пресвучене канске степенице за небо.
Хрватски филм добио Златну палму у Кану, говори о злочину у Штрпцима
А филмови? Очекивања су огромна, нестрпљење велико. Објава наслова филмова, њихових аутора буде знатижељу, а траг који они оставе после канске премијере понајчешће деклинирају од надања која буде „читање канског менија“ – из најаве програмских целина. Званична селекција за награде и Златну палму, Известан поглед који је контратег увек бременитом а тесном главном програму, истовремено весник нових струјања и имена, као посебно предсобље за улазак на главни програм, још два независна програма – Петнаест дана аутора и Недеља критике које организују удружења француских редитеља и филмских критичара, чине лавиринт кроз који треба проћи неоштећен током десет фестивалских дана.
И за случај да је филмска сезона млитава, Кан нуди решење. Од прошле године председница фестивала је Ирис Кноблох, дугогодишња заступница Ворнер Медија у Француској и Немачкој, с одличним везама на оба континента. Њен позив на Фестивал у Кану се не одбија. У високо емотивном говору на отварању Фестивала, Жилијет Бинош, новоизабрана председница Европске филмске академије, уручила је Златну палму за каријеру глумици Мерил Стрип, добитници три награде Оскар – за главну (Софијин избор 1982. и Челична леди, 2011) и једну споредну улогу (Крамер против Камера 1979), а у Кану дебитовала 1978. у филму Ловац на јелене, Мајкла Ћимина.
На свечаном затварању Фестивала, Френсис Форд Копола уручио је Златну палму за каријеру Џорџу Лукасу, сценаристи, редитељу и продуценту славних филмова – Ратови звезда, Индијана Џонс… чији деби – Амерички графити из 1973, многи овдашњи некада млади љубитељи филма, сматрају почетком историје седме уметности.
Уочи овогодишњег Канског фестивала преминули су Пол Остер, писац, сценариста и редитељ (Дим, Плави у лицу, 1995, Лулу на мосту, 1998…) и Лоран Канте, редитељ филмова Људски ресурси (1999) и Тајм аут (2001), гост београдског Феста пре него је на Канском фестивалу 2008. освојио Златну палму за филм Између зидова, за француски филм, први пут после 1987. и филма Под сунцем Сатане, Мориса Пиала. Фестивал је на достојанствен начин обележио одлазак двојице великих уметника.
Вим Вендерс је после два филма на програму прошлогодишњег Кана овог маја подржао обновљену премијеру своје Златне палме, филма Париз, Тексас, у историји Фестивала јединог победника Кана који у свету није имао ниједну негативну рецензију.
На главном и на програму Известан поглед приказано је много храбрих филмова, понекад опасних, веома често с атрибутом произведен или копродуциран с Француском. Француска кинематографија, која има други у Европи највећи буџет оживљене слике, једина је профитабилна и функционална, јер стално унапређује модел створен после Другог светског рата, у време немаштине која је била надахнуће за стварање уносног посла везаног за кинематографију. Уколико је и један франак, сада евро, француског новца уложен у настанак филма, он има ознаку француског порекла. Креаторима канског програма то је додатна отежавајућа околност у компоновању програма, јер како задовољити све а не повредити многе. Тјери Фремо, директор Фестивала и његови сарадници свакако нису мучили ову муку када су у програм ставили један од најбољих филмова 2024. – Емилија Перез, Жака Одијара, добитника Златне палме 2015. за филм Дипан.
Емилија Перез је трилер и мјузикл, снимљен на шпанском у Мексику, у миљеу нарко-мафије, са спретном адвокатицом, која је спремна да до краја прецизно изведе сваку жељу свог клијента, нарко-боса који тежи да промени идентитет тако што ће променити не само изглед, већ и пол. Без обзира на немогућност покушаја да се на убедљив начин „пичује“ овај филм, резултат је очаравајући, јер све музичке нумере далеко су боље него у раније снимљеним мјузиклима Жака Демија или покушаја Алана Ренеа или Ларса фон Трира са Плесом у тами у коме је ритам музике произлазио из органски постављеног ритма филма. Код Одијара су кореографије и песме мање коментар, а пре акценат за његову идеју. Глумице, укључујући и трансџендер, добиле су награду за глумачки ансамбл.
Захваћени плимом Жија Жанг-кеа саткан је од неукључених фрагмената филмова које је снимао у протеклих двадесет година, који прате изградњу највеће бране на свету чије је подизање изазвало пресељење милиона људи из домова које је прекрила вода. Филм је, на први поглед, хроника догађаја, у дубини Захваћени плимом је наставак првог светски познатог филма овог редитеља, Платформа, награђеног у Венецији пре 24 године. У мери у којој је филм Платформа био сажетак промена у Кини, од опере у униформама Седокоса девојка до хитова групе АББА, при чему исијава оптимизмом, Захваћени плимом краси сета, осећање несигурности живота у „корпоративним механизмима“ савремене комунистичке Кине.
Мотел Дестино, бразилског редитеља Карима Ајнуза, госта овогодишњег Феста са филмом Краљичина игра приказаним у Кану 2023. је питорескни филм ноир у црвеном, о љубавном троуглу смештеном у трули мотел у коме гости не престају да дахћу, снимљен са савршеним осећајем за текстуру чврстих и меканих материјала, од сведеног намештаја до оскудних костима.
Шта су у Кану радили Андреа Арнолд, Пол Шредер, Паоло Сорентино, Кристоф Оноре, Френсис Форд Копола, Дејвид Кроненберг, Јоргос Лантимос?
Андреа Арнолд је оправдала очекивања, а није добила награду. Пол Шредер се спремао за биопик о Френку Синатри. Паоло Сорентино, финансиран од Сен Лоран продукције, урадио је мегасофт рекламу за цигарете, као израз метастазе сопственог стила. Кристоф Оноре је снимио Мој Марчело, елеватед хоме мовие у коме се Кјара Мастројани трансфигурише у свог оца, с Катрин Денев, која од диве буде само посесивна мајка. Дејвид Кроненберг је, заробљен у временској капсули, после Видеодрома, пренебрегао да још увек није време за органиц цyбер. Френсис Форд Копола представио је Мегалополис, стотину и десет милиона долара тежак пројекат, финансиран од сопственог новца стеченог производњом вина у Напа долини. Да је некадашња критичарка њујоршког Вилиџ војса Полин Кејл читала поезију Бранка Радичевића, свакако би по суочењу са новим Кополиним филмом кратко навела први стих из Радичевићеве песме Ђачки растанак – „Много хтео, много започео.“ Касно!
Јоргос Лантимос је између припреме новог амбициозног филма, после тријумфа у Венецији са изузетним Јадна створења, у Кан донео три стилске вежбе са Виљемом Дафоом, Емом Стон и Џесом Племонсом награђеним за најбољу мушку улогу. На површини, Врсте љубазности као синематични троугао, апстрактна је посвета Лантимосовом трећем играном филму Кинета снимљеном у Грчкој. Врсте љубазности снимљен је у „апсурдистану“, као ирско-британско-америчка копродукција.
После филма Теренса Малика, Дрво живота који је 2011. освојио Златну палму, ова награда поново иде у Америку, за веселу комедију Анора (нар) о узбекистанским секс радницама на Менхетну, у режији Шона Бејкера. Награду је Бејкер посветио секс радницима широм планете и указао на то да је судбина филма тамо где је и почео – у биоскопима.
На додели награда добитници су се уздржали од јаких коментара, поготову политичких. Могућа је презасићеност политиком, али никако не и дистанцираност Кана од увида у стање ствари у свету. Семе дивље смокве, снимљен потпуно илегално у Ирану, у режији Мохамада Расулова, у домовини осуђеног на вишегодишњи затвор, поздрављен је дванаестоминутним аплаузом. Изгледало је да је то најава Златне палме за филм доброг редитеља, али не и најбољег који потиче из Ирана. Његов политички есеј демонстрира високо разумевање за жртве, али не може да се ослободи баласта наменског филма који прецизно, али механички развија тезу о рађању и савладавању унутрашњег непријатеља, у породици као огледној ћелији друштва.
Ксавије Долан, председник жирија за програм Известан поглед, уз срдачну похвалу селекцији изразио је своју солидарност с браћом и сестрама на Блиском истоку, без обзира на то да ли су то палестинске жртве или израелски таоци, апелујући на хитно заустављање крвопролића.
Ова изјава провукла се неопажено, испод многих радара.
Човјек који није могао шутјети
Свакако најпријатније изненађење овогодишњег фестивала, јесте Златна палма за најбољи краткометражни филм, која је припала Небојши Слијепчевићу за остварење Човјек који није могао шутјети. Рађен у копродукцији са Бугарском, Словенијом и Француском, овај филм је Хрватској донео прву престижну канску награду. Филм обрађује злочин у Штрпцима, када су српске паравојне снаге зауставиле воз на прузи Београд-Бар и том приликом погубили муслиманске путнике. Критика је од почетка издвојила Слијепчевићево остварење као изузетно, а Златна палма је само потврдила ауторски тријумф.
Извор: Радар
