U proteklih nekoliko dana u Australiji se više radničkih sindikata javno izjasnilo protiv sporazuma „Aukus”, jer ga vide kao nepotrebnu eskalaciju koja će im prouzrokovati veliki ekonomski gubitak. Kroz aktivno uključivanje u vojnopolitičke saveze koje predvodi Vašington i opredeljenje da se naoruža sistemima koji omogućavaju izviđanje, praćenje i borbu daleko od sopstvenih obala, australijska vlada jasno stavlja na znanje da želi da parira rastu kineske moći u južnom Pacifiku. To opredeljenje, međutim, kontinentalnu državu može ekonomski skupo koštati i uvesti je u duži period neizvesnosti.
Odluka vlade u Kanberi da na podsticaj Vašingtona krene u nabavku skupih podmornica na nuklearni pogon koje će biti korištene za patroliranje vodama uz obalu najmnogoljudnije zemlje sveta i tako doprineti vojnopolitičkom pritisku zapadnih sila na Južno i Istočno kinesko more ozbiljno je uznemirila Peking i dolila ulje na već zategnute odnose Australije i Kine.
Australija se poslednjih decenija suočava s velikom dilemom u odnosima s inostranstvom: s jedne strane ona je još od sticanja nezavisnosti verni vojnopolitički saveznik Velike Britanije i SAD, koji je ustupio spostvene trupe u svim bitnijim ratovima koje su vodile te anglosaksonske države, a sa druge strane geografska i ekonomska realnost diktiraju potrebu da se Kanbera više okrene razvijanju odnosa s Kinom i drugim azijskim državama.
Naime, Kina je ubedljivo najveći australijski spoljnotrgovinski partner – zemlja s kojom Kanbera ostvaruje razmenu čiji je obim duplo veći od onog s drugim najvećim trgovinskim partnerom, Japanom.
Pokušaji da se ostvari optimalna ravnoteža između istorijskih i ideoloških veza sa Zapadom i ekonomskih sa Istokom, čini se, definitivno su napušteni ranije ovog meseca kada su australijski premijer Skot Morison, američki predsednik Džozef Bajden i britanski premijer Boris Džonson zajedno objavili plan o opremanju australijske mornarice s najmanje osam podmornica na nuklearni pogon, koji podrazumeva transfer osetljive tehnologije mini nuklearnih reaktora koju je prvobitno razvio Vašington a potom preuzeo i prilagodio London.
Suzbijanje vojnopolitičkog uticaja Kine na Azijsko-pacifički region
Osnovni cilj tog plana je da se australijska mornarica osposobi da deluje dalje od svojih obala i tako se aktivnije uključi u štit koji Vašington gradi skupa sa Japanom, zapadnim saveznicima i Indijom a čija svrha je suzbijanje vojnopolitičke ekspanzije Kine, odnosno, suprotstavljanje njenom fizičkom, vojnom prisustvu u Indo-Pacifiku.
Snabdevanje tim podmornicama, koje su brže, većeg radijusa delovanja i tiše (a samim tim i teže za otkrivanje) od klasičnih na dizel pogon otvorena je poruka Pekingu da Kanbera namerava da mu vojno parira u morskim prostranstvima Pacifika i da se nedvosmisleno svrstava u ešelon anglosaksonskih i drugih zapadnih sila koje Vašington mobiliše kako bi sprečio dominaciju Kine nad Južnim kineskim morem i odvratio je od pokušaja da u svoj ustavni okvir reintegriše odmetnutu provinciju Tajvan.
Stvari su još jasnije kada se uzme u obzir da su vlasti u australijskoj prestonici objavile i da planiraju da nabave podvodne dronove, mrežu sredstava za praćenje podmornica, protivbrodske rakete velikog dometa i krstareće projektile, te da zajedno s Amerikanicma razviju hipersonične rakete – sve to ukazuje na nameru da se, kao protivteža rastu kineske mornaričke moći, steknu sposobnosti za projektovanje sile dalje od sopstvenih obala.
Australija će u narednih deset godina izdvojiti za vojsku čak 270 milijardi američkih dolara. Motive za jačanje armije i vidni iskorak ka naručju SAD i Velike Britanije treba pre svega tražiti u osećaju ugroženosti koji ima establišment u Kanberi.
U proteklih nekoliko godina australijski političari u više navrata su se žalili da Kina nastoji da svoj ekonomsku moć, kao najvećeg kupca australijskih proizvoda i usluga, pretoči u politički uticaj na unutrašnja dešavanja u državi kontinentu.
Takođe, Peking poslednjih godina odvaja velike sume novca za infrastrukturne investicije u ostrvskim državama južnog Pacifika, gde Australija već decenijama ima dominantni ekonomski i politički uticaj, što se u Kanberi doživljava kao opasni upliv koji potkopava njene interese u regionu.
Tmurni oblaci nad odnosima dve zemlje
Pre dvadesetak godina Australija je formulisala politiku većeg ekonomskog povezivanja s Kinom, pa i političkog zaokreta ka azijsko-pacifičkom regionu, u smislu većeg posvećivanja diplomatiji i odnosima sa zemljama jugoistočne i istočne Azije.
To pragmatično redefinisanje spoljnopolitičkih i ekonomskih prioriteta počelo je u poslednjim godinama vlade premijera Džona Hauarda i došlo do izražaja za vreme premijera Kevina Rada, koji je, po profesiji sinolog (stručnjak za kineski jezik i kulturu) i koji je u fotelji predsednika vlade sedeo od 2007 do 2010. godine.
Uzroci zaokreta prema Aziji bili su rast važnosti Kine i drugih azijskih zemalja kao trgovačkih partnera, ali, nakon odlaska premijera Džona Hauarda, i samoispitivanje u vezi učešća autralijskih vojnika u operacijama SAD i njenih saveznika u Iraku i Avganistanu, u koje se Kanbera upustila pod palicom tog šefa Liberalne partije, koji je naglašavao zajedničko poreklo i pogled na svet sa Velikom Britanijom i SAD, odnosno, pripadnost Australije anglosaksonskom svetu.
Međutim, odnosi između dve zemlje, i ranije politički zategnuti zbog razlika u gledanju na Tibet, provinciju Tajvan i ujgursko pitanje, naročito su zahladili u poslednjih nekoliko godina. Međusobno nepoverenje je posebno poraslo 2020, kada su australijske službe bezbednosti pretresle domove četiri kineska novinara pod sumnjom za špijunažu.
Kina je uzvratila sopstvenim privođenjem australijskih medijskih poslenika. Peking je prošle godine razočaralo i to što je Kanbera, kao deo vojnopolitičkog bloka usmerenog na suzbijanje kineskog uticaja u Tihom i Indijskom okeanu poznatog kao „kvadrilaterala” (SAD, Japan, Australija, Indija), uzela učešća u združenim mornaričkim vežbama „Malabar”, te razgnevilo to što se Australija pridružila američkom zahtevu da se ispita poreklo novog korona virusa, odnosno, to da li je on potekao iz vojne laboratorije u Vuhanu.
Takođe, australijski vrh redovno glasno izražava zabrinutost za ljudska prava u Hong Kongu i kineskoj provinciji Šinđijang, što je, gledano iz Pekinga drsko mešenje u unutrašnja pitanja i izraz anglosaksonskog kolonijalnog mentaliteta koji je uveren da ima pravo da deli lekcije drugima. Kineske vojne stratege brine i stacioniranje američkih efektiva na severu Australije.
S druge strane, političare i stanovništvo s južne polulopte uvredilo je „ruganje” kineskih zvaničnika povodom nedavnog priznanja da su specijalne jedinice australijske vojske počinile zločine nad civilnim stanovništvom u Avganistanu. Australijska vlada zazire od infiltracije kineskih špijuna u svoje konzulate, kompanije i parlament, pa i od direktnih ekonomskih pritisaka Pekinga na svoju politiku.
Neizvesna budućnost?
Odlučivši se za kupovinu britanskih podmornica sa nuklearnim pogonom, koje se zbog svog velikog radijusa kretanja mogu shvatiti kao ofanzivno oružje, i sklopivši ovog meseca, pod vođstvom Vašingtona, novi trilateralni vojni savez „Aukus” koji uključuje i London, Australija je pokazala da definitivno odustaje od ikakve političke suzdržanosti kada je u pitanju rivalstvo između SAD i Kine, te da nema nameru da se povuče pred kineskom finansijskom moći u južnom Pacifiku, već da je opredeljena za pariranje i vojnopolitičko nadmetanje, uz oslanjanje na Vašington.
S tim u vezi sigurno je da pred Kanberom stoji neizvesna budućnost, koja će možda zahtevati mnoge ekonomske žrtve. Naime, ogromno kinesko tržište apsorbuje značajne količine australijske rude, poput uglja i gvožđa i poljoprivredne produkte kao što su goveđe meso, mlečni proizvodi, vino i drugo.
Peking je već 12 godina najveći kupac australijskih proizvoda, partner koji upija preko trećine svog izvoza te zemlje, a u nekim industrijskim granama čak i polovinu. Na Kinu otpada četvrtina ukupne trgovinske razmene Australije.
Tome treba dodati činjenicu da je Kina i veliki konzument australijskih usluga u oblasti obrazovanja, te da je pre pandemije kovida čak oko 260.000 kineskih studenata studiralo ili pohađalo škole engleskog jezika u najvećoj zemlji Okeanije, kao i da ju je u 2019. posetilo skoro milion i po kineskih turista.
I dok vlada u Kanberi pokušava da ublaži zavisnost od kineskog kapitala kroz potpisivanje ugovora o slobodnoj trgovini sa Velikom Britanijom, Evropskom Unijom i pacifičkim zemljama, uključujući tu i Japan, tržište Kine čini se u priličnoj meri nezamenljivim, bar na kraći i srednji rok.
Interesantno je da se u proteklih nekoliko dana u Australiji više radničkih sindikata javno izjasnilo protiv sporazuma „Aukus”, jer ga vide kao nepotrebnu eskalaciju koja će im prouzrokovati veliki ekonomski gubitak i, moguće, rezultirati vojnim konfliktom.
Njihova zabrinutost bazira se na delimičnim sankcijama koje je Kina već uvela u vidu povećanja carina ili uvođenja kvota na australijske proizvode kao što su ugalj, vino, meso, ječam i pamuk, koje analitičari dovode u vezu sa javnim pozivom Kanbere da se preispita poreklo korona virusa (koji je bio sinhronizovan s istim zahtevom Vašingtona), ali i drugim razlozima, kao što su, na primer, isključenje „Huaveja” iz kandidature za australijsku 5G mrežu ili blokiranje kineskih investicija u kupovinu zemljišta i infrastrukture u Australiji.
Zato, mada je sada vojnopolitičko opredeljenje Australije kristalno jasno, nije izvesno gde će je ono odvesti u budućnosti, naročito kada je u pitanju ekonomija. Usled toga, nameće se pitanje: „Kuda ide Kanbera?”
Ilja Musulin
Izvor: Standard.rs
