Protesti protiv opozicije izgledaju kao kampanja u kojoj vlast uživa neograničenu podršku medija. Nema autobusa i sendviča, ali to čitavu stvar ne čini ništa boljom. Ipak, AfD raste.
Nakon protesta poljoprivrednika, senzacionalističke priče platforme Korektiv o navodno tajnom sastanku desničara u Potsdamu, te talasa od države i medija podržanih demonstracija protiv desne opozicije (OVDE), prilike u Nemačkoj postaju sve zanimljivije, a nove činjenice koje izlaze na videlo sve neprijatnije za predstavnike vlasti i njihove prijatelje i pomagače iz medija.
Već 30. januara pojavila se zanimljiva informacija da jedan od novinara mreže Korektiv i nije baš samo običan istraživački novinar. Naime, ne samo da je priča koju je istraživačka mreža lansirala na staklenim nogama i da ne bi izdržala objektivnu proveru, nego ni novinarski tim nije biran u skladu sa profesionalnim standardima, koliko prema ideološkim ubeđenjima.
Žan Peters, jedan od novinara, je ranije već bio umešan u napad na funkcionere Alternative za Nemačku. On je na sebe skrenuo pažnju 2016. godine kada je na jednom internom skupu AfD-a ušao u salu obučen kao klovn i punom snagom zavrljačio tortu u lice Beatriks fon Štroh. Levičarski mediji su ovaj napad prihvatili sa odobravanjem, a šlagom umazano lice Fon Štroh služilo je za zabavu svim borcima protiv desnice. Sa svoje strane, Peters je bio ponosan na ovo „junačko delo” i hvalio se njime u intervjuima koje je davao.
Državna potpora
Klovnovski angažman nimalo nije naštetio Petersovoj novinarskoj karijeri, naprotiv. Može se reći i da se u napadu tortom potvrdio kao ubeđeni borac protiv opozicije. Peters se docnije pominje kao jedan od novinara koji su imali kontakt sa producentom video snimka sa Ibice. Snimak je pokrenuo aferu posle koje je austrijski desni političar i vicekancelar Hajnc-Kristijan Štrahe (FPO) pao sa vlasti.
Takođe, Peters sarađuje sa Janom Bemermanom, još jednim angažovanim novinarom i komičarem, upletenim u priču oko smene predsednika Savezne službe za bezbednost u informacionoj tehnologiji Arne Šenboma iz CDU (OVDE). Naime, Bemerman je u emisiji govorio o navodnim vezama Arne Šenboma sa ruskim agentima, nakon čega je nemački ministar unutrašnjih poslova, Nensi Fezer (SPD), odlučila da je vreme da Šenbom promeni radno mesto.
Ipak, to nije sve. Sedmoro učesnika na skupu u Potsdamu dalo je pod zakletvom izjavu da je izveštaj Korektiva netačan i da na skupu nije bilo reči o proterivanju nemačkih građana stranog porekla, niti o proterivanjima na osnovi rasističkih kriterijuma. Istovremeno, najavljen je i sudski postupak protiv novinarske platforme. Tužbu protiv Korektiva je već podneo Ulrih Fozgerau, koji takođe kaže da na skupu nije bilo govora o deportacijama. U normalnim okolnostima sve ovo bi bilo više nego nezgodno ne samo za Korektiv nego i za njegove finansijere, jer ovako ispada da država pruža potporu istraživačkoj platformi za koju rade politički aktivisti kojima nije stalo do informisanja javnosti, već do obračuna sa političkim neistomišljenicima.
Odbrana demokratije
Ipak, sve ove nove činjenice kao da nisu došle do kancelara Olafa Šolca, koji je u jednom intervju otvoreno pozvao građane da se angažuju protiv „ekstremno desničarskih struja” i protiv AfD-a. Pri tome, kancelar se pozvao na problematičnu priču Korektiva kao na kredibilan izvor. Po njegovim rečima, planovi koje je obelodanila ova platforma pokazuju da je cilj Alternative za Nemačku da podeli zemlju, i to zahteva zajednički odgovor svih demokrata.
Tri su momenta koja upadaju u oči. Prvo, da kancelar uzima priču o planovima za proterivanje zdravo za gotovo, ignorišući pri tome sve ono što mu ne ide u prilog. Drugo, kancelar za podele u društvu optužuje opozicionu stranku – previđajući odgovornost političko-medijskog kompleksa – odnosno politiku vlade na čijem je čelu. Treće, suočen sa opozicijom nosilac najviše funkcije u Nemačkoj ne može da ponudi ništa bolje od poziva građanima na vanparlamentarnu borbu protiv parlamentarne opozicije – kao da su kontramiting i signaliziranje vrline onaj čarobni štapić kojim se mogu rešiti nagomilani i sasvim konkretni problemi u društvu.
Ukratko, vlast se ponaša kao da je u opoziciji, odnosno kao da je njihov cilj da smene opoziciju i da je zamene nekom boljom. Kritičari vlade već dugo upozoravaju da je medijsko-politički kompleks potpuno izgubio osećaj za realnost. Kancelar Šolc je uputio poziv na demonstracije, ali izgleda da se nije ostalo samo na apelima. Jer, ako građani sami nisu spremni da izađu na ulice postoje načini da im se u tome pomogne – a mediji su uvek tu da poguraju – barem tako što će se potruditi da stvore pravu atmosferu.
Drugim rečima, protesti protiv desne opozicije izgledaju kao dobro organizovana kampanja u kojoj vlast uživa neograničenu podršku medija. Možda se u Nemačkoj publika za mitinge ne dovozi autobusima i ne hrani sendvičima, ali to čitavu stvar ne čini ništa boljom. Ne samo da su na ulicama mahom okupljeni glasači stranaka vladajuće koalicije i njihovi dobro plaćeni profesionalni borci protiv desnice iz krugova levičarskih ekstremista, nego izgleda da su u izjavama „običnih građana” na demonstracijama pred kamere mahom izlazili članovi i funkcioneri stranaka, kao i zaposleni u medijima, koji su listom pozirali kao zabrinuti posmatrači. Samo se od sigurnih ljudi mogu očekivati ispravne izjave.
Ako kancelar Šolc poziva na angažman za odbranu demokratije – postavlja se pitanje: može li se to postići ukoliko se vlada služi otvorenim medijskim manipulacijama? Uostalom, od koga ili čega vlast želi da brani demokratiju? Pitanje se može postaviti i na drugi način: ne rade li partijski funkcioneri i njihovi saradnici iz medija upravo ono protiv čega tvrde da demonstriraju?
Smena opozicije
Ponovo se pokazuje da se borba protiv desnice vodi totalitarnim merama uz ućutkivanje kritičara i sužavanje osnovnih prava, uključujući i pravo na slobodno mišljenje. Demokratija – onakva kako je zamišljaju njeni branitelji – sve manje je vredna odbrane. Ono čemu svedočimo ne samo u Nemačkoj, već širom kontinenta je građanski rat između naroda i elite, ili kako je to kazao Majk Hjum, između demosa i kratosa. Zato što vladajuće elite potkopavaju demokratiju širom Evrope nastaju nove stranke, a stare gube poverenje svojih tradicionalnih pristalica.
Odgovor elite na ovaj razvoj je uvek isti: dok se liju suze protiv podela u društvu nove stranke se žigošu kao ekstremisti i otpadnici, a sa takvima se ne razgovara. Oni se ućutkuju ili se pokušava da se eliminišu konstruisanim aferama. Tako oni koji se žale na podele sami produbljuju rovove.
Na jeziku političko-medijske elite ograničavanje demokratske utakmice naziva se „borba za demokratiju”. Sveznajuća, prosvećena i velikodušna kasta je tu da svoje zbunjene podanike spasi od njih samih. Taj paternalizam – a ne desnica – je istinska pretnja demokratiji, jer principijelno oduzima ljudima pravo da odlučuju o sopstvenoj sudbini. Drugim rečima: demokratija je dobra ukoliko se narod ponaša kao poslušno detence, ali ako se dete uzjoguni – demokratija se prevara u sredstvo za disciplinovanje i prevaspitavanje nestašnog razmaženka.
Od Brisela, preko Pariza do Beograda može se videti kako su se vladajući političari uživeli u ulogu strogih ali pravičnih roditelja, koji kada je neophodno kažnjavaju svoju raspuštenu decu – ulogu koja po definiciji ne pripada od naroda izabranim političarima. Samo takvim političarima može pasti na pamet protest koji poziva na smenu opozicije – ali to izgleda pripada duhu vremena.
U takvom kontekstu, AfD beleži dalji rast – kao što pokazuju ponovljeni izbori u 455 izbornih okruga u Berlinu – na kojima je pravo glasa imalo oko 550.000 birača, što čini negde oko trećine biračkog tela glavnog grada Nemačke. Prema odluci Ustavnog suda, izbori su morali da se ponove zbog nepravilnosti, loše organizacije, kao i velikog broja različitih propusta.
Sada je AfD osvojila 12,6 odsto – što predstavlja skok od preko pet odsto – odnosno više od 5.000 glasova u odnosu na 2021. godinu. Rast od gotovo sedam odsto zabeležili su i demohrišćani, kao i Levica 0,7 odsto, ali i Zeleni sa tek 0,5 odsto. Ako se u obzir uzme pad izlaznosti – Zeleni nemaju razloga za slavlje, jer se rast od 0,5 odsto u realnom broju glasova pokazuje kao pad. Sa druge strane socijaldemokrate su izgubile skoro osam odsto, i liberali 5,8 odsto. Može se reći da su za liberale ovi izbori bili prava katastrofa.
Ukratko, od stranaka savezne vlade jedino su Zeleni ostali manje-više stabilni. Ovo se može tumačiti i kao još jedna sasvim jasna poruka strankama vladajuće koalicije koje iz svakih izbora izlaze sa lošijim rezultatima.
U svakom od izbornih okruga u Berlinu AfD je doživeo rast, pri čemu je u nekim delovima postao pojedinačno najsnažnija stranka. Čak i u delovima grada koji predstavljaju tvrđave Zelenih, Alternativa za Nemačku je uspela da popravi rezultat u odnosu na 2021. godinu. To govori da je strategija vladajućih stranaka da mobilišu društvo i usmere ga protiv desnice doživela neuspeh čak i u Berlinu. Isto tako, snažna medijska kampanja protiv stranke nije oštetila Alternativu za Nemačku. Drugim rečima, to znači da je strategija demonstracija protiv opozicije ne samo komična i u suštini antidemokratska, već i da je sa praktične strane sasvim promašena.
Prljava borba
Izbori postavljaju pitanje i buduće koalicije na saveznom nivou. Anketa o mogućim opcijama, koju je objavio Bild, pokazuje da nijedna od ponuđenih opcija ne uživa podršku građana. Tako se za koaliciju između demohrišćana i socijaldemokrata izjasnilo 36 odsto, a protiv nje 48 odsto ispitanika. Nemci su još lošije ocenili moguću koaliciju CDU, SPD i liberala, koju prihvata 21 odsto, a odbacuje 62 odsto građana. Najmanje prihvatljiva bila bi koalicija CDU, Liberala i Zelenih, jer bi je prema anketi podržalo 14 odsto, a odbacilo 69 odsto građana.
Moguća „semafor koalicija” je bolje prošla i podržalo bi je 15 odsto, dok bi protiv nje bilo 70 odsto anketiranih. Pada u oči da u kombinacije nije uzimana AfD, pri čemu je više nego jasno da se bez ove stranke teško može zamisliti neka koalicija koja bi biračima bila prihvatljiva.
Nova „semafor koalicija” nije poželjna, a ostaje veliko pitanje i da li će liberalna FDP uopšte uspeti da pređe cenzus na sledećim izborima. To situaciju dodatno otežava i smanjuje broj potencijalnih koalicija. Prema tome, glavni pritisak ostaje na demohrišćanima. Međutim, CDU se već predugo nalazi u teškoj identitetskoj krizi (OVDE) a šef stranke – Fridrih Merc – ne može da se odluči da li ipak želi da se nadoveže na političko nasleđe Angele Merkel i radi na formiranju koalicije sa Zelenima. Sit kalkulisanja, oportunističke politike i rada na sopstvenoj propasti, jedan deo funkcionera, poslednjih Mohikanaca konzervativnog krila, napustili su stranku u želji da formira sopstvenu organizaciju.
Nastanak „Unije vrednosti” Hansa-Geogra Masena mogao bi da oslabi CDU. Naravno, iako se ne može ni pomišljati na značajniji gubitak on bi svakako mogao da dodatno zakomplikuje situaciju i oteža postizbornu kombinatoriku. Isto tako, ukoliko se nova stranka Sare Vagenkneht dokopa mesta u Bundestagu – to bi odnose učinilo još složenijim.
Imajući u vidu trenutne ankete, CDU ima izbor između tri koaliciona partnera sa kojima bi stranka mogla da sastavi koaliciju. Prvi potencijalni partner su oslabljene socijaldemokrate Olafa Šolca, a drugi ideološki ostrašćeni Zeleni. U prvom slučaju sasvim je izvesno da Šolc više ne bi mogao računati na kancelarsku poziciju. Treća opcija za CDU je formiranje koalicije sa AfD-om. Međutim, u ovom trenutku je jasno da vrh stranke o trećoj mogućnosti ni ne razmišlja. U svakom slučaju sadašnji nosioci vlasti neće je se odreći bez borbe. Biće to prljava borba.
Dušan Dostanić
Izvor: Novi Standard
