Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
У нашој народној традицији данашњи дан представља слику хајдучког састанка, а, самим тим, и отпора империјализму, колонијализму и срамним играма великих против нас малих. Јер, да бисмо могли да се интегришемо у велике европске токове, да бисмо могли да будемо партнери великим центрима моћи, ваљало је прво, буквално, преживјети, егзистирати, опстати!
Хајдуци, а и њихове колеге ускоци, борили су се једнако против отоманске окупације, као и против западноевропског лицемјерног односа према нашим захтјевима за слободом.
Хајдуци се могу, данашњим језиком, описати као терористи, пљачкаши, разбојници и као побуњеници против официјелних државних структура… али то би био некоректан исказ који би занемарио основни мотив људске егзистенције у свим епохама и на свим меридијанима: а то је слобода.
Из перспективе слободе, и борбе за њу, ти „пљачкаши“ постају хероји и живи докази постојања живота у овим дјеловима планете, онда кад је тај живот био невидљив са видика Лондона, Париза или Берлина. Ти хероји су, његошевски речено, „хајдуци који гоне хајдуке“. А то значи да су они, између осталог, политички дјелатници, који исправно препознају „хадучију“ империјализма, као веће бандитство и већу неправду, од свих насилних и ратних акција које су они били приморани да покрену.
Ако томе додамо епски књижевни циклус, који је хајдучке подвиге уздигао на ниво општенародног моралног императива и узора, биће нам јасно да је Ђурђевдан својеврсно огледало нашег колективног сабрања и осјећаја заједништва. Огледало српско, како би га именовао Његош.
До читања у сљедећем броју…
