Film Uspavani psi reditelja Adama Kupera mali je dragulj tekućeg bioskopskog repertoara. Prikazan na 52. Festu, film je rasni izdanak neonoar žanra, neobičan, inteligentan, inventivan i virtuozno režiran. Od bivšeg detektiva za ubistva Roja Frimana (izvrsni Rasel Krou), inače obolelog od Alchajmerove bolesti, traži se da preispita brutalno ubistvo univerzitetskog profesora. Za to je okrivljen zatvorenik koji se uporno izjašnjava kao nevin. Friman se vraća rasvetljavanju slučaja i za pomoć angažuje svog starog saradnika…
Ono što je najimpresivnije u Uspavanim psima je način na koji funkcioniše ironija. Ironijska struktura filma je njegovo osnovno načelo. S tim u vezi je raspored neočekivanih i šokantnih obrta u filmu. Vrhunac ove ironije je detektivova konačna spoznaja na kraju filma koju, tokom istrage, iz razloga bolesti, ne zna. Ali, veoma je uporan da sakupi delove rasprslog ogledala i sklopi celinu koja će mu omogućiti da sagleda celovitu sliku. Uspavani psi su, pritom, upravo određeni ovom bolešću. Film konstantno ide unatrag i dosledno je u prošlom vremenu. Ove narativne pazle rotiraju osnovni smisao istrage i izvrću je u potpunu grotesku. Što je detektiv Friman bliži rešenju slučaja, sve je bliži spoznaji o vlastitom zločinu, ali on toga nije svestan. Tako nastaje inverzni smisao funkcije detektiva. Istragu obnavlja i vodi neko ko, pokazaće se, za to nema nikakav pravni i moralni osnov. Čar filma je što ni mi ni detektiv Friman to ne znamo. Ali, u ovoj istrazi, digresivni tokovi su sve prisutniji, a pukotine sve veće. Konačnoj spoznaji ispreči se niz remetilačkih faktora. Od značajne uloge nekolicine aktera s prividne narativne periferije, do iznalaženja suštinskog motiva za ubistvo univerzitetskog profesora (osveta za ljubavnu prevaru!). No, najveći narativni poremećaj stvara poboljšanje zdravstvenog stanja detektiva. Zdravstvena terapija kojoj je podvrgnut počinje da daje rezultate. Dva sinhrona momenta filma se usaglašavaju: stabilnije zdravstveno stanje detektiva vodi sve stabilnijim i izvesnijim nalazima u istrazi…
Uspavani psi je film sa dva kraja. Prvi vidimo u antologijskom oksimoronu kada ironija prerasta u svojevrsni cinizam: detektivova terapija je uspela i on ozdravlja. Ali, tok bolesti je presečen istovremenom spoznajom – sećanje na noć ubistva se vraća u vrlo jasnim slikama. Drugi kraj je nevidljiv i možemo ga samo nagađati. Nakon što otkrije sopstvenu ulogu u ubistvu, detektiv proverava ima li metaka u šaržeru pištolja, čiji će oroz verovatno povući izvan kadra, u imaginarnom vremenu.
Struktura filma Uspavani psi je u nekoj vrsti korelacije sa strukturom legendarnog klasika Agate Kristi iz 1926. Ubistvo Rodžera Ejkrojda. U tom nezaboravnom romanu, istragu za ubistvo inicira i vodi je neumoljivom završetku – sam narator romana! Adam Kuper uspeva da proizvede prekretnice, pa i da se njima poigrava do nivoa šokantnih spoznaja. Malo je koji film novijeg doba s tako istančanim osećajem za autodestrukciju, pokazao put ka samospoznaji tamo gde se sve raspada i gde je mrak jedino
Miroljub Stojanović
Izvor: Radar
