Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Читам ових дана коментаре на међувјерске дјелатности и састанке 4 вјерске заједнице у Црној Гори. Већини је мило и драго, али неки су незадовољни. Па питају гдје је столица за Мираша Дедејића у студију РТЦГ прошлог четвртка, и гдје је лопата за њега оног дана кад су садили маслине широм Подгорице?
С обзиром да смо на РТЦГ и пред младицама маслине видјели представнике традиционалних вјерских заједница које постоје овдје вјековима и које, као такве, подржава доминантно већински број вјерника тих религија, питање лопате за Мираша је неумјесно.
Он наиме представља организацију основану прије пар деценија са занемарљивим бројем присталица. Поред тога, Дедејићева групација само у границама Црне Горе може да слови за некакву „православну цркву“. Изван ње, њих нико не признаје и не препознаје као „православну цркву“. За разлику од њега, засадитељи маслине и гости РТЦГ имају истовјетни идентитет у земљи и у иностранству. Јоаникије је владика и на Цетињу и у Цариграду и у Москви. Фејзић је реис и у Тузима и у Техерану. О барском надбискупу не треба трошити ријечи с обзиром на организациону монолитност Римске цркве. А рабин Прелевић је легитимни изасланик јеврејске интернационалне заједнице.
Па ако су цркве и вјерске заједнице позване да поштују државни поредак и устројство, по реципроцитету секуларних начела и држава је дужна да поштује устројство и легитимитет тих вјерских заједница.
Па ако би представници државе г. Дедејића сматрали некаквим митрополитом, онда би Јоаникије и Фејзић могли да комуницирају са предсједницима православне и муслиманске омладине као са министрима у Влади. А та би произвољност, признаћете, унијела збрку у друштвене односе.
До читања у сљедећем броју…
