
Једно од најчувенијих и најлепших места из Андрићеве кореспонденције налази се у његовом писму Тугомиру Алауповићу написаном 8. јула 1919. године и послатом из Сплита, а које гласи овако: „Жао ми је кад помислим да изумире сваким даном наша стара, чудна Босна и нема никог да забиљежи и сачува мрку љепоту некадашњег живота. […] А жао ми је кад помислим да са сваком старом женом умре један стих и са сваким фратром бива закопана једна хисторија. О данашњој Босни да не говоримо.“
Део магије овог цитата јесте и мала мистерија која се око њега створила. У својој чувеној студији „Рани Андрић“, Мирослав Караулац наводи исти цитат само у његовој верзији Босна није „чудна“, него „чулна“. Могао би се читав есеј написати о томе колико је индикативна ова Караулчева „омашка“. А јесте омашка пошто је сачуван оригинал Андрићевог писма где се види да он пише „чудна“. Ипак, захваљујући Караулцу, Андрићева Босна нама се данас указује и као чудна и као чулна.
Сетио сам се наведеног цитата прочитавши следећу вест: „Лепосава Стојановић, или како су је звали – бака Мила, преминула је у Приштини, у 91. години живота. Била је једна међу мање од десетак Срба који су остали да живе у највећем граду на Косову. ‘Када на Косову и Метохији утихне једна српска душа, то је исто као да је нестао читав један град’, саопштио је др Александар Чановић, који се годинама бринуо о бака Мили. Годинама након сукоба 1999, највећи број Срба, око 40.000, био је приморан да напусти Приштину, али не и бака Мила. Лепосава Стојановић ће бити сахрањена у Нишу“.
Свесно или, вероватније, несвесно, доктор Чановић овде као да парафразира цитирано Андрићево писмо. За Андрића смрт сваке старе жене је као нестанак једног стиха, док је смрт фратра сахрана једне историје, а доктор Чановић смрт једне конкретне старе жене с разлогом пореди са нестанком целог једног града.
Историја понекад учини да неки људи већ у релативно позним годинама постану својеврстан симбол. Кад су Срби масовно почели да напуштају Приштину, Лепосава Стојановић је већ имала више од шездесет година. Одлучивши да остане у Приштини, Лепосава је била један од последњих живих трагова српског присуства у овом граду. Четрдесетак хиљада Срба је напустило Приштину, Лепосава Стојановић је остала.
Само она је знала како јој је прошло последњих четврт века живота. Ако је судити по изјавама и интервјуима које је давала, у њој није било превише горчине. Доживела је ону велику родитељску трагедију да је наџивела обоје своје деце, али јој је остало петоро унучади. И мужа је много надживела.
У једном интервјуу, Лепосава Стојановић је рекла: „Око мене су сви Албанци, ја сам сама Српкиња у овој згради, нико ме није дирао. Заједно смо радили, нисам имала проблеме никад. Ја нисам отишла када су моји сви отишли, сама сам остала. Рођена сам у Урошевцу, ја сам са Косова. Када сам одлазила у Београд све ми је туђина, ишла сам и код ћерке у Ниш по два месеца, док су били живи, али када се вратим у Приштину препородим се“.
Кад је говорила о суживоту са Албанцима („Заједно смо радили, нисам имала проблеме никад“), то призива Андрићеву „мрку лепоту некадашњег живота“. Не идеализује Лепосава Стојановић прошлост, не каже она „били смо браћа, били смо један народ“, каже „заједно смо радили“, како и јесте било, а у томе и јесте била та „мрка лепота“.
Знала је Лепосава Стојановић док су јој деца била жива и шестину године да проведе у Нишу, али би се тек повратком у Приштину, властитим речима, „препородила“. Сада, међутим, у Приштини неће почивати. Логично је то, унуци јој не живе тамо, деца јој тамо нису сахрањена, али и познато је да српски гробови на Косову, еуфемистично речено, натпросечно често бивају скрнављени.
У градовима у којима се променила структура становништва због прогона и етничког чишћења, често су гробља и гробови једини трагови народа кога тамо више нема. Четврт века је Лепосава Стојановић чувала какво-такво српско присуство у Приштини. Гроб ће јој ипак бити другде.
Пре четврт века, Лепосава Стојановић је у Приштини остала без свог народа. Стеван Раичковић је превео стихове Александра Блока који каже:
Живи макар још и четврт века —
Биће тако, без излаза, све.
Тако је некако и било. Могуће је да је Лепосава Стојановић 1999. очекивала да ће се њене сународници временом полако враћати у Приштину, али испоставило се да је то била илузија. Оно што је некад било сваким даном изумире. Нестају и сећања у којима је барем као успомена чувана мрка лепота некадашњег живота.
Мухарем Баздуљ
Извор: Косово Онлајн
