Некако је испод радара јавности и уредничких столова већине овдашњих медија прошла информација да је Уставни суд ЦГ одбио све исконструисане и (и лудоме је било јасно) неосноване предлоге за преиспитивање уставности потписаног Темељног уговора између СПЦ и Владе ЦГ, као и одређених чланова актуелног Закона о слободи вјероисповјести.
Овим је стављена тачка на вишегодишње „гуслање“ ДПС и партнера о томе како ова два правна акта ( Закон и уговор) угрожавају суверенитет државе, отимају њено културно благо, врше агресију над националним идентитетом…и сл.
Лакоћа и једноставност образложења којом су чланови Уставног суда одбацили поменуте иницијативе дају јасну дијагнозу о каквим је политичко-правним небулозама било ријечи. А могло би се, онако ретроактивно, додати како је овакав однос Уставног суда у његовом пуном капацитету и легитимитету, према измјењеном Закону о слободи вјероисповјести , уједно – јасан и гласан суд струке о томе каквог је квалитета био онај који је извео народ на улице и донио му, дуго чекану слободу.
