Из солидног и уверљивог темеља проблемске и комедије нарави „Добар шеф“ умешно и елегантно израста у причу са знатно ширим и значењски сугестивнијим фоном
У свету каткад маничне потраге за пречицама и што хитријим дијагнозама, могло би се (уз подоста ограде) рећи да шпански филм „Добар шеф“, који је, уз осетно кашњење, прошле седмице напокон стигао у ширу биоскопску дистрибуцију и у нашој земљи, доноси још једну варијацију на савремено виђење приче о примењеним техникама владања, а онда неретко и манипулисања потчињенима, виђење које, ето, не мора да у потпуности буде лишено духа и шарма. Међутим, овај филм сценаристе и редитеља Фернанда Леона де Араное, као и сваки здрав и прав, а пре свега одличан филм, у наративној равни под изговором мање, сведеније приче о конкретизованим ликовима у једнако детаљистички описаној ситуацији, која дакако мора бити и добрано онеобичена у односу на очекивано и већ силину пута рабљено, гледаоца дарује и уводи у знатно опсежнију и релевантнију причу, уз све поменуто кадру да из што свежије и занимљивије визуре “проговори” и коју смислену, а што да не и духовиту и забавну о људској природи, доминантним наравима овог или оног тренутка у коме се дата прича збива, а онда последично и о људском усуду.
Фернандо Леон де Араноа овог пута то чину у виду и у руху комедије (како филм одмиче уз све мрачније валере, али и даље у сигурном маниру полетне и шармантне комедије нарави), са жижом на Хулија Бланка, власника и управника мање породичне империје у виду функционалне и успешне фабрике разноразних вага за тачно мерење. Њега у Добром шефу (што је кота која до последњих секвенци и приче и филма бива његов опсесивни циљ) заправо врло често затичемо у очито неком од преломних тренутака у каријери – његово профитабилно предузеће на само да је пар корака од освајања још једног у збиља дугом низу друштвених и/или еснафских признања (а читавим током филма Де Араноа нас за то припрема призором зида у Хулијевом дому са брижљиво одвојеним местом за нову награду која, како се очекује, ускоро треба да пристигне, а што је актуелна неуралгична тачка у, рекло би се, снађено-спокојном Бланковом животу). Да би обезбедио наречену победу, Бланко (у слободном преводу то презиме би метафорички и посрбљено звучало знаковито – Празниковић) је намеран да реши све текуће проблеме у животима својих радника и сарадника, а њих није да нема… Сценариста-редитељ већ у тој равни показује класу и завидну ауторску и извођачку форму – суптилним корацима и зналачки градираним и на правим местима изварираним ритмом приповедања шири наративни визир, те из тог солидног и уверљивог темеља проблемске и комедије нарави „Добар шеф“ умешно и елегантно израста у причу са знатно ширим и значењски сугестивнијим фоном, а повест добија нове зачкољице и рукавце – Хулио тако добија згодну прилику за нову прељубу, па још са знатно млађом приправницом, отпуштени радник му заузима брзопотезну побуњеничку бусију тачно наспрам улаза у то предузеће које Хулио види као опипљив доказ могућности постојања барем привида хармоније и наоко погибљеног алтруизма за све, увек и свугде, док се рам за портерт главног актера ове приче шири све више да би попримио и довољно јасне назнаке окошталог и непоправљивог нарцисизма, подно или поврх свега осталог, оличеног и у горућој и свакако ауторитативној потреби да се буде беспоговорно вољен, уз очајнички челичан стисак над дизгинама којима треба контролисати све, а канда понајвише оно што “власника” тог махнитог нагона уопште не би ни требало да се тиче, као и оно што би без даљег требало да остане далеко ван опсега интересовања тог беспоговорног и острашћеног господара свих иоле оближњих судбина.
Последња реченица би требало да буде довољно илустративна да нам прецизно укаже шта то Доброг шефа чини значењски релевантним и за ово наше сада, дакле, мимо граница Шпаније и њених културолошких сателита. Хулио Бланко, у разиграном и енергичном тумачењу последњих година у америчким продукцијама видно уморног, па донекле и незаинтересованог и у раљама сопственог маниризма заточеног Хавијера Бардема, иако пред очима гледатељства израста у све мрачнију и по окружење погубнију напаст, ипак све до краја задржава неупитно обличје можда и типичног изданка свог доба, посебно када се имају у виду варијетети који се јављају ту, у горњим/вишим сферама одлучивања. Бланко напросто мора да влада ситуацијом и судбинама других/осталих, то је накана и навада која је дубоко срасла у саму срж његовог можда већ у неком празаметку дискутабилног, канда и социопатског карактера. Могло би се рећи да је тако нешто (наравно, у виду пуке коинциденције и синхроницитета) имала нобеловка Олга Токарчук у есеју О Дајмониону и другим списатељским мотивацијама у збирци Благи приповедач (превела Милица Маркић, недавно објавио Службени гласник), када истиче и следеће: “Данас влада потпуно друга филозофија – преузми ствар у своје руке, па и кад нису превише веште и радне, важно је да се лако стисну у песницу. Сам држи све конце, буди ковач своје судбине, мери тако да ти буде потаман – такви и слични слогани готово су се претворили у категорички императив, који је, ипак, многе унесрећио. Ниси успела? Сама си крива – била си недовољно одлучна, способна, сувише лења…”
Фернандо Леон де Араноа стиже до циља не жртвујући ама баш ништа иоле релевантно нити по причу коју је беспрекорно и у завидном стилском руху овде успео да уобличи, очисти од ефемерности и труизама и исприповеда, нити по оштрицу властите сатире чија је мета читав свет устројен управо по мери оних најнезајажљивијих међу нама, нити по крајњи облик филма који одлично функционише и када га поставимо на тас на коме треба одмерити квалитет и значај остварења чијим је ауторима пошло за руком да своја дела наметну и као репертоарске наслове за ширу или “општију” публику. Бардем и Де Араноа овде су сарађивали по трећи пут – након одличног споја социјалне драме, натурализма, меланхоличности и поетичности у Понедељцима на сунцу с почетка овог миленијума, те не баш најуспелијег примера апропријације холивудских стилема и решења у недореченом остварењу Волети Пабла пре неколико година, овај двојац је у Добром шефу поново на самом трону, уз пуну употребу потенцијала уметнички профилисаног филма да снажно и целисходно искорачи из свог неретко самодовољног и онда добрим делом и нарцисистичког забата, те понуди нешто што је истовремено и питко и интелигентно и промућурно. Поврх свега другог.
Зоран Јанковић
Извор: Време
