Било је, нажалост, у последњих недељу дана много грозних догађаја о којима би се могло писати. Данас нећемо о њима. Данас нећемо много ни о Њему. Ипак, укратко, Он је по ко зна који пут урадио оно за шта Његови оптужују опозицију: дехуманизовао је сам себе, тако што је отрчао да први објави језиве вести о смрти девојчице, уједно показао да је и њему много тешко, а потом без проблема почео да прича о нуклеарној енергији.
Овде ћемо мало о несретним преговорима власти и опозиције за изборне услове. Овде ћемо о опозицији, тј. о њеном највећем делу – блоку око Србије против насиља.
Овако, са стране, делује да је опозиција властима дала могућност да не прихвати њихове захтеве, тако што су, од три услова, два била сувишна или нереална. Подсетимо, опозиција је тражила да се формира комисија са извршним овлашћењима за проверу и ревизију бирачког списка, да на јавним сервисима постоји адекватна заступљеност опозиције и професионално извештавање, као и да сви локални избори буду одржани истог дана. Први захтев је на месту – он је кључан, те је могао и сам да стоји, без друга два. (Наравно, власт је рекла да начелно усваја овај захтев, али да им сметају она извршна овлашћења, па би вероватно направили још једно тело за истраживање руде и губљење времена, но, то је сад споредно). Већ је други захтев опозиције био знак упозорења за грађане – чак и да у својој суштини није био потпуно бесмислен и као такав је требало да буде изостављен – апсолутно је немогуће остварити тако нешто за два или шест месеци.
Шта је проблем са другим захтевом?
Ово је сада мање битно, али може постати битно у будућности – опозиција је тим захтевом по ко зна који пут показала да не разуме природу медија, тј. да медије схвата као плен, истичући као један од главних услова за излазак на изборе да опозиција и власт добију простора у складу са резултатима на изборима. Ово је бесмислен захтев, као што је био бесмислен захтев од пре неку годину, од те или сличне опозиције, да се уведе паралелно уредништво, односно да РТС 1 уређује власт, а РТС 2 опозиција. Зашто је ово бесмислен захтев?
Зато што главни проблем РТС-а ни у ком случају није недостатак опозиције, него недостатак вести. РТС нема информативни програм, већ активно прећуткује све што би иоле угрозило рејтинг Највећег међу нама – недостатак опозиције је тек миноран део много дубљег проблема.
Трећи захтев је такође потпуно излишан, уколико се испуни први. На ово је указала новинарка Јелена Обућина 1. априла, питајући Радомира Лазовића – зашто инсистирате на трећем захтеву (који је на крају био наведен као разлог због којег није дошло до договора између власти и опозиције) – када је он непотребан уколико се заиста формира комисија за ревизију бирачког списка?
Конкретног одговора није било.
Још је већу конфузију унела опозиција у вези са могућим датумима избора. Мариника Тепић је 3. априла у Скупштини Србије, испред повеће групе представника групације “Србија против насиља”, рекла да опозиција прихвата да сви локални избори буду одржани 2. јуна. Нејасно је било откуд сад све може да се постигне до 2. јуна, иако је веома извесно да не постоји начин да се било шта суштински промени до тада.
Уосталом, и ОДИХР-ова препорука била је да се потребне законске промене покрену “доста пре” (well in advance) нових избора, а у дану када ће Ана Брнабић расписати београдске изборе, опозиција је задовољна изборима за два месеца, иако ништа није урађено?
Колико сутрадан, 4. априла, Драган Ђилас је за Н1 рекао да је опозиција мислила да има времена до 2. јуна, а да сада мисле да нема и затражио леџ специалис којим би се све одложило за октобар. Даље инсистирање на овој конфузији није потребно. Дакле, уместо да поставе само један захтев – онај први – и да пусте власт да се копрца и изврдава једно разумно решење, опозиција је додала још два непотребна захтева и дозволила власти да се лагано извуче, позивајући се на сопствену дубоку приврженост законима. Остало је још питање бојкота избора – најављено је да опозиција неће изаћи на београдске изборе. Оне касније изборе, такође локалне – међу којима ће бити и избора за сваку од 17 београдских општина – опозиција није помињала, мада би било логично да и њих бојкотују, с обзиром на то да власт сасвим сигурно неће направити никаква кључна побољшања у изборним условима.
Уколико опозиција заиста бојкотује београдске изборе, може очекивати да на неким будућим изборима има значајно мање од претходно освојених око пола милиона гласова у Београду и више од милион гласова на нивоу Србије. Прошли пут када је био уприличен бојкот, 2020. године, постојала је логична аргументација зашто треба бојкотовати парламентарне и локалне изборе, иако није било одговора “шта после бојкота”.
Време након 2020. је показало да су заговорници бојкота и они којима је бојкот био логичан потез (себе укључив) – катастрофално погрешили: властима је без борбе предато више општина у којима је њихов пораз био известан, обезбеђена им је апсолутна власт по вертикали од сваке месне заједнице и општине па навише, а аутократско-криминални стисак на државу је појачан много више него до тада. Заговарати бојкот сада, након искуства из 2020. и након резултата из 2023, потпуно је неодговорно и води вештачком продужавању актуелног стања у држави. Или, што би рекли из “Пешчаника”, “ако вам је добро, онда ништа”. Делује невероватно да целокупна групација око “Србије против насиља” то не увиђа, а опет – још увек нема другачијих гласова из те групе.
Радмило Марковић
Извор: Нова Економија
