Много пута показало се да је Чкаљу створила публика, а не академија. Нису га створили ни критичари који су Чкаљиној умешности да открије један нови свет естраде отписали достојанствену етику и естетику.
Поникао из љубави Христине и Чедомира, рођени Крушевљанин, првоаприлац по рођењу и осведочени шаљивџија, Миодраг Петровић Чкаља до данас је остао непревазиђен комичар наших простора. Захваљујући Чкаљи, чији је „чакљасти”, сувоњав изглед у младости донео необичан надимак и особену глумачку појаву, ми, људи са ових простора заволели смо себе. Лековитом глумом учинио је да преболимо све мањкавости сопствене нарави. Нажалост, и у његовом случају, докажемо да успех најтеже праштамо.
Док мењамо канале и пратимо „накнадно снимљеним смехом подвучене и монтиране” ситкоме, признајемо да тек нечијим одласком разумемо шта смо изгубили. Осека доброг хумора наступила је Чкаљиним изостанком са сцене. Поред њега никада ниједан смех није накнадно сниман. Он се у стварним условима и реалном времену протезао и снажио сваким Чкаљиним наступом.
Прилично је тешко савременицима објаснити какву је еуфорију грађана окупљених око радио-пријемника производило слушање Веселе вечери, а тек жива снимања најдуговечније радио-емисије Радио Београда, чија је прва шпица одјекнула пре тачно 75 година. Те 1949, као члан Радио-драме, мало је познато, Чкаља је ступио најпре као новинар! Још је теже поверовати да је, рецимо, један позоришни поклоник погледао првих сто извођења представе Заједнички стан, који је написао Гута Добричанин, не сањајући да ће скоро пола века касније, и поред упорног избегавања критике да комад афирмише, бити проглашен најбољим драмским текстом после рата.
Српски Бастер Китон
Много пута показало се да је Чкаљу створила публика, а не академија, коју није завршио мада је после рата 1946. баш из тог разлога дошао у Београд. Нису га створили ни критичари који су Чкаљиној умешности да открије један нови свет естраде отписали достојанствену етику и естетику. У чему је то Чкаља највише успео? Задужио је домаћу кинематографију оном врстом глумачког израза која није имала лак историјски развој, те још од старих Грка сматрана нижим драмским родом. Замислите колико је времена од петог века пре наше ере било потребно да признамо да је смех лек! У једној од многобројних монографија посвећених Миодрагу Петровићу Чкаљи, предан истраживач Драгана Чолић Биљановски подсећа да су теорија и литература у Србији дуго биле ограничене само на анализе комедиографских дела Бранислава Нушића, Косте Трифковића или Јована Стерије Поповића, али не и тумаче њихових ликова. Чкаља је учинио да се проматрања и оцене комедије помере на сам лик! Тако је текст служио њему, а не он тексту. Тако је успео да превазиђе и своје вредности. Пре њега су то донекле започели Чича Илија Станојевић и Љубинка Бобић. И Чкаља се нашао на њиховом уметничком трагу. Играо је чак у једној режији Љубинке Бобић, а улогу Ниџе Јогранџије тумачио у комаду Чиче Станојевића Дорћолска посла (премијерно изведеног у Народном позоришту 1909), коју је четрдесет три године касније поставио у Београдској комедији Душан Антонијевић.
Чкаљин живот и сусрети обилују бројним судбинским везама. Његов отац, вредан радник, био је често пред изборе послушник радикалског председника општине у Крушевцу, стрица Новака Новака, с којим ће Чкаља касније веома плодно сарађивати. Друговао је најпре градећи своје мало позориште иза куће с Миланом Пузићем, касније породично с Гитом Предић Нушић и Добричанином, који га на почетку каријере уводи накратко у Позориште „Бошко Буха”, баш када је глумачка неизвесност показала зубе. Ипак, његовом уметничком путу допринели су пре свега завет смеху и професор немачког језика Борисав Михајловић, чију је глумачку диплому потписао лично Бранислав Нушић.
Како је због здравља напустио Београд и дошао у Крушевац, глумом је успешно инфицирао генерације крушевачких ђака, међу њима Чкаљу и Ђузу. Он је препознао Чкаљин таленат, бодрио га, научио да посматра људе и појаве које ће касније применити у професионалном животу, постајући лако српски Бастер Китон или још омиљенији нам домаћи Џери Луис. Самом Чкаљи узори су били крушевачки глумац Мија Нупарац и Чарли Чаплин. Што се тог споменутог завета сиромашног дечака рођеног као четврто дете у породици Петровић тиче, изречен је на крушевачкој клупи да ће „кроз цео свој живот покушати да људе учиним срећним”.
Преко пиљарске тезге где је помагао, Чкаља је као дечак посматрао на тераси оближњег хотела тај врли уметнички свет који је долазио у културним догађајима и гостовањима обогаћен Крушевац. Громки смех Жанке Стокић није заборавио, све мислећи да „само људске величине могу да се смеју” јер код куће због немаштине и није било много смеха. И успео је!
У недостатку тако очекујућих и потребних признања која су му, што због недостатка партијске књижице, што због тадашње несигурне елите измицала до краја живота, усред каријере на трон „глумачког феномена” поставио га је искрени критичар Бора Глишић, сорбонски ђак, ерудита. Дословце му је уз раме стала и критика авангардне драме у Фиренци која је Чкаљу оценила као великог глумца модерне југословенске уметности, што је у ауторском тексту Политици подвукао Александар Поповић, у чијој је драми Крмећи кас Чкаља тријумфовао као Тодор. Био је то други и последњи наступ глумца у Атељеу 212, једнако успешан као и улога Владимира у првој представи овог позоришта Чекајући Годоа, где је заменио Љубу Тадића новембра 1957. Београдска комедија називана различитим именима док се није географски определила као Позориште на Крсту, била је ипак Чкаљина сцена. Ту је одиграо највише представа, пре свега као слободан уметник часно носећи све истовремене ангажмане на телевизији и филму.
Животни заплет
У марту 1946. након демобилизације, Чкаља је дошао на студије у Београд, али је најпре био руководилац драмске секције која је пратила политичаре. Статира у Хумористичком, касније Савременом позоришту па улази у Радио Београд на наговор Милана Пузића. Да без комичног заплета ни наизглед најтрагичнији моменти не пролазе у Чкаљином животу, показује чињеница о његовој двострукој наводној смрти на почетку каријере. Срећом, не и стварној. Као упосленик Радио Београда на једном пројекту у Биоскопу „Авала”, скидајући цераду с крова, Чкаља пада и ломи ребра. У исто време и у истој болници хоспитализован болесник истог имена и презимена упокоји се, па се свега два дана после венчања с Драгицом проноси вест о прераној Чкаљиној смрти. Животна анегдота била је плод забуне, а прва филмска сцена у његовом дебију Црвени цвет (1950) намера редитеља Густава Гаврина да сними лакши део – стрељање Чкаље у улози професора и логорашког заробљеника који крије радио-станицу, што и доводи до страдања. Чкаља је три пута пред камерама држао лекције. Као професор гимназије који шетајући по филмској киши заради стварну упалу плућа у филму Четири километра на сат (1958) и опет драг професор у Вишњи на Ташмајдану (1968) Столета Јанковића по тексту Синише Павића, који га неће заборавити у Бољем животу и подели за екранизацију романа Врућ ветар, проглашену у неким земљама за најбољу серију свих времена. Чкаља је и овај пут оправдао јер је Фиргу требало да игра Бата Стојковић.
Весна Чипчић, коју су серија и филм винули међу звезде присетила се на отварању изложбе у Југословенској кинотеци аутора Ирине Кондић, дивне и увек духовите сарадње са старијим колегом који јој је написао кратку песму: „Била је лепа Весна, али тога није била свесна, лепа ко најлепши рипчић, била је Весна Чипчић.”
Уз изузетак телевизијских сарадњи са Ацом Ђорђевићем, Чкаља је од 1950. до 1993. снимио двадесет дугометражних филмова, највише с Лолом Ђукићем и Сојом Јовановић, а већина њих произашла је из позоришних поставки. Хронолошки међу првима, али драмски актуелна је двострука улога звонара и вође саботера у Ђукићевом филму о градњи хидроелектране „Језеро” (1950).
Прави бум и званично уздизање комедиографске филмске оде почиње шездесетих, филмом Љубав и мода (1960) Љубомира Радичевића о модној ревији супарничких фирми, те исте године екранизованим позоришним феноменом Заједнички стан Гуте Добричанина у режији Марјана Вајде, који је шест година раније почео свој успешан сценски живот. Представа изведена невероватних 480 пута снимљена је за шест дана, уз улазак у поделу Милене Дравић и Бранке Веселиновић.
Постао је и најгледанији филм тог времена. По представи је такође снимљен и Бог је умро узалуд (1969) Лоле Ђукића, где се Чкаља игра двоструким идентитетима Предрага и Ненада, као и Туђе дете из 1958. које је годину касније преточено у истоимени филм. Нема малих богова и Срећа у торби из 1961. филмоване су адаптације Сервисне станице Лоле Ђукића, што су уједно и једини филмски записи свих епизода сачувани у документацији Телевизије Београд. То што су радећи још од Веселе вечери као нераздвојни тандем успели Мија Алексић и Миодраг Петровић, осликавајући амбициозног каријеристу в. д. Раку и трудбеника великог срца жељног правде кувара Јордана, није достигао ниједан југословенски филмски дует.
Национално благо
И филм На место грађанине покорни Лоле Ђукића из 1964. настао је из ТВ емисије сличног назива и довео до наставка сарадње 1967. пародијом на вестерне Златна праћка. И свуда је врцавог духа, неиспрекидане гесте и широко развијеног портретисања ликова, остављао публику без даха. Чкаља је играо у три филмска остварења Соје Јовановић јер су попут најближих делили тананост дечјег духа и размаштаност.
Пут око света из 1964, захваљујући Соји, увео је у наш свет добро знаног Нушићевог светског путника из Јагодине Јованчу Мицића. Ведрину и разиграност поделили су у новој сарадњи, филму по делу Бранка Ћопића Орлови рано лете (1966), где се јогунаста ухода, пољар Лијан чини и најживописнијим. Уследила је и трећа, умало кобна сарадња на филму Силом отац (1969), када је Чкаља готово напустио снимање застрашен утапањем сплава на којем траје филмски лумперај до зоре са све упаљеним рефлекторима, чији је кратак спој умало довео до погибије Есме Реџепове, Даре Чаленић и њега. Уследио је филм Бициклисти Пурише Ђорђевића.
Иако је у осмој декади прошлог века снимио само два филма Паја и Јаре и Авантуре Боривоја Шурдиловића, они настају као круна ТВ појављивања у претходно снимљеним серијама Камионџије (1973) и Врућ ветар (1979), доносећи нови талас апсолутно невероватне популарности. Претходио им је низ других ТВ серија и комедија Љубав, ах љубав, Круг двојком и Љубав на сеоски начин, где је Чкаља као стриц Гвозден сметењаку Милораду (Драган Зарић) снажно утицао, као и цео пројекат, на посве другачији приказ села. Ако се неко тако достојно дружио с Нушићем, поклонивши му се и на крају свог глумачког пута, онда је то Чкаља. Само са Александром Ђорђевићем снимио је неколико адаптација Нушићевих дела Покојник, Народни посланик, Др… на шта у актуелном месечнику, стручном часопису Кинотека подсећа и Ана Марија Роси.
И са екрана, и у позоришту, Чкаља се последњи пут поклонио публици из режија свог сина Чедомира Петровића. У позоришту Душко Радовић 1988. играна је Нушићу с љубављу, где је Чкаља тумачио домаћег комедиографа поводом педесет година његове смрти.
После дружења са Шурдом, пуних тринаест година трајала је Чкаљина глумачка пауза до улоге Милутина у комплетно осмишљеном пројекту Чедомира Петровића Руски цар (1993) о старцима (Чкаља и Мира Бањац) које је рат раздвојио, а они се поново срећу на месту давног растанка, испред централне београдске кафане.
Чкаља, глумац без дипломе одбранио је струку боље него иједан колега када је одбио тумачење критике и пародије о глумцима у једној епизоди Веселе вечери, што га је после десет година рада коштало посла и изласка из Радио Београда. Тако скроман, једноставан породичан човек, израстао је у раскошног тумача духа и чисте, непатворене комедије. Никад забављач, увек уметник који би с драмским паузама изашао на крај, али нико као он с комичним убрзањима и усклађеним ритмом покрета, мимике и говора. С правом носи титулу коју му је пре скоро пола века доделио чувени Бранко Ћопић: „Чкаља је наше национално благо!” Како се ми према њему односимо, завет је за неку нову клупу и промишљање у Крушевцу, Ражњу и диљем целе Србије. У Југословенској кинотеци до септембра траје изложба посвећена веку рођења нашег глумачког великана Победа осмеха.
Маријана Терзин Стојчић
Извор: Политика Магазин
