Piše: Prof. dr Milo Lompar
Ima doktora čiji je najveći uspeh u životu to što javno ne zna da je nekoga lečio. To je bila pobeda. Kao muzičar, uspeo je da propadne. Od malih nogu, uvek pod zaštitom interesnih grupa i blizak vlasti, uvek u nemilosti medija jačih stranih autoriteta, ovo je čovek bez osnovnog znanja o tome o čemu javno govori. On nije samo medicinski već i medijski diletant, lišen moralnih obzira. Svet iz kojeg je izašao još u titoističkoj Jugoslaviji bio je blazan, odvratan, korumpiran, pokvaren, oslabljen, prazan, snobovski i egoističan beogradski svet: suštinski nesposoban za vrlinu i vrednost, u večnom jazu između logosa i etosa, kao jaz koji ponovo potvrđuje drevno verovanje da nema logosa bez etosa. Iz tog sveta je proizašla nevladina (nesrpska) inteligencija kao intelektualna osnova Demokratske stranke.
U vreme kada je postao savetnik predsednika Borisa Tadića kao idealan predstavnik sveta iz kojeg obojica potiču, doktora muzičara život je dodatno nagradio. A kada se vlast promenila, stigla je još jedna životna nagrada: od savetnika bivšeg predsednika Srbije pretvoren je u medijskog slugu sadašnjeg predsednika. Tako je ispunio svoju odmetničku sudbinu. Međutim, kako krpa uvek ostaje krpa, pa tone u odvod bez obzira u čijoj je ruci, imao je i povremenu obavezu da vređa bivšeg poslodavca. Nesvestan da više ni na koji način ne može da se ponižava, ono što je uradio kada je došao da „disciplinuje” redakciju Politike u ime Borisa Tadića, nastavlja da radi – u polipskoj mreži medijske prevlasti vlasti – protiv one na koje upire prstom.
Kada sam – u intervjuu za agenciju Beta 20. marta 2023. godine – izjavio da „neustavno ponašanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića stvara stanje trajnog državnog udara, jer vlast donosi odluke do kojih je nema pravo“, objavio je moju fotografiju i svoj komentar na Tviteru: „Trenutno najveće ideološko zlo u Srbiji… središte okupljanja ekstremističkih taloga, kosovskih profitera i lažnih patriota I naravno, prirodnog saveznika Kurtija „nezavisnih“ medija“.
Ovo je objavljeno bez ikakvog ličnog motiva sa moje strane. Dakle, to je očigledan rezultat direktnog političkog poretka i ideološke mržnje. Ovo je suštinsko svojstvo agenta-provokatora. Pomalo ublažena definicija zla kao ideološkog uklonjena je u sledećoj publikaciji, pa sam dobio apsolutnu definiciju: „Ćirjaković je u pravu“. Ovaj čovek je veliko zlo.“ Ja više nisam samo ideološko zlo nego zlo kao takvo. Kao da je pojačana odrednica izraz nekog nezadovoljstva učinkom prethodnih postupaka agenta-provokatora. Podržavanje drugog agenta-provokatora otkriva savez agent-provokator kao unutrašnja karika koja obezbeđuje povećanu propusnost ka istom cilju i, što je najvažnije, istom principu.
Upotreba manihejskih termina – pisao je odmetnuti istoričar o „slugama satane“ – pokazuje kako se ispod navodnih evropskih i civilizacijskih namera krije svest o potiskivanju neistomišljenika: klasična komunistička svest umotana u evropsku agendu, sa zapadnim (američkim) podrška Kao što je istoričar odmetnuo od muhamedanskog ološa, doktor je koristio reči kao što su ološ i šljam. društveni položaj kao što je Televizija Nova S, jer se izbegavaju da budu imenovani kako sam ih ja uvek nazivao: kao Amerikanci retko prelaze tu granicu od strane agenta-provokatora pa zbog dosluha sa Zapadom (američkim) od strane politike. Agent-provokator uvek brine koga može okriviti.
Upotreba dece je jedan od lajtmotiva vladajuće propagande. Tako je medicinski muzičar ocenio da je Duh samoodricanja bezvredan, jer mu je tako rekao njegov sin. Javnosti predstavlja privatnost svoje porodice. Kako predsednik Srbije na Instagramu objavljuje informacije o svom sinu. Koja je svrha ovih naizgled besmislenih postupaka, jer su lišeni razuma? Trebalo bi da izazovu reakcije koje su negativno usmerene prema članovima porodice. Time privatnost postaje politička činjenica: dolazi do pomeranja pažnje, jer se zaboravlja poreklo pojavljivanja člana porodice u reagovanju, ko je uopšte nametnuo svest o njemu, koliko je njegov izgled – banalizuje politički sadržaj. situacije ili mišljenja, kako javna i opšta stvar postaje privatna.
Svrha je postignuta: agresivna i negativna reakcija, izazvana uvredljivim sadržajem, postaje osnov za lažnu tvrdnju o porodičnoj pretnji osobe koja vređa osobu koju mediji proganjaju. Korišćenje sopstvene dece u propagandne svrhe, jer se računa na efekat koji takva upotreba izaziva u javnosti, pokazuje da sistem simulakruma potčinjava celokupnu individualnu svest, jer se ona internalizuje do krajnje privatnosti. Laž je potčinila celokupno biće agenta-provokatora: on lovi kao da je progonjen, poništava svest o laži da bi lagao sebe, izdaje sebe da bi izdao.
Kada sam – u intervjuu dnevnom listu Nova S – negativno ocenio podršku Dragana Đilasa kapitulaciji predsednika Srbije u Briselu 2023. godine, kapitulaciji koja podrazumeva priznavanje državne nezavisnosti Kosova, kapitulaciji koju sam predvideo Davno i upravo, još 2012. godine, predsednik SPS-a, ovaj nekadašnji lider DSS, čiji je uzor Vojin Dimitrijević, požurio je na Televiziju N 1 da me optuži da pozivam na sankcije, povratak na devedesetih i ništa manje od – rata.
Da li je čudo što su ove optužbe preneli režimski tabloidi? Ili je čudnije što su prorežimski članak o Stanju stvari, u kojem se tvrdi da se preporučujem budućim vlastima, preneli portali koji podržavaju opoziciju? Čak i letimičan pogled na najnovije medijske napade na mene – sa adresa kao što su Helsinški komitet i Partija slobode i pravde – pokazuje da je tvrdnja jednog odmetnika i režimskog plaćenika da nisam bio na udaru nevladine inteligencije dugo vremena je jednostavno laž. I tako se kao najjača opozicija pojavljuje čovek koji – kao ja – nema ni stranku ni organizaciju? To se poklapa sa dramom Henrika Ibsena Javni neprijatelj, u kojoj se pojavljuje čuvena rečenica: „Čovek je najjači kada je sam“.
I tako je predsednik Stranke slobode i pravde plašio građane strašnih devedesetih, kako ih je čovek proveo u Pragu, dok sam ih ja – u njegovoj propagandnoj domišljatosti – priželjkivao, valjda zato što sam sve vreme bio u Beogradu. , kao opozicioni univerzitetski asistent. Razvijen je predlog: rat dovodi do odlaska mladih u inostranstvo. Odatle sam indirektno postao odgovoran za odlazak mladih u inostranstvo, valjda zato što nikada nisam bio na vlasti i što mi cela porodica – sve do unuke – živi u Beogradu. U njegovoj žalosti zbog odlaska naše dece, slično predsednikovoj borbi za našu decu koja služi da se opravda kolonizacija zemlje, ostalo je nejasno da li se neko od njegove dece školovao u inostranstvu? Ako jeste, zašto? Zato što nije bilo rata i usrećio nas je time što je bio na vlasti? Da nisam i njih oterao?
Ironično je ocenio moje reči kao „premudre“ Ova retorička etiketa pokazuje da Aleksandar Vučić nije slučajno došao na vlast: ne samo da mu je put popločan ideološkom kičmom politike Borisa Tadića, već je bio raširen primitivizam za njegov dolazak u Srbiju. forma Dragana Đilasa, propagandni sluga demokratskog i progresivnog predsednika bila je ista: muzičarski doktor. Svi oni dele zajedničku matricu moći koja glasi: kad je tako pametan, zašto nema novca. a vlast poput nas Svođenje celokupnog postojanja na njenu materijalnu formu obeležava duh vremena i nevladinu i nacionalnu stranu političkog spektra u našoj zemlji tamo gde NATO nije mogao da prodre u strukturu opšteg svesti kod nas: dakle NATO na drugi način.
Postoji inženjer elektrotehnike koji nikada nije bio javno vredan onoga za šta je školovan, ali je njegova upotrebna vrednost proizašla iz mentalne i nemoralne rente u koju se upregnuo. On je – sam tvrdi – služio kao ratni sluga stranim agencijama u godinama raspada titoističke Jugoslavije. Ponekad je išao i dalje od toga. Tako je u Nevsveeku, 12. oktobra 1998. godine, uoči američkog bombardovanja naše zemlje, aktivno učestvovao u stvaranju ujednačenog javnog mnjenja u zapadnim društvima. Komentar Nikole Živkovića o ovome ostao je u Pogledima od 1. februara 1999. godine, jer Njuzvik nije hteo da ga objavi. List je, dakle, zaštitio svog autora, jer je pisao potpuno u skladu sa uređivačkom politikom.
Trenutak u kome se ovaj tekst pojavljuje u Nevsveeku je prepun zloslutnog sadržaja: Milošević i Holbruk pregovaraju u Beogradu, postoji pretnja bombardovanja ako Vlada Srbije ne dozvoli međunarodne (američke) verifikatore na Kosovu i Metohiji.
Medijska priprema je sveobuhvatna: „U tom istom broju ‘Njusvika’ na naslovnoj strani je fotografija u boji na kojoj se vidi ‘masakrirano malo dete’. Iznad te fotografije velikim slovima piše: „Masakr kao stil ratovanja“. Ispod slike piše: „Hoće li NATO okončati bol Kosova?“ Srbija: evropska nacija van zakona.“ Prva strana glasi: „Zašto su Srbi toliki zločinci i da li će se zaista nešto učiniti da se oni zaustave?“ A naslov članka je direktan u svojoj sugestivnosti: „Biti Srbin“ nije problem u politici jednog režima, već u pripadnosti jednom narodu.
Situacija je suprotna, jer je sadržaj članka u savršenom skladu sa naslovom, što znači da se volja autora u potpunosti poklapa sa redakcijom. Jer autor pokušava da pogodi centar zapadnih (američkih) očekivanja: „Kada putujem u inostranstvo, uhvatim sebe kako gledam patetiku. Pre nego što stranac poželi da mi postane prijatelj, moram da dokažem da nisam čudovište.“ Ocrtava se put samoodricanja: dakle, pre strančeve želje za prijateljstvom, za takvu želju se mora preporučiti. se postiže rečima i delima – poput članka u Nevsveeku – koji dokazuju da čovek nije čudovište, iako nije unapred obezbeđeno čovečanstvo, onda je ugrožena i želja za prijateljstvom tuđinske želje je pravi mentalni pakao za autora Njuzvika inferiornost zbog nesreće koja ga je učinila Srbinom.
„Predstavljajući se u inostranstvu kao ‘Bugar ili Hrvat?'“ Da bi ubedljivo dokazao svoje odbacivanje politike tadašnjeg režima, pokušao je da dokaže svoje odbacivanje sopstvenog naroda, pa je napisao da je prikrio svoje. Srpske nacionalnosti, jer se predstavljao kao Bugarin ili Hrvat. Ali ispunjavajući očekivanja američke propagande, ovaj plaćenik pokazuje koliko je lažno njegovo građansko samoopredeljenje. Kada neko ko se izražava kao građanski orijentisan krije svoju nacionalnost, to znači da izdaje individualistički mandat svoje orijentacije. Jer ako su ljudi samo pojedinci, a ne članovi zajednice, zašto je važno koje su nacionalnosti, čak i do te mere da se to krije? Umesto da se samosvesno – u duhu liberalnog individualizma – upusti u razbijanje zapadnih (američkih) predrasuda, on ih potvrđuje usvajanjem predrasude da mu pripadnost naciji daje osobinu čudovišta. Kada to čini, on ne samo da izneverava svoje uverenje, već i istinu o svom poreklu zbog saobraznosti u jednoj životnoj situaciji.
Da to nije neophodan izbor pokazuje i komentar Nikole Živkovića da to niko nije tražio od njega „niti je to od mene ikada zahtevao. To znači da odmetnički impuls može proizaći iz strukture ličnosti, njene orijentacije“. samoizdaja, kroz internalizovano osećanje krivice, ne samo da je sramno, već je autor Njuzvika prepoznat kao egzistencijalni, a ne samo situacioni, konformista, onda je – ako je dobio honorar – ništa drugo do prodavac sopstvenog stida.
Kao pravi plaćenik, izabrao je da pripada bugarskoj ili hrvatskoj naciji, jer su oni bili politički miljenici zapadnih (američkih) očekivanja. To je situacioni izbor. Ali, u stvari, postojao je i duboki poriv – tako svojstven nevladinoj inteligenciji – da se ukine srpsko kulturno pamćenje: neophodna je apsolutna negacija srpske nacije. Jer kolektivni zločini bugarske okupatorske i hrvatske kvislinške vojske u dva svetska rata traumatično utiču na srpsku javnu svest.
Glavni cilj nevladine inteligencije je da poništi takav efekat u svesti, da ga sama poništi i promeni. Ovaj cilj je ovaj plaćenik internalizovao i požurio da o tome javno svedoči. Bio je to klasičan izbor po zakonu duha samoporicanja: ne crnogorski ili slovenački ili jevrejski narodi, koji se ne pamte negativno u srpskom kolektivnom iskustvu, već upravo oni narodi čiji su se predstavnici i države isticali po teškim ratnim zločinima. ili genocid nad srpskim narodom.
Ko je onda taj agent-provokator Njuzvika, koji – po sopstvenom izboru – nije Srbin nego Bugarin ili Hrvat? On je – sam kaže – „rođen Beograđanin“ (Nikola Živković, Srpsko pitanje, 151) I kao takav mora se lično distancirati od „opravdanog“ objekta zapadnog (američkog) nezadovoljstva: „kada moji bosanski Srbi“. , rođaci, pregazio Srebrenicu i poklao narod, bio sam u Tangeru“ (Nikola Živković, Srpsko pitanje, 151). Dovoljno daleko: kao da bi bilo sumnjivo da je bio u Hrvatskoj ili Bugarskoj. Komentar Nikole Živkovića je precizan: „Od njega neko ko želi da sluša na Zapadu da bi sebi obezbedio alibi“ (Nikola Živković, Srpsko pitanje, 151). Ovako se medijski etablirala ideja o Srebrenici, da bi se materijalizovala u predlogu britanske rezolucije Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija 2015: žig genocida srpskom narodu nije stavljen zahvaljujući vetu Rusa Federacija.
Da je pokušao da pogodi i proširi plan zapadnih (američkih) očekivanja pokazuje ova rečenica: „Svaki Grk koga sam sreo žalio se da mi Srbi nismo dovoljno oštri prema muslimanima“ (Nikola Živković, Srpsko pitanje, 151).
U ovom sadržaju imamo dve komponente koje obezbeđuju identifikaciju sa širim horizontom čitalačkog očekivanja: kako tačku bliskosti srpskog i grčkog naroda predstavlja pravoslavno predanje, onda se posredno sugeriše i njen ubilački karakter, dok se istovremeno izražena je vremenska empatija prema muslimanskoj patnji. To su dva stava zapadne (američke) agende na Balkanu: antipravoslavna i promuslimanska.
Ako pogledamo sadašnje stavove odmetnutog plaćenika, u njegovoj navodnoj nacionalnoj orijentaciji, lako možemo uočiti u njima antipravoslavnu i promuslimansku crtu u njegovom pogledu na srpsku kulturu. Šta bi to značilo? Da je unutrašnja (nevladina-drugosrbijanska) struktura mišljenja sačuvana u istovetnosti, dok se – u skladu sa novom korisnom vrednošću njegovih usluga – promenila samo adresa njegovog nezadovoljstva. Kada je duboka struktura misli netaknuta, onda smo suočeni sa odmetnikom, a ne sa autentičnim preobraćenikom.
Zanimljiva je lekcija Nikole Živkovića: „Nemci i Zapad u celini pošteno plaćaju svaku uslugu, ali ne cene takve ljude, kakav je bio Njusvik, rođeni Beograđanin, koji je bio u čast vlade povodom koje Njuzvik stavlja pečat srpskom narodu, kao aktuelni predsednik ne samo da uživa podršku ovog plaćenika, već su se njih dvojica psihički sreli na sudbonosnom putu odmetnika: kao što je bivši radikal počeo sprovesti politiku nevladine inteligencije, pa je nekadašnji saradnik Nevsveek-a postao nacionalno orijentisan stavovi odmetnutog plaćenika su poznati našoj javnosti, nacionalna inteligencija je počela da ceni agenta – provokatora u višestrukim povratnicima i od njega napravi svoju zastavu, kako ga je Vučić-Brnabićev režim, sve odmetnike, pretvorio u portparola. Kako se to dogodilo?
U njegovoj kritici Latinke Perović, kojom počinje obračun sa nevladinom inteligencijom, kao obračun koji proizilazi iz ličnih, a ne principijelnih razlika, prepoznaju se dve osobine. To je neumerenost negativnih izjava o ličnostima kruga kome je pripadao: kao klasična karakteristika odmetnika. Reč je, dakle, o korišćenju ličnih karakteristika ljudi u političke i diskriminatorne svrhe: opis privatnog stana u koji je ulazio je posebno vulgaran i neuljudan. Odmetnik je čovek koji svoje usluge prodaje kupovinom novih usluga. Kao prastara slabost srpske kulture, takva trgovina se pokazala isplativom: odmah ju je prigrlila nacionalna inteligencija. Oni su bili pokazatelji njene strukturalne slabosti.
Toliko je lišena samopouzdanja i samosvesti da se ni ne pita ko je osoba koju bezrezervno prihvata i kakav je njen dosadašnji politički život. Ovakvo odsustvo kriterijuma otkriva da nacionalna inteligencija nema konzistentan stav ili predstavu o nacionalnoj politici, već se rukovodi pukom neposrednom koristi. Otuda je odmetnuti plaćenik postao prihvatljiv bez sumnje. Ali – a to je dalekosežna posledica – stoga je moguće da će režim Vučić-Brnabićeva biti prihvatljiv za nacionalnu inteligenciju. Jer čak ni taj režim ne podleže doslednoj reviziji jer pruža trenutne koristi.
Izgubivši privilegije i posao na privatnom univerzitetu, na Fakultetu za medije i komunikologiju Univerziteta Singidunum, iznenada se setio da je univerzitet bio tajkunski, da je dekanica Nada Popović-Perišić bila akademski tajkun, iako je dok je bio tajkunski primajući tamo platu, to mu nije palo na pamet. A onda je udruženom akcijom vlasti, u vidu Milomira Marića, i nacionalne inteligencije, u liku Slobodana Antonića, medijski podržan do te mere da je postavljen na institutsko mesto, za prvi put u životu: u šestoj deceniji i bez akademskih radova. Da li ima akademske veštine za to? Da se o tome ne može raspravljati pokazuje njegovo nastojanje da se predstavi kao poznavalac stvari o kojima raspravlja.
U želji da apeluje na antizapadno raspoloženje naroda, koje treba retorički ugnjetavati dok vlada izvršava zapadne (američke) naredbe, on preuzima kritiku orijentalističkih predrasuda koju je davno izrazio Edvard Seid. Definišući zapadni pogled na muslimanski svet kao orijentalizam, ovaj profesor sa Harvarda i palestinski aktivista stvorio je totalizujuće razumevanje zapadnog diskursa i pod zastavom multikulturalizma otvorio put globalizmu.
Koliko je odmetnuti plaćenik vođen nastojanjem da se aktuelni politički poredak uklopi u ovu ideološku postavku pokazuje njegov napor da u nju unese retoričke simpatije vlasti prema ruskoj politici. Da bi to ispoštovao, on po navici laže – da nisam davao intervjue ruskim medijima. Ali tako on sam sebi protivreči: na drugom nivou argumentacije.
Zato što je Seid nalazio orijentalističke predrasude zapadne misli u odnosu na bliskoistočni (muslimanski) svet, čak i na indijski potkontinent, ali nikada u vezi sa zapadnim odnosom prema Vizantiji ili Rusiji. Bila je to linija koja – zbog zapadne (američke) rusofobije – nije pređena. Seidov odnos prema ratu u titoističkoj Jugoslaviji nije bio vođen multikulturalističkom nego muslimanskom agendom (Milo Lompar, Polihistorska istraživanja, Catena Mundi, Beograd, 2016, 401-404).
Ova činjenica nije bez uticaja na odmetnutog plaćenika: u vreme kada on preuzima i primenjuje tezu o orijentalističkim predrasudama. Jer njegovo shvatanje srpske kulture kao kulture orijentalnog stanja svesti ima prepoznatljiv antipravoslavni i globalistički karakter.
Celokupna konstrukcija je nastala kao imitacija, a ne usvajanje, pa je termin autošovinizam, koji označava nevladino (drugosrpsko) mišljenje, skovan u čast – kako sam odmetnuti plaćenik kaže – termina autoorijentalizam. U argumentaciji je moguće napraviti greške u zaključivanju i greške u zapisima. Neki talenat – angažovan u propagandnom pogonu srpskog predsednika – čini ih u obe oblasti. Auto-orijentalizam bi značio oponašanje zapadnog (negativnog) pogleda na orijentalne tradicije: u pripadnicima tih tradicija. U srpskoj kulturi to bi značilo da postoji imitacija zapadnog (negativnog) pogleda na sopstvenu tradiciju. Ovi procesi su detaljno opisani u Duhu samoodricanja.
Dodatak odmetnutog plaćenika glasi: Srpska tradicija je orijentalno-periferno-evropska. To je činjenična greška. Zato što je srpska tradicija izrazito evropska na način istočnjačkih i balkanskih naroda: sa bitnim dodatkom da je reč o graničnom pravoslavnom narodu, čiji oblici državnosti od samog početka beleže sadržaje latinstva i katoličanstva. Dakle, zapadni (negativni) pogled je vođen interesima, a ne vrednostima različitih tradicija. I orijentalne narode pokreću interesi, ali se njihove kulture bitno razlikuju od srpske, pa je jaz između interesa i vrednosti mnogo manji i teže uočljiv, jer ga prikriva razlika u tradiciji.
Nesklad u primeni zapadnih interesa na srpsku situaciju je mnogo vidljiviji, jer to nije bliskoistočna situacija, pa se kulturne razlike pretvaraju u ideološke racionalizacije koje bi trebalo da prikriju zapadne interese. Kada se pokaže neutemeljenost zapadnih (negativnih) racionalizacija u odnosu na srpsku tradiciju, sa stanovišta evropskih vrednosti koje u njoj eminentno postoje, postaje sasvim očigledno da je reč o zapadnim interesima koje ne- vladina (drugosrpska) inteligencija pokušava da sakrije. Jer, da je u pitanju orijentalistička predrasuda, bilo bi neobjašnjivo kako pripadnost orijentalnoj tradiciji uslovljava negativan odnos prema srpskoj, ali istovremeno pozitivan odnos prema albanskoj tradiciji i politici. Dakle, ne odlučuju tradicije, već interesi. Pre bi se moglo pretpostaviti da oni odlučuju – kako je to pokazao Milorad Ekmečić – verske (pravoslavne) osobenosti balkanskih prilika. One se prevode u politički sadržaj, pa se srbofobija javlja kao izdanak rusofobije.
Već tada, međutim, interesi formirani u horizontu verskog kontakta sa katolicima na istočnoj obali Jadrana odlučuju o mogućnostima za hegemonistički položaj u balkanskim prilikama, pa zapadno shvatanje bugarskog ili grčkog pravoslavlja – gde su takvi interesi manji. – mnogo je izraženiji.
Izvor: Tabloid
