Нисам човек јавности” – разговор водио Југ Гризељ, “НИН”, Београд, 13. септембар 1981.
Југ Гризељ: Претресао сам комплетну новинску документацију о вама у којој је безброј критка, стотине вести о промоцији ваших романа, премијерама драма и добијеним наградам, а једва један и по интервју у укупно петнаест година. Писац чије име не помињемо, како се то каже, који је недавно објавио свој први роман – има у нашој архиви девет интервјуа. Ко је у нескладу?
Б.Пекић: Нисам човек јавности, готово да не умем да контактирам са људима. Ја мислим да би то било трагикомично када бих морао, рецимо, изаћи пред људе и одржати неки говор. Сплео бих се, испао бих магарац, конфузан, противречан. Ја и јесам конфузан, можда и због обиља асоцијација и идеја које пролазе кроз моју главу.
Тек када седнем да пишем, ствари ми се појасне: све што је неважно и није део циља оног о чему пишем отпада и ја имам потпуно јасну идеју шта хоћу, и пуну концентрацију. Осим тога, мислим да читалац најбоље интервјуише писца кроз странице његових романа. Ако бих давао интервјуе, не бих стигао да пишем романе, и у тој дилеми ја сам се определио за писање књига.
Још је један разлог мојој невољкости у таквој врсти контактирања са јавношћу: писац је човек који лако може да упадне у замке сопствене таштине, а то је људска особина коју сматрам најпогубнијом. Зато се трудим, свесно, дисциплиновано и тако рећи програмски да таштину искључим из свог понашања, из свог мишљења. А интервјуи служе и за потхрањивање властите таштине.
Југ Гризељ: Људи који вас познају годинама стално се ломе око оцене ваше личности. Ви сте необична симбиоза чудака, самотника и аскете који, међутим, уме да купује пријатељство и радост других. При том, тешко је отети се утиску да ви, и када седите са човеком, нисте у ствари сасвим ту, него тамо негде …
Б.Пекић: Ја себе не сматрам чудаком, аскетом такође не. Премда не кријем да сам у личном животу пуританац. Немам разумевања за људске слабости, најмање за своје властите. Међутим, ја сам готово болесно знатижељан.
Ухватим себе како понекад слушам неког – отворених уста. То је можда и објашњење што људи не беже од мене. Пажљив сам и лојалан слушалац, а то људима прија, нарочито људима нашег менталитета којима је прича битан део живота.
Југ Гризељ: О вашем одласку у Лондон, пре десет година, било је доста прича и нагађања. Шта је прави разлог одлучи једног писца да напусти средину о којој пише?
Б.Пекић: Неки су мислили да је та одлука бизарна. Ја бих рекао да су разлози за одлазак из Београда банални, тако рећи техничке природе. После прве књиге, “Време чуда”, поготову после повољних критика које су ме охрабриле, учинило ми се да ја можда имам шта да кажем, да бих можда могао да напишем неколико књига које би биле релевантне.
Наравно, био сам врло опрезан и критичан према тој својој првој книзи – знајући судбину многих писаца који су остали писци једне књиге, или једне добре а више лоших. Зато сам одлучио да се опробам на другој па да онда видим шта ћу и како ћу. И онда, пишући другу књигу, “Ходочашће”, схватио сам многе ствари о себи и о литератури.
Пре свега открио сам да се код нас, по правилу, књиге пишу једном у пет година, јер писац нема времена за писање од тог силног седења по кафанама или кућама, од тог блебетања и од потребе да се бави стварима које га се и не тичу, од жеље да гура свој нос у све и свашта, да освањује код Ивице у Клубу књижевника, главе пуне дима и алкохола.
Онда сам рекао: чекај Бориславе, хоћеш ли да пишеш или да седиш у кафани? Не кажем, могао сам да оде ми на Копаоник, било би то на известан начин и лепше, а свакако здравије, али је моја одлука да напустим средину која ме толико окупирала била везана и с жељом да се сместим у неки културни центар, где ће се осећати мирис цивилизације, који је врло потребан човеку рођеном на Балкану, и са скромним образовањем.
Стицајем околности определио сам се за Лондон, а пре свега зато што је моја супруга, архитекта, тамо мога да зарађује за нас обоје – и на то пристала, верујући у неку моју мисију, што ми и дан-дањи изгледа невероватно. Једноставно, мислим да се наша књижевност опија и умире у нашим кафанама.
Ја јесам дисциплинован човек, али то ти ништа не вреди кад немаш времена и немаш бистру главу. Осим тога, за ову врсту литературе којом се ја бавим потребно је много истраживања, учења, копања по историји, по архивама. Значи, да би се писало, морало се учити, истраживати, а да би се истраживало, ваљало је имати много времена.
И тако, решим да побегнем. Пошто сам од своје жене добио на поклон слободно време – и велико поверење, ушао сам у експеримент. Показало се да, ослобођен бриге за зарадом, и физички изолован од наше кафане и нашег начина дружења, који мени иначе јако годи, могу да загрејем столицу и могу понешто и да напишем.
Југ Гризељ: Колико то “грејање столице” дневно траје за човека који годишње објављује по једну књигу и две драме?
Б.Пекић: Ствар је у томе да седиш док не добијеш жуљеве на месту на којем се седи. Осим тога, ја сам више човек имагинације него опсервације. Пошто сам и поприлично рационалан, мени је јасно, ако сам све добро проучио и осмислио, да ће посао кренути ако не првог сата, хоће после великог мучења петог сата, или петнаестог.
Писање је пре свега посао за испоснике. За разлику од наших писаца, писци у свету, по правилу, објављују нове књиге сваке друге године најмање, а понекад и сваке године. Не може се замислити да писац паузира пет-шест година. Не само што је то финансијски немогуће – већ и професионално.
Код нас је измишљен систем алибија: писац, пошто не може да живи од писања, запосли се у неком надлештву или некој културној институцији, и то му одузима толико времена да онда после слободно може да каже да није имао времена да пише.
Југ Гризељ: Водила се дискусија око ваших књига, нарочито првих, а посебно око романа “Време чуда”, о томе да сте је писали езоповским језиком, да ли је то политичка књига, да ли је превасходно критика догматизма и диктатуре. Ви сте то одлучно негирали.
Б.Пекић: Ја лично не волим да оптерећујем своје књиге идеологијом. Претерана политизација, а ја мислим политизација уопште – нужно умањује уметничке ефекте. Међутим, а историја књижевности нам то обилато казује, добра књига, писана макар без и трунке идеологије, емитује поруке и идеолошке и политичке – чак и без своје воље.
Ево једног личног примера. Борислав Михајловић Михиз, човек коме дугујем огромно, јер ми је суштински помогао код свих мојих књига, он их прво чита и критикује и дан-дањи, Михиз који наравно воли да претерује у свему, претерујући и овог пута рекао је да сам ја у “Златном руну” у ствари написао критику грађанског друштва и да сам на најмарксистичкији писац Југославије.
Јер, каже он, то је књига која доказује да економија пише историју, чиме се потврђује основни канон марксистичког виђења света према којем производне снаге, ако се то тако каже, предодређују људске поступке. Верујте ми, то није била моја намера. Ја лично у то не верујем: ја сам убеђен да је дух премоћан и да снага духа води свет. Добро, да се вратимо мом првом роману “Време чуда”.
Ни ту није било никакве моје политичке намере, можда нешто мало, доста површне, да огољујем догматизам, и тако даље, што су доцније критичари утврдили. Бар није било свесне намере. Као што је прича о рађању хришћанства, о Исусу Христу и његовим ученицима који граде једно учење, једно философско виђење новог света.
Шта поручује та књига: у то време, данас не више, ја сам био у фази када сам веровао да је те библијске легенде могуће гледати обрнуто, као негатив једне фотографије. У тој књизи, тако тече прича која показује да сва чуда која Христос прави људима да би учврстио њихово веровање у његову философију, да та чуда управо над људима над којима се праве – те људе не усрећује.
Они су заправо много несрећнији после поклона који су имали да их усреће. Дакле, из те и такве слике Библије произилазило је да никоме не треба веровати, нарочито не усрећитељима, нарочито не стриктним идеологијама, закључаним и затвореним заувек, онима које више не могу да се мењају и које рађају догматизам и потребу проповедника тих идеологија да своје идеје људима силом натурају.
То по правилу води диктатури, одузимању права на властита мишљења, одузимању слободе. И ова књига је пример како порука писцу побегне испод пера, мада, морам признати, у то време сам приближно тако и мислио, била је то атеистичка фаза мог живота. Данас, када сам ја умногоме одустао од нихилизма који ме је обузимао у време када сам ту књигу писао, ја имам много примедби на њену идеју и философију.
Данас не мислим да баш ништа нема никаквог смисла, не мислим да свака идеологија носи зло, иако га често производи, и много сам умеренији, у ствари, кад је у питању Назарећанин. Мислим да нисам био праведан.
Мислим да уопште није било коректно да од толиких диктатора које нам нуди историја ја изаберем за личност свог романа управо Исуса Христа, личност за коју данас чврсто верујем да је била чедна и поштена, и очевидно од изузетног значаја и квалитета међу свим људско-божанским личностима историје човечанства.
Управо и пример ове књиге помогао ми је да у потпуности формулишем свој однос према животу, наравно ако је могуће казати: “у потпуности”, јер то је којешта. Ја сам данас потпуно свестан тога да човек мења и себе и своја мишљења, да мудар човек мора да буде толерантан према свим мишљењима, у сваком случају да их третира са пажњом и поштовањем, иако се разликују од његових идеја и мишљења, јер никада није искључено да то једног дана неће постати и његове идеје и мишљења.
Југ Гризељ: У вашим књигама никада није било могуће пронаћи аутобиографске црте?
Б.Пекић: Претпостављам да је то зато што сам се касно јавио у књижевности, дакле када ми детињство, са којим многи писци почињу своја дела, више није било блиско. Осим тога ја сам имао једно изузетно срећно детињство, и шта се о томе може писати? Све су среће исте, несреће се разликују. Само је Пруст био у стању и хтео да о својој срећи пише хиљаде страна.
Осим тога ја нисам човек инспирације, за мене је књига мисаони посао, можда и философски. Поред свега, у време када сам почео да се бавим књижевношћу био сам опседнут, а и данас сам, загонетком понашања грађанског друштва у Југославији и једном његовом апсолутном неспособношћу да пружи било какав отпор револуционарним снагама.
Дакле, док већи део наших писаца за предмет своје литературе узима понижене и увређене, ја сам се заинтересовао за судбину оних који су производили понижене и увређене, њих сам желео да посматрам.
Осим тога мене је интересовао недостатак сваког морала, сваке схеме живота у Југославији између два рата, о чему сам знао и слушао много и од свог оца који је био високи државни функционер у банској управи, и изразито критички расположен према корупцији и начину живота наше такозване више класе којој је и сам припадао.
Шта се то десило, како је тако брзо дошло до распада нечег што се тако рећи још није добро ни испилило: наша буржоазија тек се зачела, и одмах се срозала као чарапа.
Југ Гризељ: У којој мери је на вас утицао затвор, ако не мислите да је незгодно да о тој теми говоримо после више од тридесет година, и шта је то уопште било? Како данас као зрео човек, у коју мисаону фиоку стављате тај доживљај који није био баналан; били сте пет година у затвору, од 1948. до 1953.
Б.Пекић: Мислим да нема разлога да се о томе не говори. Човек је једино биће на свету коме се може дести у животу оно што ни најмаштовитији писац не може замислити. То са мојим затвором била је, да тако кажем, једна техничка грешка у мом животу, коју сам платио по заслузи: био сам противник овог друштва и то сам искајао.
Мислим, међутим, када говорите о мисаоној фиоци, да се то у суштини морало тако десити. Осуђен сам као лидер једне илегалне омладинске организације која се звала “Савез демократске омладине Југославије”. Повод за оснивање те организације јесте реакција моја и мени сличних на неке радикалне акције скојеваца у нашој Трећој мушкој гимназији, првих послератних година.
У основи, позадина таквог нашег револта и наша потреба да се супротставимо, било је и неразумевање и неприхватање револуције у којој нисмо учествовали, а нисмо учествовали и зато што смо припадали другој класи, дакле класи која није имала власт. Да сам био у револуцији, она би ме вероватно понела и ја бих умео да оправдам све што бих урадио. Овако, осећао сам се пораженим, обесправљеним. И, ето, то је све.
Како је на мене утицао затвор? Не знам. Ја се, осим иследног поступка, не сећам затвора као неке своје трагедије. Чак, рекао бих да ми је затвор донео много корисног: тамо сам први пут ступио у контакт са малим, обичним људима, јер сам се ослободио многих предрасуда. Не знам, неко недавно рече: да није било револуције, Пекић би постао плејбој. Могуће је.
Осим тога, затвор ми је дао много времена за размишљање. У затвору сам и донео одлуку да покушам да пишем и да истражујем класу којој сам припадао. Наравно, затвор ми је открио и феномен страха (у делу истражног поступка) као дубоке људске вредности. Човек који није упознао велики страх, није комплетан човек, као и онај који није открио велику тугу или велику радост.
Југ Гризељ: Ваши роман и драме често делују као да су изашли испод пера човека коме је све јасно. У приватном животу, рекао бих, ви уопште не делујете као човек сигуран у себе. Откуд сада та несигурност, па и једна црта мистичног понашања? Ранијих година, пре одласка у Лондон, имао се утисак да сте човек сигуран као хладан челик, личност која зна шта хоће и која ће то спровести без обзира на цену?
Б.Пекић: Тачно. Када су посреди значајне ствари, одређивање животног пута, моралног става, питања савести, ту сам ја одлучан и дефинитиван и мењам мишљења само када ме на то натерају нова сазнања и нови аргументи које не могу да побијем. У свему другом прилично сам несигуран, и то нисам био раније, јер сам раније мање знао.
Ако човек више чита, више конзумира туђа искуства, више је у додиру са стварношћу, чини се да је природно да буде све несигурнији. Ја не налазим дефинитивне одговоре готово ни на шта.
Учини ми се понекад: ево сад сам нашао дефинитиван одговор; онда видим, бога му, ја бих н ате дефинитивне одговоре могао да поставим нека питања, па онда видим да су та питања већ постављена и да оно што ми се учинило дефинитивним у једном тренутку – није уопште дефинитивно.
То, наравно, подрива сваку могућност да човек каже: ја мислим тако и тако, и тако и тако јесте без поговора. Такво аподиктично одлучивање у било чему чини ми се директно смешним. Не, ја респектујем људе који немају дилема. Ја респектујем идеалисте који су у стању да кажу: то је то и никако друкчије, а ја тако не бих могао више ни за шта на свету казати.
Што се тиче мистицизма, то је једно питање које ме такође не напушта. Тренутно се налазим у периоду у којем се очевидно у мени неки ђаво рађа. Тешко је то дефинисати: ја сам, у ствари, одувек био склон мистици, али мистици у њеном, да тако кажем, бољем делу. Одувек сам био склон истраживању источних искустава.
Лагано сам дошао до неких сазнања, која, наравно, нису дефинитивна, већ су и она подложна сумњама; али ми та сазнања данас кажу да ништа заправо није онако како изгледа да јесте; да постоје неке друге димензије које ми само слутимо, а не знамо их, а неке димензије живота не можемо уопште ни да схватимо ни да докучимо услед тога сто су потпуно диспаратне са нашом мисаоном конструкцијом.
Да будем једноставнији: убеђен сам данас да су укупна људска сазнања само кап познатог у једном огромном свемиру незнања којим се ми крећемо по неким недоступним механизмима, и врло конфузно.
Нисам ја то дефинисао као философију, то је само моје осећање да ми као човечанство, као историја, често млатимо празну сламу, без стварних сазнања о циљевима људског постојања, и без разумевања историјског кретања.
(Н. Б. Борислав Пекић је после кратког боравка на одмору у Поречу, и непосредно после овог разговора, кренуо назад, “својој кући” у Лондон. Са собом је понео све своје многобројне дилеме, носталгију и огромну вољу да испуни једну мисију – којој очигледно ни сам не зна праву сврху. Примедба Ј. Г.)
Борислав Пекић/Југ Гризељ
Извор: Преокрет
