Piše: Milenko Janjić
Nikola Jokić osvojio je treću titulu najkorisnijeg igrača NBA lige. Među pravim konkurentima za tu titulu nije bilo nijednog Amerikanca. Kako je momak iz Sombora pomirio ljubitelje naprednih statistika i košarkaške puriste, i zašto su veće šanse da buduće zvezde stižu iz gradova poput Sombora nego sa prestižnih koledža
Biti proglašen najboljim igračem najkvalitetnije lige na svetu najveće je individualno priznanje za jednog igrača u klupskoj košarci. Ponoviti takvu sezonu svima stavlja do znanja da si jedan od najboljih koji su uzeli loptu u ruke. Treće MVP priznanje – ono vodi u košarkašku besmrtnost.
Nikola Jokić je po treći put u četiri godine proglašen najkorisnijim igračem NBA lige, čime je stao uz rame veličinama poput Medžika Džonsona, Lerija Birda i Mouzesa Melouna.
Ispred košarkaša Denver Nagetsa nalaze se samo Lebron Džejms i Vilt Čemberlejn sa po četiri, Bil Rasel i Majkl Džordan sa po pet i Karim Abdul Džabar sa šest MVP priznanja.
Pravo glasa imali su renomirani američki novinari koji pomno prate NBA ligu. Da je Jokić zaista najbolji, potvrđivale su i pohvale od novinara koji ne učestvuju u glasanju, protivničkih trenera i igrača poput Lebrona Džejmsa, koji u gotovo svakoj epizodi svog fantastičnog podkasta „Mind the Game“ hvali razne aspekte Jokićeve igre – košarkašku inteligenciju, pikenrol igru, pregled terena i donošenje odluka u najbitnijim trenucima.
Razlozi zbog kojih je najbolji
Fascinantno je što je Jokić pomirio poklonike tradicionalnih i apologete naprednih statistika, ali i puriste kojima statistika nije ni bitna, već to da li igrač „igra na pravi način“, donosi dobre odluke i čini saigrače boljim košarkašima.
Ako je reč o prostim statistikama, Jokić je jedini igrač u istoriji koji je sezonu završio u prvih deset mesta u četiri statističke kategorije: broju poena (2.085 – peto mesto), asistencija (708 – drugo mesto), skokova (976 – treće mesto) i ukradenih lopti (108 – osmo mesto).
Poslednji podatak govori o poboljšanju donedavno najslabijeg aspekta njegove igre – odbrane. Broj asistencija potvrđuje da je reč o najboljem dodavaču sa centarske pozicije u istoriji košarke.
Napredne statistike, sve bitnije i cenjenije u košarkaškim krugovima, ukazuju na još veću dominaciju. Najbolji je, i to četvrtu godinu za redom, u brojnim parametrima koji su rezultat kompleksnih formula i pokazuju koliki je stvarni uticaj jednog igrača na dešavanja na terenu, poput: PER (Player Efficiency Rating, efikasnosti pojedinca), Win Shares (procentualnom udelu određenog igrača u pobedama svoje ekipe), Box Plus/Minus (razlici u rezultatu kada je određeni igrač na terenu i van njega)…
Na to se nadovezuju i zanimljivosti iz baza podataka američkih sportskih medija, kojima smo gotovo svakog jutra bombardovani. Velika je verovatnoća da vam dan počne čitanjem vesti kako je Nikola Jokić postigao nešto što niko nije u istoriji NBA lige, ili barem niko od vremena Čemberlejna, Džabara ili Džordana.
Jedna od poslednjih trivija govori da je Jokić uspeo da ostvari makar jedan tripl-dabl protiv svake ekipe sa kojom se susretao, čime je postao treći igrač u istoriji kome je to pošlo za rukom. Jokić se trenutno nalazi na četvrtom mestu večne liste sa 130 ostvarenih tripl-dablova.
Poslednja, ništa manje bitna stvar, vezana je za estetiku njegove igre koja inspiriše publiku, ali i menja način razmišljanja o košarci.
Osim karakteristika nekadašnjih centara – elitnog rada nogu, igre u kontaktu i fantastičnog poluhoroga, odnosno savremenih petica – pikenrol igre i šuta za tri poena, Jokića krase i neverovatno razumevanje igre, pregled terena i osećaj za dodavanje, što je od njega napravilo prototip point-centra. Uprošćeno govoreći, plejmejkera u telu centra.
Jokić predvodi NBA ligu po broju dodira lopte, što znači da gotovo da ne prođe napad Denvera u kojem on ne igra bitnu ulogu. Međutim, ona se u njegovim rukama ne zadržava dugo, čime se pospešuje protok lopte koji je osnovna odlika kvalitetnih napadačkih ekipa.
Jokić nesebično svojim dodavanjima čini saigrače boljima, pa nije slučajno da su brojni igrači poput Erona Gordona, Brusa Brauna ili Montea Morisa svoju najbolju košarku igrali upravo u dresu Denvera, a kasnije sve to naplatili kroz jače ugovore.
Ostatak košarkaškog sveta stiže Ameriku
Na Olimpijskim igrama 1992. godine, brazilski košarkaš po imenu Marsel de Souza izjavio je, komentarišući američki Drim tim: „Ja nikada neću biti u stanju da igram kao Skoti Pipen i moj sin nikada neće biti u stanju da igra kao Skoti Pipen. Ali, možda moj unuk bude igrao kao Skoti Pipen.“
Tridesetak godina kasnije, MVP trofej će šesti put uzastopno otići u ruke igrača koji nije rođen u SAD.
Čak i da se desilo čudo i da Jokić nije bio proglašen najkorisnijem igračem NBA lige, priznanje bi ptišlo u ruke Kanađanina Gildžus Aleksandera ili Slovenca Luke Dončića, jedinih ozbiljnih konkurenata. I četvrti je bio jedan Evropljanin, Grk Janis Adetokumbo.
Još jedan Srbin je ispisao istoriju – Nikola Jokić je MVP finala!
Po mišljenju gotovo svakog ljubitelja košarke, tu je još i Kamerunac Džoel Embid koji nije bio u konkurenciji jer je odigrao premalo utakmica. Ali to znači da pozicije pet trenutno najboljih košarkaša na svetu popunjavaju – neamerikanci.
Osim trke za MVP priznanje, američku košarkašku javnost može da brine i što njihovih igrača nema ni na vrhu liste strelaca i skakača, gde se nalaze Slovenac Dončić i Litvanac Sabonis, dok je priznanja za najboljeg defanzivca i najboljeg novajliju otišlo u ruke dvojice Francuza – Gobera i Vembanjame.
Kada na sve to dodamo i sve češće neuspehe američke reprezentacije, možemo izvući dva zaključka – ili je američka košarka u krizi, barem kada je reč o razvijanju igrača najvećeg kvaliteta; ili je ostatak košarkaškog sveta sve bliži nekada neuhvatljivoj Americi. Ili i jedno i drugo.
Kako je to počelo
Postoje razne teorije o razlozima brisanja razlika između košarke u SAD i ostatku sveta. Okupljanje nenadmašnog, neponovljivog Drim tima 1992. i njihovo učešće na Olimpijskim igrama u Barseloni imali su strašan uticaj na popularizaciju ovog divnog sporta širom zemaljske kugle, što je dovelo do znatno većeg broja klinaca koji su počeli da se bave košarkom.
Do tada jako rigidna i zatvorena, NBA liga je polako počela da otvara vrata za strane igrače. Prvo za one u najboljim godinama i naponu snage, a potom, razvojem skauting mreža, i za klince sa impozantnim fizičkim predispozicijama i talentom.
Igrači koji su dolazili, posebno evropski, stizali su potpuno taktički i tehnički obučeni. Dok je u razvoju mladog igrača u Evropi fokus na brojnim treninzima i savladavanju osnovnih elemenata igre poput tehnike dodavanja, rada nogu ili kretnje bez lopte, u SAD se treninzi zanemaruju na račun AAU (Amateur Athletic Association) turnira u kojima talentovana deca pokazuju individualne kvalitete pred očima skauta koledža.
Mnogi treneri i bivši igrači kritikuju AAU takmičenja i baš u njima vide razlog erozije kvaliteta kod američkih košarkaša.
Česti su slučajevi u kojima deca odluče da daju prioritet AAU turnirima, na kojima igraju i po tri-četiri utakmice dnevno za različite timove, u odnosu na kvalitetne treninge sa srednjoškolskim trenerima.
Usađen im je način razmišljanja po kojem nije bitno da li je njihov tim pobedio, već kako su oni odigrali. Logična posledica je da se osećaj timske pripadnosti mnogo više razvio kod stranih košarkaša, koji su često znali da provode i čitave karijere u jednoj franšizi, poput Novickog u Dalasu ili Đinobilija u San Antoniju.
Sličan trend se nastavio i kod novijih generacija, pa je zato jako teško Jokića zamisliti bilo gde osim u Denveru, Janisa bilo gde osim u Milvokiju ili Dončića bilo gde osim u Dalasu.
Sa druge strane, brojne američke zvezde poput Hardena, Durenta ili Mičela sve češće koriste nepisani postulat da je NBA „liga igrača“, pa ucenjuju klubove neigranjem ukoliko ih ne trejduju na željene destinacije, gde su saigrači kvalitetniji ili noćni život sadržajniji.
NBA je u dobrim rukama
Možda NBA liga više ne dobija dragulje iz Mičigena, Indijane ili Severne Karoline, ali ih pronalazi u mestima poput Jaundea, Atine i Sombora. Otvaranjem NBA akademija po Južnoj Americi, Africi i Aziji, značajno se širi NBA uticaj i mogućnost da sa ovih prostora dođe nova generacija o kojoj će se pričati. Što se talenta tiče, liga je u dobroj poziciji i ne treba da brine o svojoj budućnosti.
Džamal Kroford je nedavno u podkastu izneo jednu od većih pohvala na račun Jokićevog razumevanja košarke: „Džoker ne pokušava da pobedi tebe koji ga čuvaš. On pokušava da pobedi tvog trenera.“
Sada smo dobili potvrdu da je Nikola Jokić treći put proglašen za najboljeg igrača sezone, ali ćemo pričekati na odgovor na pitanje može li da izvuče svoje Nagetse iz lošeg početka serije protiv Minesote. To jest, na pitanje postoji li trener u NBA ligi koga on ne može da pobedi.
*ovaj tekst je izvorno objavljen 20. aprila, a osvežen nakon što je Jokić osvojio MVP nagradu
Izvor: Vreme
