Još leta 2016. godine tokom svoje prve uspešne predsedničke izborne kampanje, Emanuel Makron je više u šali nabacio medijima da bi voleo da igra ulogu Jupitera. Vrhovni bog rimskog panteona je odlučno rešavao probleme, sa visine je jednim udarom munje nametao svoju volju. Da li sada, na polovini drugog mandata i potaknut ruskim napadima, Makron konačno ulazi u tu ulogu?
Nakon kratkotrajnog rata u Gruziji 2008. godine Nikolas Sarkozi je odigrao ulogu stabilizatora zatečenog stanja, pokušavajući da Rusiju obaveže da ne ide dalje u akcijama kontra Gruzije i da je istovremeno kako-tako drži unutar širokog evropskog bezbednosnog poretka. Kada je krajem februara 2014. godine buknuo rat u Ukrajini a Rusija anektirala Krim i polu-tajno uposlila svoju vojsku u Donbasu, Sarkozijev naslednik Fransoa Oland je bio samo deo dueta čiji je prvi član bila Angela Merkel, a koji je nizom susreta sa Vladimirom Putinom uspeo da zaustavi rat primirjem potpisanim u Minsku 2015. Prodaja dva francuska nosača helikoptera Rusiji je stopirana i oni su upućeni Egiptu koji je kompenzovao Rusiju za njen finansijski trošak. U tom trenutku već nije bilo moguće vratiti se na staro. Rusiji su od marta 2014. godine uvedene sankcije i već je tada bila umnogome izopštena iz evropskog koncerta.
Olandov mandat nije protekao slavno. Posledice ekonomske krize iz 2008. koja se u Evropu prelila kao kriza suverenog duga, nadmoć Berlina u temama ekonomskih reformi, migrantska kriza te dramatični teroristički napadi 2015. uzdrmali su njegov mandat a i celu Socijalističku partiju. Nepopularnost mu je bila velika, taman da ni ne pokušava da zatraži reizbor. Kandidovanje Emanuela Makrona, do leta 2016. slabo poznatog ministra u Olandovoj vladi, pratila su očekivanja o revitalizaciji francuske uloge u Evropi. Iz više razloga Makron u tome nije bio uspešan. Nije uspeo da prevaziđe nemačka protivljenja remontu finansijskog poretka u Evropskoj uniji, nije uspeo da povuče ostale države u svoje maglovite vizije o evropskoj strateškoj autonomiji (naspram zavisnosti od Amerike), niti da prevaziđe brojne polarizacije na domaćoj političkoj sceni i u društvu.
Od pomiritelja do ratnog predsednika
Pred početak otvorenog ruskog napada na Ukrajinu pokušavao je da urazumi Vladimira Putina i da ga upozori na brojne posledice napada. Putin je ostao pri svojim planovima, a otvoreno laganje u tim razgovorima mu Makron izvesno nije zaboravio. Francuska se nije posebno istakla u upućivanju vojne pomoći Ukrajini ako se gledaju ukupne brojke. To je i dvadesetak puta manje od Nemačke, manje i od malih Litvanije, Estonije i Letonije. Francuska je želela da se drži podalje i u sklopu timskog napora, da se posebno ne ističe. Doduše, Ukrajini je isporučila rakete dugog dometa Skalp EG koje su iz iste familije raketa kao i nemačke Taurus, koje Berlin odbija da isporuči što je predmet i oštre unutrašnje debate. Opet, francuska je blokirala mogućnost da se novcem EU za Ukrajinu kupuje municija od proizvođača koji nisu iz Unije. „Kupujmo domaće“ kao strateški prioritet naspram ukrajinskih potreba za municijom.
Opet, u pozadini su se kuvali novi Makronovi stavovi o ratu. Strateška defanziva ukrajinske vojske, pad Avdejevke, blokada američke vojne pomoći Ukrajini, i očigledna nevoljnost Moskve da razgovara o miru dok ne ostvari svoje inicijalne namere, primorali su Makrona da promeni ploču i predloži direktniji vojni angažman kako Francuske tako i ostalih zemalja Evrope. Iz te vizure, kolaps Ukrajine bi bio težak strategijski poraz za EU i NATO, i bolje je postepeno podizati ulog sa svoje strane nego ostati pri ovom deljenju karata koje ne obećava ništa dobro.
Prvo, potpisao je desetogodišnji sporazum o vojnoj saradnji sa Kijevom, otvarajući vrata lakšem i obilnijem snabdevanju te zemlje. Javno je predložio da bi pripadnici evropskih vojski trebalo da uđu u Ukrajinu i preuzmu neke od poslova – načelno u pozadini – koje sada obavlja ukrajinska vojska. Vojna obuka, čuvanje pozadinskih baza, razminiranje, to je dato kao praktičan predlog. Doduše, ostaje pitanje kako bi se vršilo razminiranje kada su minska polja deo linije fronta? I posebno, da li bi to značilo korak bliže ratnom sukobu sa Ukrajinom?
Da li bi ruska vojska pucala na zapadne vojnike? Da li bi ispalila krstareću raketu na ukrajinsku bazu u pozadini u kojoj bi se nalazili i francuski vojnici? Makronova strateška dvosmislenost poručuje da o tome treba da brine Moskva a ne Zapad, u Moskvi je shvaćena, dok je u brojnim drugim Zapadnim zemljama odbijena. Nije sazrela politička situacija do te mere da javnost podrži slanje vojske u Ukrajinu. A da li će, ne znamo. Rat još uvek nije na izmaku.
Velika igra u Africi
Ruska paravojna grupa Vagner, koja se „proslavila“ u Ukrajini i u pokušaju nekakvog demonstriranja sile u samoj Rusiji, je u svojim ranim radovima vezana za Siriju i Centralnoafričku Republiku. Birajući neku od strana u lokalnim sukobima, kombinacijom vojne i novčane pomoći, diplomatske nametljivosti i efikasnosti vojnih plaćenika, negde od 2018. Rusija je jačala svoj uticaj u regionu Sahela i time u suštini ciljala etablirane francuske pozicije, nasleđene još iz kolonijalnih vremena.
U poslednjih godinu dana u nekoliko tamošnjih država došlo je do političkih promena na francusku štetu. Nakon dva državna udara u Maliju 2020. i 2021. vlast je prigrabio oficir Asimi Goita, trenutni „v.d.“ predsednik zemlje. Francuske trupe stacionirane tamo od 2013. kao kontrateža radikalnim islamistima sa severa zemlje su se povukle, a rad je suspendovala i misija EU za vojnu obuku (EUTM Mali), u kojoj su učestvovali i naši vojnici. U Burkini Faso je nakon državnog udara na vlast došao isto oficir, Ibrahim Traore, koji je zemlju usmerio ka saradnji sa Rusijom i Turskom, potiskujući francuski uticaj. U nigerskom vojnom puču generala Abdurahmana Čianija u julu je svrgnut predsednik, a prisustvo vagnerovaca u zemlji je javna tajna. Početkom ove godine Rusija je sklopila političke sporazume sa novom vladom u Nigeru o jačanju vojnih veza. Niger je posebno važan i kao izvoznik uranijuma, sa oko sedam odsto svetske trgovine. Kada je krajem januara i čadski predsednik Idris Debi doputovao u Moskvu, niz ruskih poteza na severu afričkog kontinenta jasno je ocrtavao nove veze okrenute ka Rusiji.
Za Rusiju su ovo mali delovi slagalice koja podrazumeva održavanja tzv. svetske većine, koja nije sklona sankcionisanju Rusije već izgradnji korisnih veza, a za razliku od tzv. kolektivnog Zapada, sa kojim je Rusija u sukobu. I samit Rusija-Afrika koji je Putin upriličio prošle godine u Sankt Petersburgu, je deo te politike.
Za Francusku, to je signal rastuće ruske agresivnosti direktno protiv francuskih interesa i mimo Ukrajine, širenje polja konfrontacije i na Frankafriku. Ako izuzmemo rusko-američko nadgornjavanje, rusko-francuski front je sada najveći kad su u pitanju odnosi neke države Zapada i Moskve. Sam Putin je javno primetio da su Makronovi novi stavovi o ratu u Ukrajini delom povezani sa „onim što se događa u nekim afričkim državama“. Lična diplomatija među njima dvojicom sada postoji samo u sve ređim telefonskim razgovorima, a hladnoća odnosa i određena lična kompetitivnost su sve prisutniji.
Početkom drugog mandata 2022, Makron je sebe uporedio sa Hefestom, grčkim bogom zaštitnikom kovača. On je kovač, neko kome je dato da vruće gvožđe kuje u gotov proizvod, uporno ali sa merom. Situacija sada zaista traži Jupitera, boga iz drugog, rimskog panteona, onog sa ambicijama mlađeg političara i iskustvom starijeg, koji može da za sobom povuče ostale lidera i koji promišljeno igra za buduće istorijske čitanke.
Milan Igrutinović
Izvor: Novi Magazin
