Пише: Ранко Рајковић
Овдашње пјесништво карактерише упорност и амбиција да се јавности представи словни запис који би у највећем броју случајева требао остати личан, сасвим личан.
Цијеним вођење дневника поетским језиком. Подржавам писање поезије за своју душу. Далеко од тога да ми смета када се пригодном приликом у друштву зачују стихови поготово у вечерњим часовима. Још боље уколико стихови буду попраћени мелодичним гласовима и куцкањем стаклених чаша наливених вином.
Главни ток домаћег пјесништва или мејн стрим како би га назвали наши европејци, окренут је посве другом циљу. Пјесништво у Црној Гори снажно је усмјерено ка јавности и свјетлостима позорнице. Свеприсутно је и разметљиво. Окружени смо ријекама стихова. У њима такорећи нема никаквог таласића, пљускања, жубора, вртлога, брзака. Највећим дијелом мртва вода.
Мртва вода не долази ниоткуд. Производи је брзина и олакост поетског оглашавања. Са 300 еура може се приуштити штампање збирке поезије. Иза појединих пјесника има и преко 30 збирки поезије у првом, другом, не ријетко и у многобројним прекпакованим и допуњеним издањима. За мале паре малтене из сваког човјека у Црној Гори може искорачити пјесник. То обесмишљава улогу и значај поезије као умјетности и врхунске језичке посластице.
Бавити се на конкретнији начин пјесницима и пјесништвом у Црној Гори, документовати површности, празњикавости, претенциозности, указивати на замарајуће баналности и шаблоне који их прате значило би замјерити се не малом броју твораца поезије. Зато о пјесништву оних који се пјесницима представљају и потписују размишљам лежерно и уопштено. Свјесно се замлаћујем масовном појавом којој смо подвргнути као читаоци, слушаоци, гости на промоцијама пјесничких збирки.
Могу бити добар пријатељ с пјесницима али остајем противник институционалног подржавања пјесничког празнословља. Дуже од пола вијека министарства, секретаријати, заводи, директорати, управе и други органи задужени за културу са разних нивоа подстичу и спонзоришу пјесништво, расписују конкурсе за пјесничко стваралаштво. Чести позиви пјесницима да се кандидују и надмећу за дођељивање разноразних награда и признања шкоде поезији јер јој не дозвољавају да одстоји и сазри. У прошлости није тога било у толикој мјери. Поезија је жњела славу на друге начине. Не противим се пјесничким наградама колико год да их има, а има их много и премного. Нека поезија каква год да је убере славу. Нека се множе и књиге и вечери поезије. Немам замјерки. Намјера ми је да узгредно укажем на замор и бескорисност који прате штампања и представљања поезије у Црној Гори.
Борис Пастернак велики руски и писац и пјесник питао се треба ли умјетност да буде као фонтана или као сунђер. Да ли умјетност треба да штрца или да упија. Код нас поезија штрца на све стране. Не расипа се из чистих, издашних извора нити се испумпава из рударских копова оне старе добре поезије која је упијала искуства разних култура и цивилизација. Код нас поезија штрца из устајалих тема. Поетски резервоари су плитки. Вербално су разуђени и интелектуално скучени. Из њих се на помаљају идеје. Оно што се поезијом црпи углавном долази из интимистичко-симболичног или фолклорно-историјског миљеа. Пјесници и даље не схватају да се до добре поезије не долази гланцањем одабраног мотива, личних осјећања, колективних подсвијести, подсјећања и духовних вибрација већ снагом и дубином идеја које се размењују са читаоцима.
Пјесници лагодно одвајају сопственог бога од Бога, своју историју од Историје, своја промишљања и кругове интересовања од Круга у чијем би центру требала бити мисао. Пјесници сматрају да им таква сепарирања обезбеђују такозвану аутентичност поетског израза. У поезију може ући и врућ јутарњи бурек, и тиква као материјал за питу бундевару. Поезија може удомити било какав склоп уколико потпомогнут сусједним ријечима води ка идеји. Нажалост огромна већина наших пјесника, било да пишу у слободном или римованом стиху, остављају иза себе неке неинвентивне, интимистичке, вербално штрчеће и безидејне материјале.
Заблуда је да поезија може постићи квалитет у неким изолованим сегментима обојеним оним што је само пјеснику разумљиво. Читајући поезију пјесника из Црне Горе стекао сам утисак да пјесме не пишу за читаоце већ за себе. То је одлика провинције гдје свако ограђује и означава свој плац с намјером да га упише у катастар културе и на њега добије власнички лист један кроз један. Пјесницима је важније да им се књига нађе у COBISS-у (штампарско-библиотечко-информационом систему) него у рукама приљежног читаоца.
Из искуства знам да су пјесници суревњиви на читаоце. Пјесници зазиру од разговора у којима би им читаоци на спонтан начин предочили утиске које на њих оставља прочитана поезија. Пјесници не маре за читаоце. Небитни су им. Пјесници траже написмено да су пјесници. Очекују да се вијест о њиховој књизи пјесама објави у новинама, да ту вијест попрати понека реченица из предговора и одабрана пјесма. О пјесницима најчешће пишу колеге пјесници или увиђавни професори књижевности. Критике поезије су ријетке и рестриктивне. Круг критичара је изузетно сужен.
У Црној Гори дуже од пола вијека бесомучно се штампају књиге поезије. Има их на хиљаде и хиљаде. Прате их промотивне вечери. Често помислим да не присуствујем обелодањивању поезије ваћ ударничком раду и смотри типографских радника и књиговезаца.
Мноштво пјесничких књига, као да излази са фарми, на којима се у поетским љуштурама обједињују, пакују и дистрибуирају ароматизовани и лако конзумни стихови. Из њих се не може излећи пиле. Као поклоник добре поезије нестрпљиво чекам да видим оно мало жуто паперјасто биће које би ми симпатичним трчећим ходом и пијукањем скренуло пажњу на своју животност. Има неколико пјесника у Црној Гори који су ми заиста пружили тај ужитак. Хвала им.
Гледано ан женерал, из обимних опуса, из пјесничких прегнућа и дамара различитих пјесничких генерација не пулсира креативни нерв. Изостаје онај заметак из кога би се развио јасан и чулан поетски глас. Овдашње пјесништво почиње и завршава се као јефтин серијски производ. Конзумирамо га рефлексно, листајући овлаженим кажипрстом десне руке пјесничке збирке. Нема умног напрезања. И када метричком вјештином пјесници успију да склопе допадљиве пјесме оку проницљивијег читаоца не могу умаћи њихове паучинасте структуре.
Поезији приступамо у маниру доручка на бази полупансиона. Када сам већ добио књигу поезије гратис окусићу нешто из ње. И тако читаоци једу пјеснике за доручак јер креативност читалаца не ријетко надмашује стваралачке могућности пјесника. Зато би било оправдано рећи „Појешћу домаћу поезију за доручак“.
Употријебљена метафора нема за циљ да увриједи пјесништво и пјеснике ваћ да појасни односе ствараоца и конзумената савремене поезије у Црној Гори. Чињеница је да нам се поезија припрема и сервира свакодневно. Има је у изобиљу. Не маримо што је сува, хладна, танка, безукусна и далеко од квалитета онога што се некад поезијом називало. Из голе пристојности је кушамо. Неко на залогајчић а неко на пуни оброк.
Чему овакво генерализовање домаћег пјесништва?
Зато што поезија као лапидарна форма изискује неупоредиво мање читаочевог времена него проза. Поезија се брзо усваја. Лако се памти и с лакоћом говори. Дубоко продире у душу и мисао када је права. Нажалост права поезија изостаје.
Вјерујем да оно што се стихом описивало прије неколико хиљада година и оно што се стихом описује данас исхрањује и инервише исти коријен. Када је тај коријен дубок и чврст, када његови сочни ризоми опскрбљују људски дух може се уживати у љепоти поезије. Умјесто тога у Црној Гори добијамо евидентни пјеснички парадокс (ЕПП), огромну продукцију праћену саморекламерством и лошим квалитетом.
Остајем при ставу да је веома битно образовање пјесника. Истраживање и његовање поетских коријена (наслеђа) корисно је како за ауторе поезије тако и за читаоце у земљи претрпаној књигама поезије у покушајима да се поезијом изађе из грмена маленога.
Мене лично у младости је привлачила естрадна милозвучност стиха и лакоћа теме. Данас ме усрећује свјесност о идеји пјесме. Да ли човјек временом сазријева или се претвара у пријеко и досадно џангрисало попут мене просудите сами.
У Подгорици 21. марта 2024. године на Свјетски дан поезије
