Проф. др Мило Ломпар у политичком есеју раскринкава лажи, које су суштинско обележје Вучићевог режима (3)
Ауторитарни владар компензује своје уступке уништавањем опозиције. Јер, то му је једини начин да дуже остане релативно незаменљив у очима западних (америчких) чинилаца.
Тако долази до мрвљења опозиције: и у страначком и у ванстраначком смислу. Како грађанске странке помажу у том кретању, показује се да њима није стало ни до какве слободе. Српско друштво се распало наочиглед својих грађана. То значи да сваки отпор мора почети са ниже позиције.
Овакве оцене су рђаво примљене код присталица режима, па су његови агенти-провокатори почели кампању на појединим порталима. После београдских демонстрација од 15. фебруара 2023. године, које су биле мирне и лишене насиља, ухапшени су – без икаквог оправданог разлога – новинар Дејан Петар Златановић и Дамњан Кнежевић. Њихово хапшење је створило атмосферу страха у јавности. Околност да сам стао у њихову заштиту свакако је повећала незадовољство власти у односу на мене. У изјави агенцији Бета од 18. фебруара 2023. године нагласио сам да у разумевању онога што се догодило треба разликовати две ствари: хапшење неких од учесника протеста против политике председника Србије и медијску хајку која је потом уследила. Обе чињенице обележавају вртоглави раст ауторитарности у српском друштву. Разлози хапшења учесника су смешни зато што су правно и политички неодрживи. Они обележавају повратак у време једнопартијске диктатуре код нас: вербални деликт. Њихов ближи сродник био би тобожњи државни удар у Црној Гори 2016. године. Сама аналогија води сазнању о блиској природи два режима, који и иначе сарађују у многим областима. Оваква кршења основних људских слобода патријарх Павле и митрополит Амфилохије нису прећуткивали.
Оно што је смешно – попут образлагања ових хапшења – истовремено је и злокобно. Такво значење настаје медијском хајком која се распростире у свим правцима. Она има више циљева. Први циљ је да власт српског председника прожме све облике јавности: слободу мишљења, слободу говора, слободу окупљања. Други циљ је да се џепови отпора криминализују. То је злокобна криминализација политичког противљења. Трећи циљ је практичан: треба онемогућити било какав отпор велеиздајничким одлукама које су све ближе нашим данима. Отуд треба преплашити све учеснике у јавном животу.
Ако се може говорити о државном удару, како је гласило медијско окривљавање ухапшених људи, онда се то једино односи на понашање српског председника. Александар Вучић, наиме, непрестано врши државни удар, јер са позиције власти непрестано крши Устав и законе. Он је претворио свакодневни живот у трајни државни удар. Тако је укинуо сваку одговорност и достојанство саме власти, јер их је претворио у вербално, ментално и физичко насиље. Таква власт не заслужује никакво поштовање и – како је још Џон Лок утврдио – оправдава побуну.
Понашање опозиционих политичких странака – са изузетком Народне странке – свакако је срамотно и самоубилачко. Оно је срамотно, јер напуштањем борбе за основне слободе, које су увек слободе и за њихове политичке неистомишљенике, опозиционе странке бришу разлику између себе и овакве власти. Оно је самоубилачко, јер оне тако утиру пут да и саме буду задављене у мраку и тишини.
Занимљиво је да је власт добила подршку за насиље над грађанима и од америчке и од руске амбасаде. Понашање америчке амбасаде је логично, премда савршено срамотно са становишта демократије. Јер, амерички амбасадор је недавно изразио задовољство што се Србија сваким даном удаљава од подршке Русији. Понашање руске политике може бити различито схватано, али ако се сетимо како су се понашали у годинама издвајања Црне Горе из заједнице са Србијом, онда то делује као злокобна опомена. Будући да амбасаде прате интересе својих земаља, онда то значи да обе амбасаде имају нека очекивања од српског председника. Како су њихови интереси у огромном сукобу, остаје да се види ко је боље рачунао.
Свака од изнетих процена показала се тачном. Не треба превидети да је са једнаком оштрином оцењено понашање опозиционих странака, јер то значи да сам указао на њихову системску корумпираност: оне, наиме, не настоје да доведу у питање изопачени облик система који почива на подршци спољних чинилаца, већ да сачувају своје место у њему. Такав суд, као и осуда руске политике, показују да нисам привилеговао ниједног учесника у политичком и јавном животу, већ да сам ствари процењивао у складу са аутономним схватањем српског становишта.
Управо вођен уверењем да је одсудни час да се јавно оспори Француско-немачки план који је председник Србије усмено прихватио подржао сам демонстрације опозиционих странака – и Покрета за одбрану Косова и Метохије – против тог плана. Оне су биле веома добро посећене, ненасилне и одржане 17. марта 2023. године. Своје личне резерве према организаторима ставио сам, дакле, у сенку због општег циља који је везан за спречавање правног издвајања Косова и Метохије из састава Србије. Отуд сам на њихов предлог да их јавно подржим одговорио позитивно. У том духу, подржао сам и иницијативу Народне странке да народ на референдуму одбаци Француско-немачки план. Тај догађај је био окидач за медијску хајку.
Колико су моја схватања била оправдана, показује околност да је три месеца после моје подршке предлогу за одржавање референдума, објављено 5. јула 2023. године – на порталу НСПМ-а, у оквиру извештаја о истраживању јавности ? да 59 % грађана сматра да би требало одржати референдум о Француско-немачком плану. То се догодило у тренутку кад је сама акција већ поодавно утихнула, јер је предлагач од ње практично одустао, под притиском заједничког противљења власти и опозиције. Без икакве кампање, проценат грађана који подржавају идеју о референдуму био је за свако поштовање.
Околност да је национална опозиција била против предлога о референдуму, не изневши никакав план за акцију противљења режимским поступцима, прикривана је различитим чиновима: носилац предлога била је странка чији је председник био истакнуто лице (министар) Тадићевог режима; накарадно тумачење да је позив на грађанску одбрану Устава референдумом исто што и позив на промену Уставу; расправе око тога шта значи усмена сагласност на Француско-немачки план коју је дао српски председник. Сви ови изговори су историјски пали пред неоспоривом чињеницом да национална опозиција није предузела – ништа. Њено гесло као да је било: боље ништа него нешто.
Тако је покренут точак међусобне легитимације политичких учесника: зато што је невладина интелигенција и грађанска опозиција тврдила да је усмена сагласност српског председника на Француско-немачки план обавезујућа за државу, режимска гласила, да би заштитила српског председника од очигледне политичке издаје, и национална опозиција, да не би предузела ништа, тврдили су да никаква обавеза не постоји. Изведена је читава медијска фанфаронада уместо рационалног понашања: зато што је неуставним узурпирањем овлашћења обавезао државу, српски председник треба да буде делегитимисан јавном политичком акцијом која би показала да је његова усмена сагласност – опозвана. Али, само се то није смело догодити: поново је радикалност изнетих ставова прикривала делатну политичку издају.
Ако ни власт ни опозиција, представљене у својим странкама и посланицима, ни невладина ни национална интелигенција, нису хтеле да подрже иницијативу коју три петине грађана сматра оправданом, чиме су се они водили у свом отпору? Да ли је случајно што национална опозиција, после успешних и посећених демонстрација од 17. марта 2023. године, које су протекле у мирној протестној атмосфери, није заказала никакве нове демонстрације? Од грађанске опозиције, као и невладине интелигенције, тако нешто није се ни могло очекивати, јер су оне подржавале режим у његовом основном науму. Оне су се понашале сасвим у духу препоруке коју је дао Хелсиншки одбор: „Зато је, како истиче Бошко Јакшић, новинар, неопходно да, уколико председник Вучић збиља одабере Европску унију као будућност Србије, добије подршку проевропске опозиције (Странка слободе и правде), чиме би показала државотворност.“ Ово је потпуно нова дефиниција државотворности: када политички субјекти спроводе непоштовање територијалног интегритета као дела уставне дефиниције државе они потврђују своју државотворност.
Као да ниједан носилац политичког субјективитета, њиме заштићен, није желео да омета ни власт ни западне (америчке) чиниоце у њиховом науму да се Косово и Метохија издвоје из Србије. Отуд је хајка на мене била логичан плод овог прећутног и заједничког опредељења.
У изјави за агенцију Бета од 19. марта 2023. године, поводом Охридског споразума, којим се дефинишу начини спровођења и примене постигнутог договора у Бриселу, нагласио сам да је тешко рећи нешто ново. Јер, све је познато. Споразум је раније постигнут, јер се не може примењивати нешто што не постоји. Понашање српског председника је противуставно у дужем периоду и у вишеструком поврату. Оно ствара стање трајног државног удара, јер власт доноси одлуке на које нема право. Српски председник систематски обмањује грађане.
(Фото: Радио Слободна Европа)
Да би то могао учинити, он даје усмену сагласност: обавезујућу – како су показали бројни професори права – по члановима 3. и 7. Бечке конвенције. Потом се заклања иза околности да није ништа потписао. Његова потреба за неистинама претвара се у систем неистина које производи и преноси огроман број медија под његовом непосредном или посредном контролом. Тако лична патологија прераста у друштвену патологију. То је начин да се замагли стварно стање ствари у нашем друштву.
У демократском смислу, одвија се жигосање свих који се противе оваквом понашању власти. Криминализује се неслагање са носиоцима власти, па се неки његови протагонисти хапсе и држе у затвору без уверљивих и јавно предочених разлога. Такво недемократско стање има подршку грађанске опозиције зато што српски председник спроводи другосрбијанску политику без остатка. То је недемократска политика са колонијално-окупационим циљевима. Она има беспримерну подршку западних (америчких) чинилаца, чији је водећи представник амерички амбасадор. Овако недемократска власт – на челу са српским председником – представља његову колонијалну испоставу.
У историјском смислу, присуствујемо почетку новог круга у двовековном историјском кретању. Јер, ово је четврти ауторитарно-диктаторски режим који има пресудну подршку западних чинилаца. Гори је од личног режима краља Милана који је Тајном конвенцијом предао државну сувереност Аустро-Угарској. Гори је и од диктатуре краља Александра коју су подупирале француске банке. По историјском учинку, најближи је тоталитарном режиму Јосипа Броза који је, са деценијском америчком подршком, створио услове за поништавање српских националних права. Јер, споразуми овог режима довршавају титоистичко кретање. Показује се да западни чиниоци остају трајно привржени репресивном и недемократском облику владања код нас.
Да ли је могућ отпор? Он треба да настане на универзалној линији законитости и уставности. И на линији одбране српских националних права. Читаво друштво је, међутим, на систематски начин разорено. Потопљени у тешкоће потрошачког друштва, уплашени пропагандом власти, испуњени хедонистичком културом, грађани не успевају да се оријентишу и када схватају размере догађаја чије последице трпе. Установе националног значаја – СПЦ, САНУ, МС и Београдски универзитет – урушавају се наочиглед јавности и – захваљујући поступцима својих чланова – губе сваки углед и достојанство. То је плод циљаног наума да се друштво остави без икаквог ауторитета и оријентира.
Као једина видљива друштвена снага, остала је национална опозиција. Ово је историјски тренутак за политичке странке као њене парламентарне представнике. У дејству је значење давнашње Његошеве реченице из писма Илији Гарашанину од 2. маја 1848. године: ако икад, онда сад; ако не сад, онда никад. Заштићени политичким субјективитетом, као опозициони посланици, они су позвани да заједно осмисле миран, демократски и ненасилан отпор противуставном понашању српског председника. Да је то пресудан грађански циљ, огласио је још Хераклит: „Народ ваља да се бори за свој устав исто онако као што се бори за своје градске зидине.“ То је значило да „грађанске, политичке слободе народа у оквиру државе пођеднако су битне колико и национална независност, слобода од спољашњег освајача. Градске зидине јесу сигурна одбрана против спољашњег непријатеља народа; исто тако, закон и устав ваља да послуже као слични бедеми и тврђава против самовоље, безакоња, насиља и гажења народних слобода од унутрашњег непријатеља.“ Ово античко схватање потврђено је у вековима европске историје, чак и као модеран начин понашања. То показују недавни протести у Француској и Чешкој. Уколико се не појави ненасилан отпор, нека врста отпора мораће настати – у догледном времену – у неформалним облицима. То је дугачак пут. Али је неминован. Јер, како је писао Његош, као класични песник српске културе који је сажео њене кључне токове, „одбрана је с животом скопчана“. Ако се не будемо бранили, то значи да смо умрли.
Нико ништа вредно помена није предузео. Уместо тога, почели су напади у којима – како је то изрекао водитељ портала Славија инфо 19. априла 2023. године- „разни чудни људи излазе, пре свега, по националним фреквенцијама и причају све лоше о Вама“. Од ствари које је он поменуо, најилустративнија је била оцена да сам „неписмен човек“. Њено порекло открива понешто.
Упоредивши Дух самопорицања са Хитлеровом књигом Меин Кампф, један невладин приврженик давно је додао како сам „солидно неписмен“. То показује да је генеза мојих садашњих критичара везана за давнашње невладине (другосрбијанске) засаде. Но, када се нађе на јавној ветрометини, човек мора сачувати способност да разликује оно што је лично од онога што је наручено. Колико и како је лично погођен није питање за јавност. Јер, за јавност остаје друкчије питање. чему је реч? О нечему што бих назвао контрола отпора. Давши усмену сагласност у Бриселу, приступивши у Охриду спровођењу нечега што је усвојио, председник Србије је кренуо стазом противуставног понашања, која има елементе и садржаје државног удара. То је ствар која је могла да изазове отпор. Отуд је главна активност била усмерена на то како да се отпор контролише. Не, дакле, да се онемогући у свом заметку, јер то није ни било могуће, будући да је догађај о ком је реч врло великих размера, него како да се отпор контролише. Он се може контролисати на два начина који морају да иду напоредо. Први је да се пригуше и неутралишу аутентични носиоци отпора, којих је врло мало остало. С друге стране, треба преузимати руковођење отпором преко оних који су се недавно „сетили“ какав је Вучић-Брнабић режим. Биле су то паралелне радње којима се морало приступити при преусмеравању отпора.
Подржао сам протест од 15. фебруара 2023. године, који је организовао Дејан Мировић, зато што је он најављен као ненасилни отпор. И не само да сам га подржао, него сам био и присутан на том скупу, иако је један ренегатски најамник тврдио да ме није било међу онима који су протестовали. Нисам, наиме, знао ко је дежурни агент провокатор који проверава да ли сам долазио, па нисам био у прилици да му се јавим, него сам режим довео у недоумицу. Отуд је најамник власти могао говорити како нисам био присутан, иако има много часних људи и поузданих сведока који су ме на том скупу видели. Отуд би било добро да Вучић-Брнабић режим огласи ко је тај коме морамо да се јавимо, да не бисмо дошли у незгодну ситуацију да људи достављају неистине. Јер, кад сте достављач – како је писао Никола Милошевић – онда морате да имате морал достављача. Он почива на сазнању о томе да достављате истине. Достављач који не доставља истине је непоуздан и код налогодаваца временом губи своју улогу и драматично постаје заменљив.
Потом је организован протест ове троделне опозиције и Покрета за одбрану Косова и Метохије. Иако сам иступио из Политичког савета Двери 2018. године, јер се нисам слагао са одабраним политичким понашањем, иако сам иступио из Покрета за одбрану Косова и Метохије, јер сам сматрао да он треба да потпише кривичну пријаву против Александра Вучића, коју смо само нас петоро потписали, на позив Бошка Обрадовића подржао сам и тај скуп: не само протест од 15. фебруара2023. године него и протест од 17. марта 2023. године. Отуд следи да начелно подржавам сваки ненасилни облик противљења и отпора противуставном понашању председника Србије везаном за одвајање Косова и Метохије од Србије.
То чиним из националног и демократског уверења. Демократско уверење подразумева да ако не будемо поштовали Устав, ниједна чињеница нашег појединачног живота, до неповредивости станова, неће бити заштићена. Ко то не разуме, он ће бити у прилици да овим растом ауторитаризма, који полако нагиње ка једној врсти диктаторског понашања, сам то осети. Без обзира што је реч о ауторитаризму са елементима фарсе. Људи заборављају да и фарса, и као књижевна врста, указује на акутно присуство насиља и на делотворне репресивне механизме: у Жаријевом Краљу Ибију или Носорогу Ежена Јонеска. То није тако безазлено као што је смешно: ни ово што се нама догађа није тако смешно колико је злокобно.
Како из демократских разлога увек подржавам облике пасивног отпора,био сам позван да подржим и иницијативу Народне странке за референдум о одбијању Француско-немачког плана.
Као што сам у својој изјави рекао, био би то референдум у одбрану Устава: није био предложен као референдум којим се може преиспитивати уставно учешће Косова и Метохије у Уставу Србије, него обрнуто од тога – као референдум којим треба да се одбаци Француско-немачки план да би се заштитио Устав.
Има људи који су тврдили да то није добар пут. Али, да ли су они – или било ко – предложили било шта друго? Да ли још нешто је предложено? Протест, који су организовали странке националне опозиције и Покрет за одбрану Косова и Метохије, имао је око петнаест хиљада људи. То није бројка коју можемо занемарити. Али, несхватљиво је да није заказан нови протест. Никада није објашњено зашто се то није догодило, као што нема одговора на питање: ако идеја о референдуму иде у корист власти, зашто власт тако хистерично „вришти“ на њу? А само учесталост и упорност, као и ненасилност, представљају кључне елементе за подизање јавне пажње. Ненасилни отпор, као облик пасивног отпора, подразумева и грађанску непослушност, и мирне демонстрације, и друге облике противљења.
Увек се каже да „то може искористити страни фактор“. То је тачно. Али, поставља се питање:да ли је страни фактор споран само онда када се укључи у активности опозиције или је страни фактор споран и кад подржава власт? Ову власт – и у случају изборне крађе од 17. децембра 2023. године – непрекидно подржава страни фактор, било западни (амерички), било руски. У чудном дослуху са подршком америчког амбасадора изборној крађи, можда и као њена последица, долази вест да је дозвољен пролаз аутомобила са косовским таблицама на којима је „државни грб“ непризнате државе.
Објашњење српског председника је антологијско: то је учињено због концепције „отвореног Балкана“, иако „Косово“ није приступило тој структури. Таква лаж треба да сакрије да је реч о поступању по Охридском споразуму. Зашто онда сумња коју буди учешће страног фактора у унутрашњим пословима не пређе на ову власт? Зашто они који критикују страни фактор не критикују власт која спроводи оно шта он тражи?
Зато што треба оне који су подржавали Вучић-Брнабић режим пуну деценију некако поставити да руководе отпором унутар опозиционих активности. И ођедном се појављују људи који су „ватрирали“ до недавно у корист режима да сада ођедном дају потпуно неодмерене изјаве као критику режима. Они се такође појављују на Н1 и Новој С, али никад нису предмет кампање којој сам изложен. Зашто? Зато што, очигледно, режим брине о томе ко су аутентични заступници противљења, а ко су његови прикривени или стварни савезници: његови агенти-провокатори. Они су осигурачи режимске контроле отпора.
Проф. др Мило Ломпар
Извор: Магазин Таблоид
