Милунов ђед је убо човека шрафцигером у трбух. Били су наопака фамилија. Стричеви насилници, првоборци. Добро их је село запамтило.
Милун одличан ђак, добар спортиста. У разреду главни. Волео је да друговима из разреда даје надимке: Клемепо, Пршљо, Цуњо.
Имао је високо косо чело и ситне, свињске, зелене очице.
Мало је било оних који су га волели али су га се, њега и његове фамилије, сви плашили.
Ђед му је после рата гањао четнике по пећинама.
Милун је и напалио тројицу другова из разреда да траже Урошеву пећину у Ђаволића клисури где је уфватио његов ђедо живог четника `48.
Кренули су њих четворица до цркве у Подврху. Разапели шатор.
Прешили су преко Седла куда годинама нико није прелазио и спустили се до Бистрице која је извирала из пећине пуне дивљих голубова.
Прошли су извор и сувим кањоном, по мапи, на једно километар од врела нашли Урошеву пећину.
Провукли се кроз пролаз и ушли у једну једину одају. Нашли шлем, чауре, угљенисана зрна пасуља. Милун је, а ко би други, нашао скривницу са бомбом.
У сам мрак стигли до шатора и цркве и наложили ватру.
Кад се ватра разгорела Милун је у ватру бацио бомбу.
Разбежали су се на све стране али бомба није експлодирала.
Пролазило је време али се није десило ништа. Скоро пола сата.
А онда је Милун из мрака повикао: “Шта је, сестре, усрали сте се? Ова неће ни експлодирати.“
И кренуо преме шатору и ватри. Тада је грунуло.
Милун од тада носи тамне наочари. Осатао је без очију.
Са ружним ожиљцима по лицу.
Студирао је психологију у Београду, завршио и уписао постдипломске.
Никад никоме није причао како је остао без очију.
Често сам га виђао у аутобусу за студентски дом на Карабурми.
И тог дана сам га видео у аутобусу. Поред њега је стајала девојка у вуненом џемперу и платненим патикама “Борово“ иако је био кишан јесењи дан.
„Јел силазиш код дома?“ питао ју је слепац.
„Да“, рекла је и зацрвенела се.
„Јел могу да те ухватим за руку до лифта? Има пуно степеница.“
Одговорила је потврдно.
Запазио сам је одавно. Никад није излазила из читаонице.
Ту сам и покушао да јој приђем.
„Приметила сам како ме гледаш али ја немам времена за момке. Отац је продао јунца и послао ме у Београд“, рекла ми је кад сам јој поклони моју прву књигу.
Кренуо сам за њима.
Кад смо ушли у хол пун студената почео је нељудским гласом, однекуд из дубине његовог мрака, мрака у којем је живео почео је да виче на њу.
„Курво, мајку ти јебем! Могла си да ми узмеш паре а сад нећеш да се јебеш самном!“
Девојка је вриштала, узалудно покушавала да извуче руку, да побегне. Низ лице су јој се котрљале сузе.
Тад сам га ударио. Било је то први пут да сам неког тако ударио. И последњи.
Пукле су му наочаре а пукла му је и аркада. Шикнула је крв.
Избацили су ме из дома, у који бог воља и нисам често одлазио, а она се преселила у студентски дом „Рифат“.
Пронашла ме је на фејсбуку и шаље ми фотографије унучади. Ради у некој школи у Српској. Никад више ни њега ни њу нисам срео.
Небојша Јеврић
Извор: ИН4С
