Бивши шеф дипломатије Миодраг Лекић осврнуо се на друштвеној мрежи Фејсбук на пренос посмртних остатака краља Николе из Италије у Црну Гору 1989. године. Осврт преносимо интегрално
Једна (не)згода, заправо непроспавана ноћ септембра 1989. године у Санрему, уочи испраћаја и преноса посмртних остатака краља Николе, краљице Милене, ћерки Вјере и Ксеније.
Били смо многи већ уморни из организационог Одбора и црногорске делегације у којима сам био, у дану уочи почетка дивне и достојанствене церемоније од Санрема до Цетиња.
И неочекивано откриће да је краљ био балсамован је довело у посљедњи час до нових организационих питања и рјешења.
Негдје око 23 сата сам покушао да поздравим многе наше тамо, када ми је симпатични и духовити Цетињанин, тада становник Милана, Мићо Тодоровић прекорно рекао: “ Нећеш ваљда?“.
Кажем му да сам уморан и да идем на спавање.
„Лекићу, нећеш то учинити, ни да бог. Знаш да треба вечерас сви овдје ‘да га чувамо’.“
Кажем му да знам обичај „чувања“ или „дворења“ покојника, још оваквог, црногорског краља, али да сам сјутра ујутро говорник испред цркве. Додајем и да краљ није умро прије неки дан, већ прије 70 година и да зато обичај можда није тако стриктног карактера. А и због свега оног што нас чека наредних дана…
„Све знамо, али да га не чувамо ноћас….“, каже ми један други.
Промијенио сам план. Нијесам отишао у хотел. Остао са симпатичним црногорским друштвом, с Цетињанима у првом плану.
Било је ту заједно традиције и шале, одређеног узбуђења….Створила се ту и нека ракија, објаснили су ми да је и то због обичаја. Ипак, с мјером. Један из друштва ме је љубазно храбрио и убјеђивао да ћу овако сјутрадан много боље говорити.
Била је то незаборавна ноћ. Лијепа.
Сјутрадан је церемонија ишла како је планирано.
Мислим да се нисам током говора деконцентрисао пред грађанима Санрема који су пратили црногорског краља, оца италијанске краљице који је у њиховом граду почивао око 70 година… Успио сам да се с наше стране на томе захвалим Санрему и његовим грађанима.
Послије проласка улицама Санрема отишли смо у Ђенову. Затим авионом за Бари, бродом у Бар, одатле колонама возила према Будви, Котору, па на Његуше, родно мјесто нашега краља. Ту је један Његушанин залелекао.
Били смо већ далеко од Санрема.
И онда Цетиње, финале дивне церемоније, цивилизацијског чина и једног великог дуга историји.
Извор: РТЦГ
