
О Ламаншу човек може чути и да раздваја и да спаја, но Британци и Французи свакако гледају једни у друге, било то у мржњи или у љубави. Можда је зато председник Француске Емануел Макрон током политичке каријере у више наврата покушавао да одглуми Маргарет Тачер – поделивши, рецимо, Французе „на оне који у животу успевају и оне који су нико и ништа“ 2017. године. А када је већ навукао рухо Тачерове, зашто не би пробао и са Черчиловим, и представио се као вођа Европе у отпору руској напасти? Да је то његов модел за зиму 2024, Макрон је потврдио крајем прошле седмице, и на телевизији и у штампи.
Након што је крајем фебруара подигао буру тврдећи да слање копнених трупа у Украјину „није искључено“, 14. марта је – како кажу неки коментатори – подигао улог и у интервјуу емитованом на два најгледанија француска ТВ канала поновио:
„Ако се ситуација погорша, морамо да будемо спремни и бићемо спремни. Русија се упустила у ескалацију, и морамо рећи да смо приправни да одговоримо. Превише смо опрезни на речима.“
Дан касније, за случај да га неко није гледао, говорио је и за дневни лист Паризјен:
„Можда ћемо у неком тренутку морати да се упустимо и у копнене операције, какве год биле, како бисмо се супротставили руским снагама. Француска то може да уради.“
Савезници
У овоме већ има и дашка Наполеона – „Немогуће није француска реч“, записао је наводно славни војсковођа – али и више од дашка проблема. У Европи је све мањи проблем глумити Маргарет Тачер, па Емануел Макрон може до миле воље да говори о „људима који су нико и ништа“, о „неписменим радницама“, о томе да је „довољно прећи улицу и наћи посао“ и о томе да би Французи, све у свему, требало мање да се жале. Међутим, Стари континент се није навикао само на неолиберални концепт живота, већ и на мир. И зато је одело Винстона Черчила далеко сумњивији модни избор. Потенцијални савезници су Макрону то већ у фебруару јасно ставили до знања – и немачки канцелар Олаф Шолц и британски премијер Риши Сунак и амерички председник Џозеф Бајден у року од дана су саопштили да од тог посла нема ништа. Стога је велико питање да ли је Макрон заиста подигао улог, нарочито ако се пажња обрати и на мање бомбастичне фрагменте интервјуа, па се види да је француски председник у више наврата поновио да „Француска неће повести офанзиву“, да неће чак ни „предузети иницијативу“, да „никад неће изазивати ескалацију“. И да је за викенд саопштио да ће његова земља, као домаћин предстојећих Олимпијских игара, у складу са традицијом позвати Русе на примирје.
Ако се томе дода недавна анкета париске Одоксе, по којој 68 одсто испитаних Француза сматра да је Макрон погрешио када није искључио слање копнених трупа, и да се 74 одсто испитаника противи копненој интервенцији независно од тога шта Макрон говори, остаје питање зашто је човек о томе уопште причао. Напола озбиљан одговор могао би бити тај да су се и Запад и Москва у Украјини толико заглавили да ће било каква идеја – дословно било каква – доносиоца обасјати рефлекторима, а то је у политичком маркетингу у принципу позитивно. Озбиљније објашњење, које забрињавајуће личи на претходно, било би да Емануела Макрона у јуну чекају избори за Европски парламент, и да биралишта за њега и његову странку Препород неће бити игралиште. Не може се рећи да је 2022. Макрон поново постао председник баш „за длаку“, разлика између њега и Марин ле Пен није била мала, али јесте била мања него 2017, а излазност мања него било кад од 1969. године. Још горе, британски Дејли телеграф је за викенд објавио резултате интерне анкете коју су од Ипсоса наводно поручили Републиканци, једна од странака у садашњем сазиву француског парламента. Ако је та анкета аутентична и ако би парламентарни избори били одржани данас, Национални савез Марин ле Пен могао би да се вине чак и до апсолутне већине гласова. Препород би био малтене преполовљен. У таквим околностима било шта из гардеробера може да делује као прави избор.
Марко Ловрић
Извор: Радар
