Ukakvom su odnosu čovekova potraga za istinom i potreba da izrazi svoju maštu, da izmišlja? Da li je roman kao književna forma pravo mesto za odgovor na to pitanje?
Mnogi savremeni pisci, osećajući svoje vreme, prepoznali su naivnost fabularne proze u poređenju sa onim što čini životnu stvarnost i okanuli se žala za starim dobrim romanom i njegovim načelima, ali i pomodnog postmodernizma koji je predugo bio izgovor za svakojaka pisanja. Neki od njih planski su, programski, posegnuli za činjenicama, podacima i događajima iz realnosti, neki su sasvim intuitivno naleteli na taj rudnik, dok su oni najbolji prosto pod pritiskom sadašnjosti morali da odgovore. Pokazalo se da je realnost jača i dramatičnija od fabuliranja, a istina čudesnija od svake fikcije. S tim što ta proza nije nastala iz flerta sa zahtevom odozgo, s vrha države i njene ideologije, prema kulturnom obrascu za poželjno tumačenje stvarnosti kao socrealizam sredinom prošlog veka kod nas i na evropskom Istoku, niti ona prati neki modni diktat Zapada.
Snaga stvarnosti ove proze, koju gaje mnogi pisci danas, odgovor je i na sve veću moć medija koji manipulišu vestima i informacijama sa navijački serviranim događajima preuzimajući od književnosti maštu kao svoje novo moćno sredstvo saobraćanja sa javnošću. Tako dolazi do zamene uloga umetnosti i sredstava informisanja – na vestima gledamo fikciju, u romanima život.
Naravno, nisu svi pisci ni njihovi romani u tom poduhvatu i postupku podjednako uspešni, a kako umetnost nije ni sport ni politika da bi rezultat bio važan, svi zajedno svojim radom i upornošću daju odgovor na pitanje otkud ovoliko romana autorefleksije, ličnih iskustava i storija kao u nekakvoj poplavi, da su književne komisije na stalnim mukama šta objaviti, šta preporučiti, šta nagraditi.
Uspomene iz sadašnjosti
Kazimjež Brandis (1916-2000) je davno, posle Drugog svetskog rata, trasirao u evropskoj književnosti put prozi, nazvan „roman reka“ u koji se slivaju realije iz života, još pre emigracije iz Poljske na Zapad. Kao čest podnaslov svojih romana i pripovedaka dodavao je: „Uspomene iz sadašnjosti“, kako bi naglasio svoje uporište u stvarnosti i osećanje stešnjenosti u fabularnoj književnosti, da mu je Žan Pol Sartr, sa poštovanjem i, kako je dodao, „sa zavišću“, izrazio divljenje za književni postupak nazivan i „roman ogledalo“.
Da stručni žiriji prepoznaju i izdvajaju ovakav književni postupak kao autentičan, pokazuje nam dodela ovogodišnje Ninove nagrade kritike za roman godine piscu Stevi Grabovcu za delo „Poslije zabave“ kod nas (Imprimatur, Banjaluka), kao i nagrada „Gonkur“ za roman „Merso, kontra-istraga“ Kamelu Daudu 2015. godine u Francuskoj (Akademska knjiga, Novi Sad, prevela s francuskog Svetlana Stojanović). Kao da je Ninov žiri ovom odlukom ispravio propust da 2014. godine nagradi lirski „roman ogledalo“ Ota Horvata „Sabo je stao“ (Kulturni centar Novog Sada).
Mnoge su sličnosti u razlikama i razlike u sličnostima između ova dva romana, „Poslije zabave“ i „Merso, kontra-istraga“, dok u nama dobijaju, kako je Grabovac želeo – sagovornike, ne samo obične čitaoce; kao i Daud, čiji se glavni junak Harun takođe ispoveda nepoznatim slučajnim sagovornicima u nekom kafeu. Obojica pisaca, Grabovac (1978) i Daud (1970) pripadaju istoj generaciji odrasloj na sličan način, pod ratom i nepravdom, u dve različite sredine, obojica raskrečeni u dve epohe, razapeti između one prepričane, učitavane, nametnute i lično doživljene stvarnosti, između osećanja žrtve i istovremene potrebe da odbiju tu ulogu i šablonski narativ koji ne uvažava lične posebnosti. Neka surova blagost koju su kao osobinu stekli, kojom odiše njihova proza dok precizno sliva realije u svoj tok, kao da nadoknađuje ono što medijima nije bilo ni važno ni zanimljivo.
Bosna, Alžir, pravo na reč
Kod Grabovca, u prvom licu pripoveda lik Stevo, naizgled odustali flegmatični usamljenik pomiren sa sudbinom u Bosni posle preživljenog jugoslovenskog rata, haosa i otvorenih rana – dok ga ne uzdrma priča šefa udruženja za žrtve rata, koji kaže:
„U leto devedeset druge, iz okoline Srebrenice krenula su tri autobusa u kojima su bila uglavnom romska deca iz domova za nezbrinutu decu. Po drugoj priči, radilo se o romskim porodicama, ne znam tačno, ali po svemu sudeći, uglavnom su bila u pitanju deca. Trebalo je da, preko Hrvatske, stignu u Evropsku uniju, na slobodnu teritoriju, imali su sređen prolaz. Trebalo je da uđu u Hrvatsku preko mosta u Brodu, koji je tada kontrolisao HVO. Tu im se gubi svaki trag.“
Stevo, do tada samo naslednik očevih zapisa po kojima traga radi objašnjenja svoga detinjstva, porodice i bivše zemlje, još sazna da je Zeko, ratni zločinac, silovatelj, zlostavljač stradale dece, pušten u nedostatku međunarodne optužnice pošto je pokazao mesto zločina, masovnu grobnicu, a laboratorijskom analizom je zatim utvrđeno da su deci povađeni organi.
Kod Dauda, pripovedač je Harun, mlađi brat ubijenog mladića iz slavnog romana Albera Kamija „Stranac“ – ubijenog bez imena, sa jedinom odrednicom: Arapin, kao dovoljnom da ga označi – u Alžiru, tadašnjoj francuskoj koloniji, poprištu rasnih i klasnih netrpeljivosti, sveopšte mržnje i otvorenih rana. Ubija ga književni lik Merso, Francuz, kako Harun priča:
„Ukratko ću ti reći o čemu je reč pre nego što ti ispričam celu priču: jedan čovek, koji ume da piše, ubije Arapina, koji tog dana nema čak ni ime – kao da ga je okačio o klin pre nego što je izišao na scenu – a onda počinje da objašnjava kako je za to kriv Bog, jer ne postoji, i nešto što je upravo shvatio kada je upeklo sunce, i to što ga je morska so naterala da zatvori oči. Prema tome, ubistvo je apsolutno nekažnjen čin i uopšte nije zločin, jer nema zakona koji važi između podneva i četrnaest časova… Šta hoće da kaže Merso? Umri sam? Umri, budalo? Ne umirem nikad? Moj brat u ovoj priči nije imao pravo na svoju reč… Moj brat i ja nosimo apsurd na svojim leđima ili u utrobi svoje zemlje, ne onaj drugi.“
Generacija primorana na odustajanje
Obojica, i Stevo i Harun, kopaju strastveno, nemilice po svim porodičnim, kolektivnim i ličnim ranama, gonjeni traumom izgubljene generacije i zanemarenih, skrajnutih ličnih života. Njihove traume iz detinjstva ih vode, pokazuju im put i odlučuju o njihovim postupcima, a ne poželjni obrasci ponašanja, ni tuđe ideologije, niti razna nazovi-uverenja. Svoje teme oca ili brata, zločina, porodice, odrastanja, ljubavi i zla, dvojica pisaca obrađuju van svakog klišea, kao autentični pripadnici generacije primorane na odustajanje, a da ne znaju od čega, jer nemaju iskustvo tzv. normalnog života.
Tim ličnim potragama obojica iskazuju prirodnu potrebu čoveka za ravnotežom, za životnim balansom u sadašnjosti kao neophodnim zadovoljenjem, ali bez plana o osveti.
Međutim, na naše zaprepašćenje, neočekivano za nas „sagovornike“, kao „grom iz vedra neba“, i Stevo i Harun okrvave ruke. Oba književna lika počine pred nama ubistvo iznenada, u oba romana nenavođeni na zločin od autora koji su ih karakterno vodili sasvim drugačije. Stevo i Harun kao da se otrgnu Grabovcu i Daudu u magnovenju, kao da im izmaknu kontroli i, nepažnjom se, na prečac, odmetnu iz toka priče. I tu dobijamo majstorstvo pisanja, tu se pisci priberu, ne podlegnu dušebrižništvu i obojica nam otvore potresne slike one promene u čoveku, onaj kobni preokret kada od naivnog objekta pod nepodnošljivim okolnostima, od žrtve pojedinac postaje mračni akter u nadmetanju sa zlom.
Musa i Ema, Harun i Stevo, Zeko i Larke
Stevo u početku nevoljno učestvuje u radu pomenutog udruženja za pomoć žrtvama rata, jer ne vidi kako on, iz svog gubitničkog položaja nekakvog piskarala, može pomoći, ali zbog uloge pokojnog oca, oficira, veterana i pisca, ipak pristaje i tako saznaje za još gore sudbine od svoje – za stradanje romske dece radi trgovine organima u koju su umešani stranci; za ubijanje ničije dece, bez imena, bez porodica, jer se smatra da ih odrednica „romska“ dovoljno objašnjava – bez uvažavanja ličnih osobina. Grabovac zato, da bi razbio taj svetski šablon, daje devojčici, čije stradanje opisuje, ime Ema i vraća joj ljudski lik i glas, izgled i osobine, pravo na strah i nadu, na postojanje.
Tako i Kamel Daud daje ubijenom mladiću ime Musa, daje mu brata Haruna i majku koja traži njegovo telo, vraća mu ljudski lik i glas, izgled, osobine, porodicu, poreklo, grad, zemlju – sve ono što mu je slavni Kamijev roman oduzeo kada ga je književni lik Merso, inače Francuz, ubio kao bezimenog Arapina „kao što se ubija vreme“, onaj Merso, slavan sa sve svojim izgubljenim Bogom, sunčanicom na plaži, umrlom majkom koju ne oplakuje i pravom na apsurd.
A ljudi u svetu, u realnosti, i dalje bivaju ubijani kao bezimeni, beznačajni statisti samo sa nekom od etiketa kao brojevi u međunarodnom izveštaju savršenom do besmisla.
Stevo, lik Grabovčevog romana, „iz čistog mira“ ubija zločinca Zeku, zlostavljača dece pobijene radi trgovine organima na koga slučajno natrapa; kao što Harun, Daudov književni lik, ubija Žozefa Larkea, pripadnika francuskih kolonizatora, koji slučajno naiđe u haosu borbe za nezavisnost Alžira – obojica postaju ubice u momentu kada im „padne mrak na oči“, isto onako kao Mersou usled upeklog sunca jednoga dana na plaži.
Osveta književnosti?
Pravo na zločin književnih junaka?
Uspostavljanje balansa makar na papiru?
Ogledalo zla
Stevo, dok stoji sa pištoljem CZ 7,65 kakav je posedovao i njegov otac, kaže: „Oružje se stopilo u mojoj ruci kao da je pravljeno za nju.“ Harun kaže: „I posle sve želiš da rešavaš ubistvom a spisak je dugačak.“
Stevo: „Ovo sam što jesam i polako se osipam. Ne vrijedi se više ni za šta boriti. Polako nestajem. I ništa ne mogu učiniti da to promijenim. Neminovnosti su neizbježne, pomirili se mi sa njima ili ne. Čak ni svoj vlastiti život nisam uspio uništiti kako treba, omanuo sam i u tome.“
Harun: „Čemu trpeti neprijateljstvo, nepravdu ili čak mržnju neprijatelja ako se sve može rešiti upucavanjem? Izvesna sklonost k lenosti uvuče se u nekažnjenog ubicu. Ali i nešto nepopravljivo takođe: zločin zauvek ugrozi ljubav i mogućnost da se voli. Ubio sam, i od tada život više nije svetinja u mojim očima.“
Ostajemo sleđeni kao saučesnici: Da li da osudimo i Stevu i Haruna, likove koje smo zavoleli ili da ih branimo?
Da li je ovim ubistvima krug zla zatvoren ili je otvoren novi?Ili je to upravo ono ljudsko iskustvo ovekovečeno Mersoovim činom u Kamijevom „Strancu“?
Ni kod Grabovca ni kod Dauda nema artificijelnosti, ni onog savršenstva stila kao kod Kamija, niti pažljivo brušenog jezika. Oba ova savremena romana – „Poslije zabave“ i „Merso, kontra-istraga“, napisana su jednostavnim, govornim jezikom, užurbanim, često šturim, sa lokalnim izrazima, ali sa čistim i jasnim slikama bez suvišnih opisa, bez uzvišenih metafora i bez duboko-mislećih prenemaganja.
Sve tačno prema onom životu koji žive književni junaci njihove proze, oni sami kao pisci i mi, njihovi sagovornici, sluteći da zlo čuči u svakome od nas, da začas proradi, jer i nas „užasava nesrazmera između sopstvene beznačajnosti i beskrajnosti sveta“. Ali, da li je svako od nas u stanju da prepozna zlo u sebi ili vidi samo ono zlo koje je u drugome?
Jelica Zupanc
Izvor: RTS OKO
