Само је апсолутна захвалност довољна па је председник Вучић у недељно јутро подсећао колико је он „дао“ пара Звезди и Партизану. Као у оној анегдоти: „Видите како је друг Стаљин добар човек. Он милује сву децу, а да хоће – могао би да их побије“ Да ли се неко још сећа прве фазе другог Вучића, оне кад је говорио тихо све држећи спојене прсте у стилу Ангеле Меркел, онако како нервозне политичаре подучавају медијски магови? То је давно прошло време. Скраћени су фитиљи, истањени обзири, речи се мање бирају. Хоће то у поодмаклом цезаризму. Тако је недељно јутро почело председником – зар не почиње свако исто? – који се, непуних дванаест сати након финала кошаркашког купа, појавио да одбруси Жељку Обрадовићу и свим осталим незахвалницима из наша два „државна пројекта“.
„Одвратан напад на државу“, рекао је Вучић о Обрадовићевој изјави да Партизан није државни пројекат. „Ништа не би било од Звезде и Партизана да нема државе“, додао је први међу нама.
Председник се монолошки хвалио како народне паре дотура спортским клубовима на муфте, мало кроз државни буџет, мало преко града или јавних предузећа, мало јер тера стране фирме и богате привреднике да онде покажу „добру вољу“. А шта му је хвала? „Вучићу педеру“ са Партизанове трибине! Па какви смо то људи? Незахвалници једни. Председнику није довољно што је Север миран и послушан, а ни Југ није далеко – њега копка оних хиљаду-две људи који заподену детињасто увредљиво скандирање у београдској Арени. Пошто се обожавање признаје само ако је апсолутно, Вучић пажљиво слуша ко га и колико хвали. Да ли, рецимо, тренер Партизана захваљује „држави“ или лично њему, Вучићу, или се пак све више истиче да најпре Партизан, али и Звезда зараде покоји динар и сами од својих навијача?
Тек, „државни пројекти“ нису часили часа – не ваља каснити на поклоњење – и у истом дану су издали „хитна саопштења“ са табелама колико су пара зарадили, а колико је „дао“ Вучић последњих година.
Ако су те цифре тачне, оба клуба су у просеку пунила 40 одсто буџета последњих година од „државе“. Звезда је прошле сезоне добила преко 11 милиона евра (71 одсто), а Партизан нешто мање од шест милиона (34 одсто). Те новце нећете видети ни у једном нацрту државног буџета. Никада први међу нама који онолико воли Звезду, али и кошарку и спорт уопште, није у кампањи обећао да ће у походу на Евролигу дати толике народне паре како би неки Кампацо или неки Пантер лупкали лопту по паркету београдске Арене. Зашто није? Увек би се нашао аргумент за таква давања – те народ воли кошарку и ова два клуба, те то је још и јефтина, а врхунска реклама за Београд и Србију и тако даље.
Да се зна ко „даје“
Али не, наш председник увек бира да буде на муфте, испод жита, нејасно и неизвесно, може да буде, али не мора, а ако буде, онда нека се зна да је он „дао“. А да би било, ваља се добро владати и захваљивати држави то јест Вучићу јер држава и Вучић су исто. Јасно је да оба клуба воде људи који имају Вучићев благослов да их воде. Јасно је и који је клуб ближи председничком срцу. Ама је и јасно да Вучић ништа мање од апсолутне захвалности не очекује. Као кад „даје“ пензије, паре за мајке, студенте, средњошколце, као кад „гради“ болнице, путеве и небодере, као кад „брани“ Косово, српство, будућност наше деце.
Али све то тако да не буде дилеме да без њега, Вучића, ничега не би било. Дошли би лопови, размонтирали и ово пруга што имамо и вратили нас у средњи век, можда ни лопте више не бисмо играли.
На сваку мању непослушност председник намигне главосечи да омасти секиру, то јест зове неку телевизију да оде и одбруси непослушнима. А они нека двапут размисле да ли ће опет да лају на руку која их тобоже храни. Јер, добар је наш председник, воли он да „даје“, али уме и друкчије. Као у оној анегдоти: „Видите како је друг Стаљин добар човек. Он милује сву децу, а да хоће – могао би да их побије.“
Немања Рујевић
Извор: Време
